Priznajem - da nije bilo teksta Rastislava Dinića "Poklonjeni životi", objavljenog na Peščaniku 15. juna u odgovor Vučićevom besramnom obraćanju prisutnima prilikom obeležavanja dvadesete godišnjice završetka tzv. Bitke na Košarama, teško da bi mi na pamet palo da potražim nešto o Vilfredu Ovenu (Wilfred Edward Salter Owen) i njegovim pesmama posvećenim užasima Prvog svetskog rata.
Brojne su paralele - od kojih neke jesu a neke nisu iznete u Dinićevom tekstu - između životne priče Vilfreda Ovena i pripadnika Vojske koji su stradali na Košarama.
Za početak, sam Oven je poginuo u Francuskoj 1918. godine, samo par nedelja pre proglašenja primirja, i to u svojoj 25. godini. Kako je Vučiću na pamet palo da baš spomene tu starosnu granicu, nedostižnu za "većinu heroja" (Prosečno su imali nešto manje od dvadeset i pet godina, i to treba jednom zauvek da zapamtimo. Zbog Srbije, odbili su da imaju više.) - ostaće tajna, jer on garantovano nije čuo za Ovena niti je čitao njegove pesme. Naročito ne onu koju navodi Dinić - "Dulce et Decorum est", jer da jeste, osetio bi makar malo srama i ne bi izgovorio sve što je izgovorio. Ali, o sramu (njegovom) je ovde već bilo dovoljno reči, pa se nećemo ponavljati. U stvari, moguće da je za tu pesmu čuo, ili makar njen završni deo. On, ili neko od ghostwritera njegovih govora. Jer upravo ta završnica, poslednja dva stiha, izvučena iz pesme i njenog konteksta, predstavljaju parolu na ulazu u pakao patridiotizma punih sto i kusur ljeta.
U stvari... ma nije Vučić čitao Ovena, naravno. On samo citira - baš kao i Oven - tu parolu, koja je stih iz Horacijevih "Oda" o tome da je slatko i časno za otadžbinu mreti (Dulce et Decorum est pro Patria Mori).
Šta, kako, koji sad pa Horacije?
Svakako nije onaj konj iz Diznijevih crtaća, na koga Vrhovni Plagijator sve više liči.
Horacije, rimski pesnik. Zato je original na latinskom, neznalice besramna. Vratimo se Ovenu i njegovoj pesmi, oni su tema ovog teksta.
Još uvek mi nije pošlo za rukom da nađem prevod ove pesme na srpski jezik (a nije da se nisam potrudio), mada neke druge od njegovih pesama jesu bile prevedene (npr. "Uzaludnost/Futility"). To i dalje ne znači da prevod ne postoji, ali za ovu priliku ću morati da se sam potrudim.* Neka mi ne zamere, stoga, oni kojima je to profesija, ukoliko prevod ne bude dovoljno poetičan. Pesma Vilfreda Ovena nije, kako bi to Aleksandar Naivni pomislio, parola ludila koje on i njemu slični zovu patriotizmom, već je to jedna od najupečatljivijih ikada napisanih antiratnih himni. Protiv ludila rata, uzaludne smrti i plačljivih pozadinaca (koji oduvek keširaju na mrtvima, bili oni heroji ili samo obični i izgubljeni ljudi). Oven je pesmu "Slatko je i časno" napisao 1917. godine, dok se u bolnici oporavljao od ranjavanja (pre ponovnog slanja na front, gde je godinu dana kasnije poginuo). Počev od samog naslova, pa do poslednjeg stiha, ona odiše ironijom koja je upućena svima koji veličaju ludilo rata i smrti, pritom to još nazivajući i Velikim ratom (o čemu je, takođe ovde bilo reči). Pesma je, inače, direktno bila posvećena kolegi po peru, pesniku Džesiju Poupu, jednom od istaknutih tadašnjih britanskih propagandista i ratnih huškača. Ta posveta se vremenom negde zagubila po bespućima arhiva "slavne ratne poetike".
Slatko je i časno
Napola presamićeni, k'o starkelje pod vrećama pogrbljeni,
Krivonogi, k'o babetine kašljali, blato smo proklinjali,
Sjaju signalnih raketa prokletih leđa smo okretali,
I ka zemunicama dalekim se vukli.
U snu smo marširali. Mnogi čizme svoje pogubiše,
Al' i dalje, nogu krvavih, šepaše. Svi bili smo jadni, slepi,
Od umora pijani, čak smo na huk bili gluvi
Gasnih bombi što za nama tiho padaše.
Gas! GAS! Momci, brže! - U ekstazi, ruke drhtave
Šlemove i maske nespretno u zadnji čas staviše,
Ali tamo je neko i dalje vrištao, teturao se i spoticao
K'o u plamen il' kreč živi bačen, rukama mahnito mlatarao.
Nejasno, kroz staklo zamagljeno i svetlo trulež-zeleno,
K'o pod nekim morem zelenim, ugledah ga dok se davio.
U snovima mojim bespomoćno sam gledao,
Kada se ka meni bacio, plakao, davio se i gušio.
Kad bi u snovima poganim, i ti koračati mogao
Za kolima u koja ga bacismo,
Gledao grč beonjača njegovih,
Lica izbečenog, k'o u Đavla grehom zgađenog;
I kad bi čuti mogao, pri truckaju svakom, krv
Što iz mrtvih pluća krklja i penuša,
K'o rak odvratno, k'o preživak gorko
Očirevima gnusnim, neizlečivim, po jezicima nevinim,
Prijatelju moj, ne bi tako zdušno govorio
Dečacima, očajničke slave što vatreno su željni,
Tu Laž staru: Dulce et Decorum est pro Patria mori.
Slatko je i časno za otadžbinu mreti.
Pesma, u kojoj Oven poručuje da nema ničeg slatkog i časnog poginuti za otadžbinu, u ratu koji je progutao živote više od 17 miliona ljudi, bila je napisana 1917. ali objavljena je posthumno (1920), dve godine nakon njegove pogibije. Iz pera mladića, vojnika, koji je čak i u vrtlogu ratnog ludila imao hrabrosti da javno kaže koliko se neistine, ni slatke niti časne, krije iza "pro patria" parole.
![]()
Tema ove pesme svakako nije jedna - ima ih više: rat (razotkriva surovu realnost koja obara sliku o ratu kao nečemu časnom), propaganda (koja laže da je rat stvar ponosa i slave, a ne smrti i razaranja), politika (to je najčešći uzrok ratova, ali u njima ginu oni koji sa politikom nemaju nikakve veze), obožavanje heroja (svi bi da postanu heroji, ali preživljavaju samo oni koji nauče da drže glavu dole), patriotizam (nestane već kod prvog suočavanja sa užasima rata), lekcije naučene iz prošlosti (možda je nekada, u Horacijevo vreme, ratovanje bilo ovenčano slavom ali u Ovenovo doba je to samo pakao i ništa više).
Oven namerno koristi na početku fraze iz uličnog govora, jezika nemaštine i siromaštva, koji je teško uklopiti sa slikom heroja koji traže slavu na bojnom polju. Zato on na početku spominje "starkelje" i "babetine", koji u drugoj strofi postaju "momci". Deformisani ratom, baš kao i svet oko njih.
Od samog početka, čitalac je uronjen u atmosferu rata. Rovovi puni blata i smrti. Nekada optimistični i zdravi, vojnici su svedeni na bednu, iscrpljenu rulju kojoj nije preostalo mnogo toga da pruži. Šokantna je to sredina - opresivna, opasna i bez nade. Da bi čitalac shvatio u kojoj meri rat nema veze sa slavom, pesnik daje sumornu, realističnu, ljudsku sliku života na liniji fronta i ne ostavlja ni tračak sumnje u ono što pritom oseća. Ceo svet je naglavačke okrenut, sve što ima veze sa srećom i životom je proterano. To nije svet žive, već turobne zelene. Pogled kroz prozor nije jasan već zamagljen. To je zemlja mrtvaca koji hodaju, svet bolesnih - svet hladnoće, blata i metala. Na kraju, čitalac biva izmešten sa ukletog bojnog polja u jedan više unutrašnji svet, u kome sam pesnikov pogled na prizore smrti i nasilja koji su na njega uticali nije ništa manje uznemirujuć od tih prizora.
Snažna simbolika se provlači kroz pesmu od prvog do poslednjeg stiha. Gledamo sliku mladih ljudi, ratom deformisanih u starkelje i babetine, senke onoga što su nekada bili; gledamo mrtve koji hodaju. Jasna je aluzija na Đavola, da bi se čak i njemu zgadila (po)grešnost svega što se u ratu radilo; svakako, tu je i aluzija na Horacijevu slavu vojevanja za svoju zemlju, protiv koje pesnik koristi sva sredstva kako bi dokazao njenu neistinost.
Sve se pretvorilo u noćnu moru, trulo-zelenkastu i maglovitu. Užase rata je veoma teško shvatiti, i zato je lakše pomisliti da je u pitanju loš san nego stvarnost. Zar nije? Zapravo, nije: bili su to stvarni užasi koji su se dešavali stvarnim ljudima. To što pesnik slika atmosferu kao da se radi o mori, stvari čini još užasnijim.
Vučić nije mogao da izabere goru poentu od (podsvesnog) neznalačkog citiranja Ovenovih stihova - ne toliko po sebe koliko po priliku kojom se (na besramno nekrofilan način) obratio javnosti, prisutnima, porodicama stradalih i samim pripadnicima vojske koji su stradali prilikom bitke za karaulu na Košarama.
Ništa novo: ni za njega, niti po nas. Znamo i kako, i zašto.
Samo... dokle?
![]()
