Nikada mi nisu bili jasni neki ateisti, jako zabrinuti za svoje horoskope. Pa opet, to je isto kao kada ti i takvi (ate)isti iskazuju poštovanje ili divljenje prema monarhiji i plemstvu (u smislu nasleđenih titula). Otkud to da ateisti podržavaju takvu instituciju?
1. Odakle nam kraljevi
Alfa-mužjaci, kolektivna odbrana, rasprave i donošenje odluka o zajedničkim pitanjima itd. - pomenuto se kreće u domenu pretpostavki sve dok kopajući ne natrčimo na nastanak prve veće ljudske zajednice. Nema zvaničnih dokaza o postojanju institucije kraljeva pre toga. Čak ni u malim ljudskim zajednicama, datiranim u vreme oko 4500 godina pre nove ere (procene ovog doba variraju) nema čvrstih dokaza, u arheološkom smislu, o postojanju nečega što bi nauka mogla da okarakteriše kao "palata" ili "duhovni centar". Oba su nastala otprilike u isto vreme, organizovana religija i organizovana hijerarhija. Nastankom i razvojem pisma, u Sumeru oko 3500 god. PNE, već nailazimo na zapise o tome kako kraljevi imaju božansko poreklo (poput starog Egipta, gde su kraljevi bili inkarnacija boga Horusa), ili su od bogova imenovani (u Sumeru, Akadu ili Asiriji), ili su stekli "poverenje nebesko" (poput kineske dinastije Žu, koja je oko 1046. god. PNE taj "koncept" smislila kao izgovor za zbacivanje dinastije Šang sa vlasti). Kraljevski status povezan sa božanskim opstajao je u nekim zemljama sve do 20. veka; u nekima još uvek postoji, naročito u jednom broj muslimanskih zemalja. Dobro porazmislite o ovome: samo stotinak godina ranije, i u nekim evropskim državama su ljudi govorili o božanskim pravima vladara. Dok se u nekim, već pomenutim, muslimanskim zemljama vladari smatraju izabranim od boga, podsetite se činjenice da je britanska kraljica istovremeno i poglavar državne religije - Anglikanske hrišćanske crkve.
![]()
Moguće je da veza religijskog i sekularnog vođe datira pre nastanka civilizacije (npr. život u gradovima). Mnoga afrička plemena u subsaharskom pojasu imaju vrač-kraljeve, koji istovremeno delaju u natprirodnom i sekularnom svetu (prizivaju kišu i slično). Narodi u drevnoj Srednjoj Americi pravili su razliku između sveštenika i kraljeva, ali kraljevi su i dalje imali funkciju ritualnog instrumenta koji kontroliše natprirodne sile.
Islamski kalifat je bio izričit u tome da su duhovni i svetovni vođa jedna ista osoba. Islamske države koje su potom nastale od kalifata, nastavile su sa tom praksom izjednačavanja religijskih i državih vođa. Pošto islam nema religijsku hijerarhiju (npr. ne postoji "muslimanski Papa"), verski poglavar je de facto istovremeno i lokalni vladar. Vrlo je malo primera, ako ih uopšte ima, kada je jedna muslimanska zemlja napala drugu kako bi korigovala njen način praktikovanja islama, a da se potom vratila u okvire sopstvenih granica. Iako suniti smatraju da kalif mora da bude izabran, u praksi se to ne dešava jer mnogim muslimanskim zemljama vladaju porodice po principu nasleđivanja krune.
Mnogi običaji koji važe za plemstvo isti su kao oni koji važe za kler. Evo nekih primera:
- koncept da su plemići bolji ili veći od običnog naroda, baš poput odnosa ljudi i bogova;
- prost narod mora da se klanja ili prostre po zemlji pred plemićem, baš kao što to rade pred likovima i simbolima božanstava;
- plemstvo je iznad zakona koji važe za normalne ljude;
- oni smatraju kako svi nižeg statusa moraju baš njih da podržavaju, što ih pretvara u društvene parazite - poput većine religija.
Da se sada ne hvatamo i drugih sličnosti plemstva i verskih vođa (poput smešnih kostima, kicoških kapa, prestolja itd), jer je sve to više nego očigledno ako makar malo promrdamo sive ćelije.
2. Čemu poštovanje plemstva
Ukazivanje poštovanja plemstvu predstavlja izdanak poštovanja koje se od nas očekuje prema bogovima i verskim vođama. Tu se radi o neverovatno jako uvreženom osećaju lažne griže savesti, koji je ugrađen u zakone onih zemalja u kojima je priznato postojanje te i takve klase. Čak se i sam Dokins verovatno klanja pred britanskom kraljicom. Ali zašto? Pa ona u životu nije ništa uradila, ni na koji način nije doprinela boljitku čovečanstva; nema ni trunku doprinosa razvoju nauke, književnosti ili umetnosti. Dakle, zašto se klanjati pred osobom čiji je jedini uspeh u životu taj da su je rodili takođe pripadnici plemstva?
Neke od najžešćih rasprava koje sam vodio u životu, nisu bile sa hrišćanima koji podržavaju ideju kreacionizma, već sa ateistima koji podržavaju svoje monarhe. Pogledajte samo Holanđane i Šveđane, koji važe za narode sa jakim uporištem ateizma - i jedni i drugi imaju svoje monarhe i plemstvo sa snažnom podrškom od strane stanovništva. U Japanu, koji je poznat po vrlo izraženom sujeverju ali i velikom broju ateista, i dalje opstaje značajna podrška carskoj porodici, koja je do kraja Drugog svetskog rata tvrdila kako vuče direktno poreklo od Šinto bogova.
Čak je i Martin Luter, taj stub pobune protiv establišmenta, svojevremeno pozivao nemačke kneževe da uguše seljačku bunu iz 1525. godine, kada se vlastela poplašila gubitka imetka pa seljacima nametnula "mere štednje" od kojih je ovima preostalo još samo da umru (mada ni to nisu smeli, jer bi i tako ugrozili zakonski zaštićenu "imovinu" vlastele). Svoj politički pamflet "Protiv seljačkih hordi ubica i lopova" zasnovao je na sopstvenim razmišljanjima o novozavetnim spisima Sv. Pavla. Kada sam na to jednom prilikom ukazao nekim svojim prijateljima luteranima, oni su rekli kako je to sve bila katolička propaganda protiv Lutera - i prokleta da je istorija koja tvrdi suprotno! Međutim, steći ćete vrlo mračan utisak ukoliko uzmete da čitate sva njegova trabunjanja na račun običnog naroda, naročito ako se uzme u obzir nivo varvarizma otpuštenog sa lanca protiv onih koji su za sebe zahtevali bolji život, digli se protiv represivnih zakona i nameta vladajuće bogomdane elite.
![]()
3. Popovi i kraljevi zajedno vladaju narodom
Čuveno hrišćansko "okreni i drugi obraz", ne uzvraćaj silom na silu, savet je pučanstvu - a ne plemstvu. Manimo se te fore. Fridrih Niče je to nazvao "judeohrišćanskim ropskim mentalitetom koji je ubrizgan Zapadnoj evropi". Jednostavno, taj ropski mentalitet je posledica religioznih učenja nastalih u narodima koji su bili pod surovom vlašću drugih. Ti narodi su prihvatili ropski mentalitet kako bi opstali pod takvim gospodarima, bez obzira da li su to bili Asirci, Vavilonci, Persijanci, Grci ili Rimljani. Saveti poput "okreni drugi obraz" i "caru carevo" (još jedna hrišćanska fantazija na račun bespogovornog plaćanja nameta) mogu biti korisni robu koga lako mogu prebiti zbog neposluha ili nepoštovanja gospodara. Međutim, to ipak ne predstavlja formulu po kojoj vlast(ela) vlada i kontroliše narod.
Nažalost, ni Luterov prezir prema običnom čoveku nije s njim umro u protestantskim crkvama. Prelistajte samo novine iz doba radničkih pobuna po Britaniji i Americi krajem 19. veka, i videćete koliku su podršku popovi davali onima koji su se iz petnih žila upinjali da robotnjike zadrže tamo gde im je mesto. Puk ima da zna gde mu je mesto i da poštuje one iznad; primeniti to na dečiji rad, opasne uslove rada, prekovremeni rad, niske plate, čak i neke osnovne stvari poput upotrebe toaleta i vode za piće. Danas, neki političari i verski fundamentalisti u Americi smatraju kako su ukidanje obaveznih minimalnih zarada i ograničavanje opšte zdravstvene zaštite koju garantuje država - u skladu sa Isusovim učenjem. Ne dovodi u pitanje one iznad sebe, jer ćeš kao sledeće početi da sumnjaš u božje izaslanike na Zemlji - popove, a nakon toga možda i u Njega samog.
Klizav je to teren - popovi i kraljevi to dobro znaju. Zbog toga se mnoge religije ubiše od posla da prosečnom verniku onemoguće da sam čita i razume svete spise, najčešće tako što ih održavaju na jeziku koji ovaj ne ume da pročita i razume. Baš kao što ni obični ljudi nemaju svoje kopije zakona koje su vladari doneli da važe samo za njih, pa su stoga prinuđeni da se oslanjaju na kler i plemstvo koji će im baš lepo pojasniti kako te zakone treba poštovati u oba carstva - zemaljskom i nebeskom
4. Metastazis
Po podacima sa interneta, 44 zemlje u svetu danas imaju careve ili kraljeve. Od toga, u 16 priznaju Elizabetu II za svog suverena. U ovaj broj nisu ušle zemlje koje priznaju nešto širi opseg plemstva kroz nasledne titule - poput vojvoda, grofova, erlova, paša, sultana itd. Teško je pronaći odgovarajuću referencu, ali tu ulazi nemali broj evropskih zemalja, kao i azijskih i afričkih u kojima još uvek postoje plemenske poglavice. Kada nema kraljeva, tu su i dalje grofovi i slični, čisto da vam pokažu ko je iznad vas. Posebno mučan utisak ostavlja činjenica da se mnoge napredne i atestičke evropske države nalaze na tom spisku. Prema istraživanju iz 2010. godine (Eurobarometar: Demografija ateizma), najjača tvrdnja je "verujem da postoji Bog". Zemlje u kojima se manje od 30% anketiranih tako izjasnilo, i dalje imaju neko zvanje koje se odnosi na titulu kralja ili plemstva; tu spadaju Danska, Holandija, Francuska, Švedska i Norveška. U tim zemljama monarhija ima i dalje snažnu podršku; u njima ne postoji ozbiljna težnja da se odustane od takvog kulturološkog relikta koji razara ljudsko dostojanstvo smatrajući određene ljude boljim i zaslužnijim od ostalih samo po osnovu rođenja i porodičnog nasleđa.
Po meni, institucija plemstva je u mnogim zemljama pogubnija i štetnija od religije, jer je to stanje koje je umnogome prevazišlo religiozno. U Tajlandu, na primer, čak i samo dovođenje monarhije u pitanje vas može na dug period odvesti u zatvor, a tako je i u mnogim drugim državama.
5. Pravo tu ne pije vodu
U mnogim tzv. ustavnim monarhijama, kraljevske porodice su zakonski poistovećene sa nacionalnim suverenitetom. Ukoliko bi ste većinu Evropljana, Kanađana i Australijanaca zapitali da li žive u demokratiji ili ne, oni bi vam dali potvrdan odgovor. Ali to se ne poklapa sa istinom. Zakonsko pravo da donosi zakone i upravlja zemljom podareno je monarhu, a ne građanima. Pravo izabrane vlade da vrši vlast više je dar od strane autoriteta suverena. Koliko vam sve to izgleda blesavo? Sve te države su nastale u vreme kada se verovalo da je kraljevima pravo da vladaju podareno od samih bogova.
Ako ne postoji božanstvo koje je vladaru podarilo mandat da upravlja narodom, odakle njemu onda to pravo? Monarhe niko ne bira. Verovatno ćete reći da postoji opšti konsenzus kako narod "želi" da oni zadrže taj položaj i prećutno im daje pravo da vladaju. Dakle, pretpostavka je da član kraljevske porodice po rođenju ima pravo da vlada, dok običan čovek po rođenju ima obavezu da podržava takav poredak stvari. Ako ovo nije neprirodno i perverzno, ne znam šta onda jeste. "Glasanje" sa 100%-nim uspehom još na sam dan rođenja! Pa opet, baš to predstavlja argument u koji se razumni ljudi ukopavaju kako bi opravdali sopstvenu "veru" u monarhiju.
6. Apologetika Jednovlašća
Bez obzira da li je "jednovlast" božanska, nebeski rukopoložena ili se na nju prećutno pristalo, mnogi filozofi su vekovima smišljali genijalna "opravdanja" za postojanje institucija plemstva i monarhije. Čak i takav ateista poput Ničea, smatra da većina ljudi ima mentalni ekvivalent stoke, te da kod superiornih pojedinaca postoji jako izražena vrednost - on te pojedince naziva "plemstvom". Poput Platona i njegovih kraljeva-folozofa u "Republici", i Niče je verovao u prirodnu aristokratiju koja je zasnovana na zaslugama i ličnim kvalitetima, a ne na društvenom položaju nasleđenom po rođenju. Diskutabilno je da li je on smatrao da su te osobine nasledne (npr. da sinovi plemića suštinski imaju osobine svojih očeva), jer postoje mesta u njegovim radovima koja idu u oba smera. Niče je svakako prezirao nemačku naslednu aristokratiju. Međutim, njega je zanimala permanentnost, kojoj je posvećivao više pažnje nego slobodi, kao i sposobnosti Natčoveka (Übermensch) da vlada onima sa slabijim rezultatima i sposobnostima. (Detviler: Niče i politika aristokratskog radikalizma, 1990)
Međutim, brz pogled na današnje monarhe otkriva, štaviše, jednu vrlo depresivnu ekipu, manje uzgajanu nego nekada, ali i dalje patetičnu kada vidimo resurse koji se nalaze u njihovim rukama. Nećete daleko stići ukoliko smatrate da je Msvati III od Svazilenda nakakav Übermensch, mada verovatno drži aktuelni rekord u toj ekipi po broju supruga; zadnji put ih je bilo 15, ne računajući one sa strane - ali, možda on ipak jeste na neki način über? Šta ćemo sa najvećom aktuelnom kraljevskom porodicom, kućom Vindzora? Oni ne mogu da se pozovu na pravo veličanstvenosti zbog nekih davnih osvajanja. Budimo realni, oni čak i nisu Britanci. Porodica Saks-Koburg i Gota (to su ime 1917. promenili u "Vindzor", u kontekstu rata sa Nemačkom) posedovala je manja vojvodstva pre ujedinjenja Nemačke. Ta loza je prestala da bude engleska 1714. godine, jer u Zakonu o naseljavanju iz 1701. stoji da katolici ne mogu da naslede presto Velike Britanije. Tako je loza preneta na dalekog potomka Džejmsa I, sina Sofije Pfalc, Georga Ludviga koji potom postaje Džordž I 1714. godine. Tako počinje loza šestoro vladara nemačkog porekla (Hanovera), koja je trajala od 1704. do 1901. godine; nastavljena je preko kraljice Viktorije koja je bila polunemica i udata za Nemca. Tim brakom je započeta loza Saks-Koburga i Gote, što je bila krvna linija Viktorijinog supruga Alberta.
![]()
Edvard I je uveo zvanje Princa od Velsa kao akt potčinjavanja pobunjenika; on je svog sina Edvarda Kernaforna 1301. proglasio Princem od Velsa kako bi negirao pravo na to zvanje jednom pravom Velšaninu. Edvard (sin) je bio rođen u Velsu, čime je opravdavana dodela ovog zvanja. Naravno, u pitanju je Edvard Longšenks "Malj za Škote" (poznat iz holivudskog hita "Hrabro srce" - koji je prepun lažnih detalja, tako da ovo ne uzimajte kao promociju holivudskog prekrajanja istorije). Današnji Princ od Velsa, koji će se zaogrnuti suverenitetom 100 miliona ljudi zarad svoje pretenzije na presto, poznat je po svojoj ljubavi prema čuvenoj "nauci" - homeopatiji... kakav natčovek od lidera, štaviše! Platon se garant okreće u grobu zbog takvog kralja-filozofa. Pa opet, mnogi britanski, kanadski i australijski ateisti će grčevito gristi i grebati da odbrane povlastice jedne nadasve zabludele i beskorisne porodice, smatrajući ih odabranim vladarima Velike Britanije i njenih nekadašnjih kolonija. Teška je ironija da danas slobodni narodi tih bivših kolonija i dalje poklanjaju svoj suverenitet potomcima jedne niže nemačke plemićke porodice, čiji je jedini uspeh taj da se uspešno razmnožavaju; ta familija je upravljala zemljom koja je nekada pokorila njihove, decenijama i vekovima unazad. Pa, u čemu je kvaka?
Kanađani i Australijanci su u svetu poznati po svom pragmatizmu, ali sve to pada u vodu kada krenu sa obožavanjem kraljevske porodice (izvinjavam se, ali poznajem samo jednog Novozelanđanina, a i on je delom Maor i ne podnosi uopšte celu tu frku oko monarhije). Ne vidim nikakvu razliku kada Filipinci rade to isto obožavajući Crnu Bogorodicu, ili Amerikanci koji luduju za aktuelnom ikonom pop-kulture, Džastinom Biberom. Pa te pop-zvezde makar imaju nekakav uspeh iza sebe (nadasve patetično...) koji opravdava njihove obožavaoce. Međutim, monarsi i religijski likovi i pontifi, svi srasli u ulizičko povlađivanje samo zbog visokog položaja na kome se nalaze, koji uopšte nije pod kontrolom mase ljudi od kojih se jedino očekuje da poštuju te moćnike. Nema nikakve razlike između klanjanja kralju i klanjanja bogu, jer je osnovni imperativ isti: potčini se gospodaru koji je (natprirodno) superiorniji od tebe.
7. Izgovori...
Molim vas, samo me ne ubeđujte kako je to običaj ili tradicija, da to i nije neki trošak za društvo, da država od njih ima više koristi nego što je oni koštaju, ili bilo koja druga besmislica koja bi svakom kreacionisti naterala suze radosnice na oči. Neodbranjivo je da se neki ljudi rode privilegovani, u svetu bez bogova koji bi odredili ko bi ti ljudi trebalo da budu. Svi mi radimo pod Ničeovim judeohrišćanskim ropskim mentalitetom (videti Genealogiju morala i S one strane dobra i zla). Toliko smo duboko internalizovali pitanje obaveze da služimo našu "gospodu", da sada smišljamo nelogična opravdanja za nešto što je toliko neodbranjivo. To je poput čitanja divnih i podsticajnih misli iz Epiktetovih "Diskursa" o potrazi za boljim i moralnijim životom, a onda iznenada shvatite kako se on nikada nije pobunio protiv ropstva, čak ni dok je i sam bio rob. A možda samo nije mogao da shvati kako je moguće da postoji i neki drugačiji sistem od onoga u kome je živeo?
8. Amara
Za postojanje plemstva ne postoji ubedljivo opravdanje koje pritom poštuje ljudsko dostojanstvo. Svi smo jednaki kada se rodimo. Da li Nadljudi zaslužuju veće privilegije od ostalih, ostavljamo kapitalistima i humanistima da o tome raspravljaju do mile volje. Međutim, samo religija i natprirodne sile mogu pravdati razliku u pravima po rođenju. Mnogi ateisti su zaglibljeni u poziciji Ničeovog "blaga" ropskog mentaliteta, pokušavajući da opravdaju gospodstvo privilegovanih: "Mi volimo naše kraljeve koji vladaju nad nama. Naći ćemo načina da ih opravdamo. Oni su deo naše tradicije i mi se njima ponosimo." Ali, tako razmišlja svaki teista. "Mogu da verujem u boga iz bilo kakvog klimavog razloga, jer je to moje lično uverenje."
Kraljevi i plemstvo su došli sa pojavom organizovane religije, iz koje vuku korene. Oni se međusobno podržavaju, iako se svako od njih trudi da preživi smrt onog drugog. Religije su se menjale pod kraljevima i kraljevi su menjani zbog religije, ali obe te institucije imaju isti cilj - poslušnost vernika i sledbenika: da plate porez, da rade u korist palate i katedrale, ako treba i da umru zarad još veće slave kralja, zemlje ili boga. Taj tumor treba iščupati iz korena.
Civilna struktura koja podržava plemstvo ili nasledne titule, predstavlja anatemu za ljudsko dostojanstvo i ne sme da ima opravdanje i podršku po bilo kom osnovu. Krajnje je vreme da se ratosiljamo tog tereta u našem društvu i našoj svesti. Sve se to pojavilo sa religijom, i bez nje da ga podrži, nema opravdanja za dalje održanje takvog sistema. Odbaciti religiju i ukinuti podršku plemstvu, sve to podseća na jednu Geteovu misao:
- Niko nije beznadežnije porobljen od onih koji pogrešno veruju da su slobodni.
***
Postoji daleko kraća verzija prevoda ovog teksta na srpski jezik, sublimirana u jednoj jedinoj slici bez reči, koja izgleda ovako:
Tu su svi, nebitno da li se radi o Evropi ili Africi: kralj, vrač, rusko bogoposlanstvo, članovi drugih naslednih loza i ladoleža, skroz desno je lik koji je zauzeo pozu poput Ludog Džorža kraj Crne Guje. Tu je neizostavno i onaj što godinama namerno igra na foru kako liči na Nikolu Pašića, podstrekača Crne ruke. Ceo vek i kusur kasnije poruka je apsolutno jasna.Opet.Samoproglašena dinastija koja je kraljevsku titulu otela od svojih prethodnika tako što im je ubila poslednjeg u lozi (ni ta loza nije bila ništa bolja od pomenute konkurencije na svinjarskom tržištu, nepun vek ranije), koja je dobila poverenje od strane ruskog boga da makne poverenike švapskog boga iako su se nekada zajedno borili protiv onih kojima je moć poverio turski bog. I koja je sav imetak stekla post-legalno, regicidom prethodnog baštinika prava na žuljanje dupeta u Belom dvoru, čiji je glavnii greh bio što je rođen u suparničkom klanu. OK, i zato što su njegovi vozovima plašili krave a strujom vampire, neka vam bude. Ovih dana smo svi bili svedoci neverovatne količine kiča i licemerja na račun svih građana Srbije, verujućih i neverujućih, podržavali oni takvu isfabrikovanu srBotradiciju ili ne.
Problem sa ovim parazitima je daleko veći nego što se to na prvi pogled čini: ako ste pomislili da je to najureni sudski pripravnik koji je ukazao na bahatost sudije koji sebi bez imalo stida i straha dopušta privatizaciju javne funkcije, i da je taj prevremeni raskid pripravničkog staža kazna u znak osvete što taj pripravnik "mrzi kralja" - kako mu danima dežurni idi(b)oti pišu na društvenim mrežama - onda još uvek niste dovoljno promrdali male sive ćelije.U pitanju je nešto drugo, na šta još uvek niko javno ne ukazuje: ni po koju cenu se ne sme spominjati samozvani "prestolonaslednik" ili "kralj" (zavisi kako ga ko tituliše) jedne države koja nije monarhija već (kakva god, ali makar nominalno je još uvek demokratska) republika, u društvu koje je iako duboko klerikalizovano i dalje Ustavom definisano kao sekularno. Dakle, ne ateističko, već kao država svim zakonima razdvojena od crkve. I baš u tom i takvom društvu, "sekularnoj republici", zatrpani smo anketama koje svakodnevno pokazuju kako danas "najveće poverenje u narodu" i dalje imaju feudalni relikti "kruna", "crkva", "domaćin" i "vojska" (kvaziprotokolarno čudno okićena nekakvim gajtanima, sabljama, peruškama i sličnim kičerajem). Ti relikti su žestoko inkroporirani u pozni vulgarni kapitalizam koji ih zloupotrebljava radi hipnoze onih kojima cedi suvu drenovinu iz bušnih džepova. Da, onih istih koji na ovim prostorima nikada nisu dizali seljačke bune protiv svojih lopova, ali vavjek zarad tuđih.
![]()
Stvar je prosta - Crnođorđijanci su pre jednog veka imali pomoć Crnorukaša da dođu na vlast; danas članovi konjičkog kluba "K&C" ponovo jašu ovaj narod, i to oni uopšte ne kriju. Ali, zašto bi, kada niko u ovoj državi ne reaguje na jednu organizaciju koja predstavlja direktnu pretnju Ustavnom poretku, po samoj koncepciji svog postojanja? To pakovanje spomenutog konjičkog kluba zove se "Krunski savet" (koji ima field-office koji se odaziva na komandu "Monarhistički pokret"), u kome sedi nemali broj istaknutih državnih funkcionera povezanih sa najužim vrhom vlasti ove zemlje. Funkcioneri su jedne republike od koje primaju platu da u svakoj prilici javno promovišu rušenje postojećeg sistema i uvođenje nekog drugog, jednovlasnog.Po medijima se provlači nebuloza o "Islamskoj državi koja preti bezbednosti Srbije", što je očajnički pokušaj odvraćanja pažnje od finansijske katastrofe društva, ali niko ne spominje ovu domaću pretnju, daleko eksplicitniju i realniju. Ukoliko se očigledni pokušaji rušenja legalnog društvenog sistema proverenom metodom sitnih koraka i incidenata (hiperefikasno praktikovani tridesetih godina 20. veka negde u Miteleuropi), ne smatraju organizovanom pretnjom po društvo i državni poredak, onda nema mesta ni čuđenju tolikom zanimanju za "noviju istoriju", pri čemu ti zanimanti uopšte ne misle na neki relativno blizak vremenski period već apsolutno na štivo i "udžbenike" koji se danas masovno u Srbiji štampaju, prepuni prekrajanja i namerno iskrivljenih istorijskih činjenica, čega se ne bi postideo čak ni mr. Holivud. O da, zaista je moguće zamisliti bioskopski blokbaster "Povratak Hrabrog Srca", u kome glavni lik ima bradu do kolena i lenonke, opasan je redenicima punim projektila za samostrel, dok trubači iz Guče pozivaju na ustanak i odbranu brda i šuma oko Bajčetine od nadirućih Turaka, Švaba, Komunista, GMO viskija i gradonosnih oblaka.Umalo da zaboravim - i promaje. Kad već sebe smatraju rasnim konjima, uzgajanim za samo jednu svrhu - da nasleđuju sami sebe, odakle im bre pravo da sve ostale smatraju magarcima? I to su stekli rođenjem? Ako nije tako, zašto onda iza imena češće ističu redni broj nego prezime, kao da su (božemesakloni) verzije nekog softvera a ne živi ljudi.Ne, ništa od ovoga nije smešno.
Uvredljivo je za zdrav razum, do bola.
Famozna i raskalašna, medijski do bljutavosti prežvakana proslava rođendana osobe koja nema jedan jedini minut radnog staža, predstavlja samo još jedno bacanje prašine u oči raji. Čisto da se ničeanska stoka iznova pozabavi nebitnim likovima i događajima, po internetu beskrajno laprda o Karađorđević-pudlicama, koje prikazuju nalickane po izložbama obesti i čiji je jedini zadatak da budu prgave kada im se nešto ne udovolji pa puštaju neke nerazumljive i poluartikulisane zvuke, ili arlauknu "Čutite!". I sve to samo da se ne bi neko nezgodno zapitao šta za to vreme rade stvarne gazde, Kaparandžići, ili doveo u sumnju njihov bogomdani povlašćeni položaj, možda mu čak na pamet pala i nekakva seljačka buna?
Rehabilitacije, restauracije, reforme, privatizacije, vaučerizacije, racionalizacije... sve su to delovi opšte grabeži i panike što vladaju ne samo u tranzicijski usijanom društvu poput srpskog, već i u zemljama daleko naprednijim i "ozbiljnijim" od ove naše prćije. To se da dobro videti, iz priloženih linkova.
Jasno je da nekome u poslednje vreme zaista dogoreva. Čak i da se ne bavimo nagađanjima kome, šta i zašto, sve mi se više čini da pitanje nad pitanjima, na koje ćemo morati veoma brzo da nađemo ozbiljan odgovor, glasi:
- Šta posle?
![]()
