Quantcast
Channel: GRAĐANSKI KRUG
Viewing all 1770 articles
Browse latest View live
↧

Noći, kristalno jasne

May 23, 2015, 1:07 pm
$
0
0

The Guardian UK

Pre 75 godina nacistička vlast je na nemačke Jevreje sa lanca pustila pogrom u Kristalnoj noći

U noći 9. novembra 1938. godine, nacistička vlast je u talasu koordinisanog nasilja širom Nemačke i Austrije, nasrnula na sinagoge, firme čiji su vlasnici bili Jevreji i njihove domove. To je bila tzv. Kristallnacht - kristalna noć; noć polupanih stakala izloga i prozora. Tokom dva dana nasilja i nacističkog orgijanja, ubijeno je više od 90 jevreja, preko 30 hiljada muškaraca odvedeno je u koncentracione logore, preko 7500 radnji i lokala uništeno, više od hiljadu sinagoga oštećeno ili spaljeno do temelja.


Prvi izveštaj o noći pogroma pojavio se 11. novembra 1938. u Mančester Gardijanu:
  • Operacija razbijanja prodavnica i zanatskih radnji čiji su vlasnici Jevreji odvijala se u dve faze. Prvo su male grupice siledžija, negde oko dva sata po ponoći, krenule sa razbijanjem izloga, bez obzira da li se radilo o lokalima nemačkih ili stranih Jevreja. Svi ti objekti su unapred već bili obeleženi posebnim oznakama koje su napadači znali, kako bi im "posao"bio što lakši. Meta su bili lokali samo u glavnim ulicama. Kada su narednog jutra Berlinci krenuli na posao, dočekali su ih polupani izlozi, razbacane lutke i roba.Te noći nije bilo pljačke. Međutim, bande razbijača se u podne vraćaju na ulicu, ovoga puta praćene gomilom onih koji ih "spontano" podržavaju. Primećeno je da među njima ima dosta pijanih ali i dece. Ovog puta oni razbijaju sve što stignu, bez izuzetaka. U nekim delovima Berlina počinju upadi u kuće, razbijanje prozora i bacanje svega što su zatekli na ulicu. Do naredne večeri razbijači nisu ništa pljačkali, već samo izbacivalinapolje gomili koja je revnosno sve to pokupila i odnela. Ta pljačka je bila stručno nazvana"arijanizacijom jevrejske imovine".
 

Povrh svega, rulja je linčovala, prebila ili na smrt izgazila više ljudi koje su organizovani i uniformisani batinaši izbacivali na ulicu iz njihovih domova i firmi. Istog dana te novine objavljuju nove izveštaje i fotografije o događajima u Nemačkoj, uključujući i vest o najavi novog antijevrejskog zakona koji sprema nacistička vlast. 
Dan kasnije, 12. novembra, pored izjave jedne Engleskinje, poreklom iz Mančestera, koja se zatekla u berlinskom vrtlogu ludila, nasilja i hapšenja, lično se uverila u količinu zla i mržnje nacista prema Jevrejima te noći, objavljeno je i "pojašnjenje" događaja koje je dao mozak ove operacije lično:
  • Dr. Jozef Gebels, ministar propagande, ne poriče istinitost izjava očevidaca jučerašnjih napada na Jevreje, osvanulih u stranoj štampi koja mu je danas dostavljena na uvid. On smatra da su to "spontani izlivi neslaganja" povodom ubistva nižeg nacističkog diplomate u Parizu, po imenu Ernst fom Rat, koga je 7. novembra ubio mladi Jevrejin Heršel Grinšpan, podsetivši na identičan "događaj" koji se desio dve godine ranije u Švajcarskoj (kada je jedan Jevrejin ubio nacističkog špijuna Gustlofa - pr.a.). Gebels dodaje i da se izjave svedoka dosta razlikuju, čak i u najboljoj nameri. On, lično, svo to vreme je bio u Minhenu i o demonstracijama je bio samo telefonski obavešten. Gebels smatra da su Jevreji glup narod. Da među njima ima iole pametnih glava, takvi bi savetovali ostale da Nemačku čak i ne uzimaju u usta. Takođe, on savetuje i strane novinare da ne vređaju Rajh ukoliko žele da rade Jevrejima u interes. Iako Nemačka nije imala nameru da svetu pruži primer, Gebels smatra da antisemitski instinkt postoji kod svih nacija.


Napadi su nastavljeni i narednih dana, sve je više ljudi bilo hapšeno, država objavljivala nove dekrete kojima je ograničavala Jevrejima prava na bavljenje biznisom i izvozom (tzv. ekonomski geto), ograničavala kretanje, prava na isprave i državljanstvo.
Svo vreme trajanja ovog divljanja, nemačka policija nijednog trena nije čak ni pokušala da spreči ili omete razbijače i razularenu "spontano okupljenu" rulju koja ih je u stopu pratila i saučestvovala u svemu. Britanska javnost i mediji naširoko osuđuju ovakvo ponašanje nacističkog režima u Nemačkoj. Londonski Gardijan 15. novembra 1938. posebno naglašava da će ovaj progon ostaviti političke posledice na dotadašnju politiku popustljivosti britanske Vlade prema nacističkom režimu u Nemačkoj.
Nasleđe Kristalne noći 2008. godine je istraživao Paul Estrajher, čijem je ocu u vreme pogroma bilo zabranjeno da se, kao Jevrejin, bavi lekarskom praksom. Te iste godine, u jednom predgrađu Berlina otkriveno je mesto gde su nacisti zakopali ogromne količine ličnih stvari opljačkanih i pobijenih Jevreja. Uta Gerhart i Tomas Karlauf, poznati borci protiv nacističkog režima, još 1939. godine su za jednog britanskog izdavača, na osnovu izjava 263 svedoka Noći pogroma, pripremili knjigu koja je sadržala najverodostojnije i najpotresnije priče 21 od njih, i nazvali je "Nacističko ludilo". Knjiga, u toj formi i sa tim naslovom, nije ugledala svetlost dana sve do 2012. godine, kada je objavljena pod naslovom "Noć slomljenog stakla".


76 godina i 6 meseci kasnije, noći su ponovo kristalne.
Jasne.


22.05.2015: INCIDENT U VELIKOJ PLANI Lepili letke protiv DS i DSS i batinali po gradu

Grupa momaka napala je sinoć oko 23.15 u Velikoj Plani goste kafića koji su se pobunili da im ne stavljaju flajere protiv lokalne vlasti DSS-DS na automobile, saznaje Blic. 

Kako za Blic prenosi izvor iz Velike Plane, očevidac događaja, batinaši (njih oko dvadesetak), u Veliku Planu došli su kombijem beogradskih registarskih tablica. Pre dolaska u centar grada oni su po selima oko Velike Plane lepili letke i flajere koji podsećaju na umrlice i na kojima je lik predsednika opštine Dejana Šulkića (DSS). Na jednom od flajera je i natpis crvenim slovima "nastaviće se".


"Kada su došli do kafića gde je sedela grupa lokalnih momaka počeli su da stavljaju te letke na automobile. Gosti kafića su im rekli da ne stavljaju i ne lepe flajere na njihova kola, a onda je usledio napad. Momka, koji im je prvi prišao sa tom molbom, jedan od batinaša poprskao je sprejem i tada je krenula tuča. Batinaši su mali štangle" prenosi za Blic sagovornik iz Velike Plane.
Batinaši su demolirali kafić i nekoliko automobila u blizini.
Na licu mesta se pojavila i policija koja je batinaše privela, ali i pustila posle nekoliko sati. Kako saznajemo oni su u policiji izjavili da su "pripadnici nevladine organizacije".
Po rečima očekivadaca batinaši su imali štangle, lanac sa kuglom, bejzbol palice.
"Jedan od njih imao je i mačetu" kaže izvor Blica.
U Velikoj Plani na vlasti je koalicija DSS-DS, a prošle nedelje na izborima za glavnu mesnu zajednicu u ovoj opštini SNS nije prošao. Izbore za MZ u ovoj opštini pratilo je i deljenje koncentrata i praška, koje su građanima prosleđivali aktivisti u majicama SNS.


U saopštenju DSS se navodi da je u četvrtak uveče grupa od oko 30 ljudi obučenih u crne majice i dukseve sa kapuljačama, naoružanih bejzbol palicama, metalnim šipkama, lancima, biber sprejevima delila letke koji podsećaju na umrlice. U njima su javnost pozivali na linč predsednika opštine Dejana Šulkića, članova njegove porodice i saradnike.
"Delegaciju momaka iz Beograda primio je, ispred prostorija SNS u Velikoj Plani, narodni poslanik Živan Đuričić. Oni su se predstavljali kao članovi udruženja građana iz Zemuna koje se bori protiv obesne vlasti u Velikoj Plani", tvrdi predsednik opštine u kojoj je na vlasti koalicija DS i DSS.
Šulkić navodi da su momci bili bahati, da su metalnim cevima pretukli više građana koji nisu dozvolili da lepe letke po njihovim automobilima, demolirali kafić, lomili nameštaj i nekoliko automobila.
"U policiji su ih legitimisali. O svim događajima postoje svedoci kao i snimci kamera iz kafića i sa telefona ljudi koji su se nalazili na licu mesta" kaže Šulkić.
U policiji je potvrđeno samo da se incident dogodio.
Inače sve se dogodilo veče posle gostovanja Vladimira Đukanovića, narodnog poslanika SNS, na lokalnoj televiziji.
"Đukanović je govorio o aktuelnoj vlasti a posebno o gospodinu Dejanu Šulkiću, nazivajući njega i njegove saradnike kriminalcima, lopovima i manipulatorima koje treba što pre skloniti sa vlasti" saopštava DSS.


"Jedini batinaši koji kruže Srbijom i seju strah gde god se pojave su pripadnici batinaških odreda Demokratske stranke, na čelu sa braćom Ješić", poručila je danas Srpska napredna stranka.

***
Molim, čini vam se kao da su pobrkane fotografije za gornja dva teksta?
Nisu.


Ludilo ovdašnje je velikim delom koordinisano započeto na stadionima, među manijacima sa kapuljačama. Ne zanosite se kako više nema ludaka koji bi da završe započeti "posao" na istom mestu, po ugledu na neke koji su posle Drugog svetskog rata zdušno pod svoje skute primali nacističke zločince. Srbiji, koliko god se to tako ne činilo, nije preostalo mnogo vremena pre nego što počne da otkopava cipele. Ovoga puta svoje.
Istorija je pokazala, a na primeru patika iz krečane na Fruškoj Gori i dokazala da je to bio samo početak, a ne kraj.
Mlitava popustljivost "spolja", strah, nasilje, žute trake, crne kapuljače... i dalje su isti.

↧
Search

€song2016

May 25, 2015, 6:05 am
$
0
0

Sinoć, tokom autorske talkshow emisije Monolog Nedelje na b92, slučajni spontani gledalac, u pauzi između dva zalogaja SDOSNS M-2012, mogao je da vidi sledeće:
  • nijedan od četiri novinara-voditelja u studiju nije imao gaće na glavi niti olovke zataknute u nozdrve
  • nisu raspisani nikakvi izbori niti rekonstrukcija
  • eonskih poplava ove neizborne godine neće biti - i tačka
  • saznali smo koje sve strane reči, i iz kojih jezika, ume da izgovori Domaćin Monologa, te da latinske reči i fraze izgovara tečno kao da je rođen tamo
  • konačno smo shvatili šta znači fraza "ako me pitate, a zaboravili ste to da uradite, evo sada ću vam reći"
  • zvanično je objavljeno ko će biti predstavnik Srbije na €songu 2016. godine u Švedskoj, i to sa samo jednim jedinim ciljem i zadatkom - da po prvi put u unapređenoj istoriji Srbije pobedi na tom takmičenju i pobednički pehar vrati u Otadžbinu


Naš pobednički predstavnik u Stokholmu biće bifokalno-instrumentalizovani sastav "A.V.N.S.", koji je ime dobio u duhu dobitne šifrovane kombinacije šampionskih inicijala "A.B.B.A." iz 1974. godine, baš kao što će im i stajling biti u potpunosti kompatibilan sa aktuelnim gibanjima na toj manifestaciji koja je po muzičkom geopolitičkom značaju rame uz rame, obraz uz obraz, biceps do tricepsa, prednja do zadnje lože - odmah do NATO samita.

Sve ostalo je još sinoć postalo istorija, prekrivena golubačkim ledom i blatom.

↧
↧

Prot Pikčers

May 26, 2015, 1:21 pm
$
0
0

Neoliberalizam vs. Prosveta&Osveta

a.k.a.

ORA "Racionalizacija2015" po Ukoričkinom receptu:
jedno 4600 + jedno 4478 = negdecirkaoko 9000


Dubravko Mataković, prorok iz Donje Privlake
Prot Pikčers (1989)

The lunatics have taken over.
↧

Svom snagom

May 27, 2015, 2:41 pm
$
0
0

Kada je señora Udovixki, po obznanjivanju pučanstvu svog plana kresanja broja konzumenata državnih jaslica, ponovo odreagovala ignorisanjem na ko zna koliko već puta postavljeno pitanje "Po kom će to kriterijumu biti sprovedena racionalizacija?", Hogari su ovo ispravno shvatili kao jasan i pozitivan znak da oni s tim nemaju ama baš nikakve veze. I zato, ne da su odmah krenuli, već su još odmahnije nastavili ono što već treću godinu rade bez predaha.
Svom snagom sprovode neracionalizaciju Srbije, ergo nema odmora dok traju reforme.


Šta je sad, zar Gospodar nije rekao "svom snagom na radna mesta"? Jeste. I, šta još hoćete, da vam se crta: vi ste se dosta naradili dok su vaši bili na vlasti i pljačkali zemlju, e sad malo mi.
Racionalizacija, logično, važi samo za one koji rade, baš kao što svomsnagomnaradnamesta važi samo za one koji ne rade. Zato će ovi drugi zauzeti radna mesta onih prvih (Kori je lepo rekla i u Uredbi napisala: drugi ne mogu da dođu sve dok 6% prvih ne ode), ali tu neće ništa raditi kako ne bi onda i sami potpali pod udar racionalizacije jer, da ponovimo: otkaze će popiti oni koji rade, a svomsnagomnaradnamesta važi samo za one koji ne rade. Ali, šta će onda ovi prvi, zar neće i sami postati od onih "ne rade"? E pa neće moći, jer señora Udovixki lepo reče: prvi moraju da odu da bi drugi došli. Nigde ni spomena od dolaska prvih umesto drugih, jer to nije prirodan poredak stvari, a treba nešto ostaviti i za naredne vlade u kojima je ona, svakako, tradicionalno saučestvovala.
Pardon - tek će, ako bude sreće & robovati neće.

Otkaze će popiti samo oni koji nisu.
Šta "nisu"?
Pa... to.
Hogari.

↧

Domi(no)nacija

May 28, 2015, 2:24 pm
$
0
0

Šta bi se desilo da vam sada neko kaže kako je ono što su vas učili u školi zapravo teško revidirana verzija istorije u korist vaše nacionalne agende, sa ciljem da prikrije njene zločine? I da se na taj način odgaja besmisleni osećaj lažnog patriotizma, koji jedino služi da osigura vašu vernost i odanost jednom korporativnom telu koje sa krije pod maskom vaše vlade?

Afropunk Magazine (06.10.2014)


Stvarno, šta biste pomislili, kako na to odgovorili?
Ovo važi za sva društva, nacije, kulture, tzv. rase... pojedince. Teško da će vas u takvom antisistemu nečemu drugačijem naučiti. A da, za promenu, probate sami? 
Na primer, nešto ovako:


Svaka pomerena domina koja štrči iz niza, cigla izvučena iz zida, sprečava dalji efekat masovne kontrole. Svako organizovano, kolektivno štrčanje ili izvlačenje, samo pomera niz domina ili zid u tom smeru kako bi efekat i dalje opstao, i zato štrčanje mora da bude u osnovi individualan, lični a ne kolektivni čin, kome obavezno da prethodi samospoznaja umesto kolektivne samoidentifikacije. Štrčanje, individualno ili grupno, gubi svoj smisao bez samospoznaje.
Palanačka lenjost i prepuštanje masi ne mogu da budu forma bežanja od stvarnosti.
Štrčite, pa makar bili samo jednooka domina u nizu, koja slepo i poslušno čeka sopstveni trenutak da bude oborena zarad opstanka nekakvog besmislenog efekta ili zida, antisistema, kontrole. Dovoljna je samo jedna bela tačka, jedno oko, pa da od crne i slepe domine ponovo postanete Čovek. Potrebno je samo da na to, jedno oko - progledate, da vidite i shvatite šta se dešava prvo u vama pa onda i oko vas. Prekinite da se vadite kako postoji cenzura, da je sve besmisleno i crno, da se protiv antisistema ne može, da ste sami, mali i bespomoćni. Sve je to istina, jer su vas naučili da tako treba da bude.
Iako je strah sasvim opravdan, ne čekajte da prevlada nad razumom i vrati vas u niz, zid. Iskoračite. U prvom trenutku će vam se učiniti da niz, zid kreće za vama; tako će zaista i biti na samom početku. Ali, ako ne stanete i odustanete, bićete sve dalje od niza/zida koji neće moći da vas prati jer on dobro zna da svako kretanje za njega takvog predstavlja smrt, prestanak kontinuiteta lažima povezanih i ustrojenih bezličnih domina koje čekaju svoj trenutak da padnu, samo bednog efekta radi. Smrt duha palanačkog bezumlja i slepila.
Samim time što ste čovek a ne domina, zaslužujete Život a ne niz statičnih imitacija pokreta. Ovaj antisistem, niz, ne ide više nigde niti dalje. On odavno stoji, ne miče se, dok sopstvenu statičnost i skorelost iskusno prikriva u naizgled beskonačnoj masi poređanih bezličnih poslušnih domina i njihovom strahu od efekta. Od pada.

Iskoračite.

↧
↧

Farhud

June 1, 2015, 11:28 am
$
0
0

1. juna 1941. godine u Bagdadu se desio, po ugledu na nacističku Kristalnu noć, pogrom lokalnih Jevreja koji su tu mirno živeli više od dva milenijuma. Neka jevrejska deca su preživela to krvoproliće, bili očevici koji su decenijama potom svedočili o tom zločinu.

Nacisti su potpirivali antibritansko i antijevrejsko raspoloženje u Bagdadu

Heskel Hadad je tada imao 11 godina. Dok je privodio kraju večeru u vreme jevrejskog praznika Šavuot, nije ni bio svestan pobesnele rulje koja je počela da divlja po gradu: hiljade razularenih iračkih muslimana krenulo je u svoj "pohod", naoružano mačevima, noževima i puškama. Nasilje koje je trajalo naredna dva dana postalo je poznato pod nazivom Farhud (na arapskom "nasilno preuzimanje"); to je zapečatilo sudbinu lokalne jevrejske zajednice koja je tu postojala još od vavilonskog doba. Zvanični izveštaji o događaju beleže oko 180 poginulih, mada drugi izvori navode daleko veći broj stradalih. Arhiv Vavilonskog zavičajnog muzeja u Izraelu navodi još 600 neidentifikovanih žrtava u jednoj masovnoj grobnici.
"Prve večeri Šavuota, obično smo išli u sinagogu i tamo ostajali cele noći, proučavajući Toru", kaže Hadad koji danas živi u Njujorku. "Iznenada smo čuli krike Alah! Alah! i pucnje. Istrčali smo na krov kuće da vidimo šta se to dešava, i ugledali kuće u getu kako gore, ljude na krovovima koji su vrištali ili molili se Bogu da im pomogne."
Nasilje je potrajalo tokom cele noći. Jevrejske kuće su bile obeležene simbolom crvene šake (hamsa), kako bi ih rulja prepoznala. Ukućani su bili primorani da se brane onako kako su znali i mogli. Hadad se priseća razbojnika koji su išli ulicom u cik zore, i kako ih je sa krova posmatrao dok su pljačkali susednu kuću. "Moj otac je u rukama držao nož i neku cev, spreman da nas brani ako neko pokuša da nas napadne na krovu. Palo mi je na pamet da uzmem neke cigle i zajedno sa ostalom decom njima gađam te ljude dole. Kako nam je uspelo da neke od njih pogodimo i raskrvarimo, tako su oni počeli da vrište Alah! i da beže, ostavljajući za sobom stvari koje su otimali." Neke porodice su podmićivale policajce da čuvaju stražu ispred njihovih kuća, plaćali ih po pola dinara za svaki metak koji ispale. Neki drugi, pak, svoje živote duguju muslimanima koji su preuzeli veliki rizik na sebe štiteći ih.


Steve Acre

Stiv Akri je zajedno sa svojom majkom i osmoro braće i sestara živeo u obližnjoj ulici, u mešovitom jerejsko-muslimanskom kvartu. Živeli su kao podstanari u kući jednog muslimana. Stiv je tada imao 9 godina. Kada je nasilje otpočelo, on se sakrio u krošnji palme u dvorištu kuće. Danas živi u Montrealu, i još uvek se seća povika "kutal al jehud" - poklaćemo Jevreje! Sa drveta je posmatrao vlasnika kuće koji je sedeo ispred: "Kada mu je rulja prišla, on im se obratio. Rekao je da smo mi siročad kojima je on pružio utočište u svojoj kući, i da ne smeju da nas diraju. Ukoliko žele nas, moraće prvo njega da ubiju. Na našu sreću, oni su produžili dalje, ka drugim kućama." 
Prešli su na drugu stranu ulice, ka kući najbolje prijateljice njegove majke, iz koje su se potom začuli krici. "Iz te kuće je na ulicu izašlo puno ljudi, koji su potom zapalili kuću. Izgledalo je kao da nešto uzvikuju u veselju i u rukama radosno drže nešto što je ličilo na komad mesa. A onda sam shvatio šta je to - u rukama su imali žensku dojku, koju su odsekli maminoj najboljoj prijateljici Sabiši dok su je mučili, pre nego što su je ubili."

Do Farhuda, Bagdad je bio uzor miroljubivog suživota Jevreja i Arapa. Do 1941. godine, Jevreji su činili trećinu ukupnog stanovništva grada; mnogi od njih su sebe na prvom mestu videli kao Iračane, pa tek onda kao Jevreje.
Šta je izazvalo ovako užasan preokret?

Adolf Hitler i Muhamed Amin al-Huseini*, glavni ideolog Rašida Ali al-Gilanija

Mesec dana pre "Bagdadskog pogroma", pronacistički političar Rašid Ali al-Gilani organizovao je prevrat u kome sa vlasti zbačena iračka kraljevska porodica. Odmah po prevratu, državni radio je otpočeo nacističku propagandu. U to doba, poput većeg dela Srednjeg Istoka, Irak je bio pod britanskim protektoratom. Međutim, posle poraza prilikom neuspelog napada na britansku avio-bazu, al-Gilani je bio primoran da pobegne iz zemlje. Farhud se dogodio u interregnumu, periodu bezvlašća koje je potom usledilo. 
Posle niza tragičnih događaja koji su se nizali, ispostavilo se da je britanska vojska mogla da interveniše i spreči nasilje - a nije. Na dan 1. juna, britanska konjica je bila na samo 8 milja od grada, gde je stigla posle forsiranog marša dugog 600 milja čak iz Palestine i Egipta, sa naređenjem da po svaku cenu spreči da irački naftni izvori padnu nacistima u ruke. "Na sramotu Britanaca, vojska je samo stajala i nemo posmatrala šta se događa", tvrdi istoričar Toni Roka koji je zajedno sa Violetom Samaš napisao "Sećanje na Raj", knjigu o Farhudu.
"Ser Kinan Kornvolis je bio tadašnji britanski ambasador u Bagdadu. Iz razloga samo njemu znanih, on je zahtevao da britanske trupe ostanu u svom kampu i ne ulaze u grad. To je predstavljalo direktno kršenje Čerčilovih naredbi da grad bude zauzet i obezbeđen red i mir u njemu. Umesto toga, ser Kinan se vratio da dovrši večeru pod svećama i odigra svoju partiju bridža."
Gradonačelnik Bagdada konačno povlači potez koji je sprečio dalji pogrom, poslavši na ulice policajce lojalne kraljevskoj porodici. Tek 2. juna u 5 izjutra, zaveden je policijski čas.


Heskel Haddad

Posle Farhuda, život se drastično promenio za bagdadske Jevreje. Do tih događaja, Hadad je imao puno prijatelja među muslimanima. "Odjednom, sve je postalo drugačije. Ja se više nisam osećao Iračaninom. Osećao sam se samo kao Jevrejin, koji je u sebi ponavljao da samo želi da ubija Arape", kaže on. Međutim, jednog dana, dok se kupao u Tigru, ugledao je čoveka koji se davio u reci i instinktivno reagovao, pomogavši mu da dođe do obale. "Kada sam došao kući, bio sam sav potresen. Ne zato što sam spasao tog tipa, već zato što nisam popustio svom porivu da ubijem tog Arapina. Kada sam otišao svom rabinu, on mi je rekao da se ne smeš zavetovati da ubiješ nekoga, već samo da pomažeš drugima. To me je podstaklo da se kasnije posvetim medicini. Znao sam da želim da spašavam ljudske živote, a ne da ubijam."

Antisemitizam u Iraku je Hitlerov najveći izvozni uspeh u toj zemlji, što je tamošnjoj jevrejskoj zajednici učinilo život nepodnošljivim i posle Drugog svetskog rata. Hapšenja pod lažnim optužbama za špijunažu bila su česta, pa čak i javna vešanja uglednih Jevreja.
Moris Zebaida je još jedan od svedoka. Danas živi u Londonu. "Naučili smo da živimo krijući se poput miševa. Da nismo, na ulicama bi nas pljuvali ili hapsili.
Tek 1950. godine Jevrejima je konačno bilo dopušteno da napuste Bagdad, pod uslovom da se odreknu kompletne imovine, uključujući i bankovne račune. Do 1952.godine, od nekadašnjih 150 hiljada ostalo ih je još samo 2000.
Akri i Hadad su i danas, još uvek nepoverljivi prema Britancima, zbog toga što nisu uspeli da zaustave nasilje. Za Hadada, kontradiktoran stav prema iračkim muslimanima predstavlja još jedan deo spomena na Bagdadski pogrom. On je besplatno operisao mnoge Iračane, neko vreme radio kao savetnik njihove Vlade; irački ambasador u Vašingtonu za njega je izjavio da je on "najbolji Iračanin koga poznaje". Međutim, iako ima dosta iračkih muslimana među svojim prijateljima, u prisustvu drugih ljudi on i dalje zadržava stari gard. "I dalje imam taj osećaj, nekakvo nepoverenje, kao posledicu Farhuda. To su emocije koje se ne daju tako lako izbrisati", rekao je on.

original:
Sarah Erlich (BBC, 01.06.2011) - Farhud memories: Baghdad's 1941 slaughter of the Jews


Hadži Amin al-Huseini u smotri XIII SS "Handžar" divizije

*Hadži Muhamed Amin al-Huseini, tzv. Veliki jerusalimski muftija, posle sloma Fatve protiv Britanaca, zajedno sa al-Gilanijem beži u Evropu, gde se u novembru 1941. godine u Berlinu sastao sa Hitlerom, Himlerom, fon Ribentropom i ostalim nacističkim glavešinama. Namera mu je bila da ih ubedi da svoj antijevrejski "program" prošire na arapske zemlje, "u borbi protiv Jevreja, tih zajedničkih neprijatelja Nemaca i Arapa, što ih čini prirodnim saveznicima i prijateljima". Po završetku rata, 1945. godine, jugoslovenske vlasti su zahtevale da Muftija bude proglašen ratnim zločincem zbog učešća u regrutovanju preko 20 hiljada balkanskih muslimana u SS jedinice, koje su učestvovale u likvidaciji Jevreja i pripadnika drugih naroda u Bosni, Hrvatskoj i Mađarskoj. 1946. je jedva izbegao da ga Francuska izruči Izraelu, pobegao iz zatvora u Kairo i kasnije Bejrut, odakle je nastavio da propagira "ideje" Farhuda sve do svoje smrti 1974. godine.


***
Kao i obično, balkanski palanački um - važi za sva ovdašnja plemena, bez izuzetaka - i pripadajući mu palanački fašizam, nikada i ništa neće naučiti iz istorijskih grešaka ljudskog roda. Duboko zariveni u glib neumlja, oduševljeni istorijom koju revidiraju i falsifikuju svaki čas shodno dnevnim i lokalnim politikantskim posebnim potrebama, palanački fašisti će već iznaći neki razlog da opravdaju sopstveno zlo tuđim. Tako će i antijevrejsko raspoloženje, neuko, nazvati "antisemitizmom" (pravdajući se kako to svi govore) iako u suštini taj pojam znači "mržnja prema semitskim narodima" - Jevrejima i Arapima. Arapi ne mogu da budu antisemite, jer bi onda mrzeli i sebe, ali to nikako ne možete objasniti usijanim tintarama. A, možda, svi takvi to zaista i rade jer mrze sebe? Zato povazdan iznalaze "neprijatelje i kukolj", po staroj dobroj proverenoj formuli palanačkog bezumlja.



Zbog toga u ovoj i ovakvoj Srbiji, danas, nećete videti nijednog političara iz vlasti i opozicije, nijednog državnog zvaničnika, da 31. maja nosi belu traku oko ruke u znak sećanja na obeležene i ubijene "nesrBske" građane Prijedora. U znak nacionalne sramote, sa obe strane Drine, umesto u inat takvima istima usijanih glava, sa one strane te iste reke koja je u istoriji daleko češće razdvajala nego spajala ljude, neke i nosila.
Niti ćete te iste, koji sada ponovo tumbaju i pakuju lokalnu kladovsku postpoplavnu vlast, videti da u tom istom Kladovu nose 19.septembražute trake oko ruke, u znak sramote što 1940. godine tadašnje opštinske i sreske vlasti Jevrejima koji su brodovima bežali iz Srednje Evrope (koje je Himler preko svojih poverljivih ljudi žestoko olakšao za novac i zlato u zamenu za propusnice da napuste Rajh), iz "administrativno-sanitarnih razloga, jer možda imaju tifus" nisu dozvolile da tokom zime napuste hladne šlepove na koje su bili iskrcani sa brodova. Pristup obali im je bio ograničen, kao i nabavka uglja i drva za ogrev, ono malo hrane što su imali najčešće su dobijali kao pomoć Saveza jevrejskih opština ili iz romskog naselja koje je u to vreme postojalo kraj obale Dunava. Smeli su jednom dnevno da pod budnim okom naših žandara nakratko siđu na obalu, "da se promrdaju", pa onda nazad u konzervu na zaleđenom Dunavu (šlep prepravljen za njihov smeštaj, sa po 4-5 kreveta "na sprat"). Tu smo ih držali do jeseni 1940. kada smo ih prebacili u Šabac, odakle su ih nacisti i njihovi domaći poltroni odveli u logore i likvidirali godinu dana kasnije. Uglavnom su maloletna deca, kao i u Bagdadu, preživela jer su ih - ponovo za debele pare - pred sam napad na Jugoslaviju, vozom prebacivali do Dubrovnika i Soluna, a odatle brodovima do Palestine. Mi, vajni Srbi, krivi smo što svi ti ljudi nisu stigli do Suline na Crnom moru, gde ih je čekao takođe debelo plaćen brod za Obećanu zemlju.


Muslimanka velom krije žutu zvezdu na reveru svoje prijateljice

Ovu fotografiju, načinjenu 1941. godine u okupiranom Sarajevu, teško da ćete (podjednako) videti tamo gde se još uvek štuje lik i delo "velikog muftije jerusalimskog" i tamo gde su svi ti "ne-naši" isti, tj. dostupni za slobodni odstrel; naći ćete je uglavnom po blogovima i internet sajtovima koji su najviše puta bili obarani u poslednjih par godina.
Ignorisanjem razloga, falsifikovanjem ili "revizijom" istorijskih činjenica zbog čega bi to trebalo okačiti belu ili žutu traku na rukav, podsmehom i nepriznavanjem tuđihžrtava vređaju se i naše žrtve tuđih i sopstvenih ludila, postradale baš na dan 1. juna 1992. godine u Istočnoj Bosni; srpske ili srBske, sasvim je nebitno, osim kada ih treba iznova prebrojavati i poturati svaki put kada balkanske poglavice krenu da mere čiji je veći. One iste poglavice koje su potpaljivale lepa sela onomad, da bi potom na njihovim lepim zgarištima zajedno pekli volove i kleli se u još lepšu evrobudućnost, zasnovanu na principima antifašističke Evrope koji su sušta suprotnost dosadašnjem životnom i radnom iskustvu tih istih, lepih potpaljivača.

Bojim se da ovde više nema nevinih. I decu smo zatrovali lažima, akontativno. Od Vardara do Triglava, od Đerdapa do Jadrana, a i šire. Pitanje je samo, ne kako, već kada ćemo konačno prestati da lažemo. Jedino tako počinje iskrena promena.

↧

I see the Sea, the Sea sees me

June 4, 2015, 2:55 pm
$
0
0

Svemir ne postoji ako ne gledamo u njega. Barem je tako prema poznatoj teoriji kvantne mehanike koja argumentuje da se prošlo ponašanje čestica menja na temelju onoga što vidimo. Kvantna fizika predviđa da bilo da posmatrate ponašanje talasa ili ponašanje čestice zavisi samo od toga kako se zapravo meri na kraju svog putovanja. "To dokazuje da je merenje sve. Na kvantnom nivou stvarnost ne postoji ako ne gledate u nju" tvrde fizičari na Australijskom nacionalnom Univerzitetu.

Kao ključni dokaz ove tvrdnje uvek bivaju potegnuti Hajzenbergov princip neodređenosti i (naročito) eksperiment sa Šredingerovom mačkom. Ako je ne gledamo (tj. ne otvorimo kutiju), ona je možda živa a možda i mrtva, ali ako otvorimo kutiju i aktiviramo otrovnu ampulu onda je sigurno... ehm, to.
Five thought-provoking quantum experiments showing that reality is an illusion (Before it's news, 04.04.2014)

OK, ali šta ako otvorimo kutiju a ne gledamo? 
Da li je mačka živa ili ne, da li uopšte postoji?


Da uronimo u metafiziku.
Niče kaže:
  • 1. Ukoliko dovoljno dugo gledamo u Ambis, Ambis će nam uzvratiti pogled.
Gledam u more, more gleda u mene. Ako ga ne gledam, ono će i dalje postojati jer ga čujem. Ako zapušim uši, njegovi talasi će mi i dalje zapljuskivati noge, ukoliko stojim dovoljno blizu. Tako i realnost: što se više udaljavate od nje, ona će za vas sve manje postojati; i obrnuto. Fizika to zove interferencom. U medicini se radi o dijagnozi šizofrene deluzije, tzv. Kotardov sindrom kada pacijent veruje da nije živ, tj. da ne postoji.
  • 2. Razlog za bežanje iz stvarnosti ima samo onaj ko trpi od nje.
Duh palanke definiše sebi svojstven ne-život kao život; smrt i nepostojanje pojedinca predstavljaju beznačajan događaj u odnosu na neumirući anomični kolektivitet. To uzrokuje još jednu deluziju, sindrom Alise u Zemlji čuda: sumanutost, koja utiče na percepciju prostora i vremena, gde pacijenti oboleli od duha palanke stvari mitomanski vide manjim ili većim u odnosu na njihove stvarne dimenzije. Kao da to nije samo po sebi dovoljno, tu u igru umesto Šredingerove uleće nadrealna luda Češirska mačka koja ima moć da postane nevidljiva. A, kako rekosmo na početku, što ne vidimo - to i ne postoji. Baš kao i Svet iza palanačkog brda.


Dakle:

Ukoliko ne gledate u Vučića, Tadića i ostale politikante i njihove partije sa posebnim potrebama, NATO, ludu rusku mečku, neoliberalni vulgarkapitalizam, fašizam, Holokaust, staljiniste, četnike, silovatelje, Islamsku državu, burmanske budiste koljače, bombaše samoubice, direktore lopove, stranačke aktiviste u kampanji od vrata do vrata, Informer, Pink, vanzemaljce, dupeuvlakače, Hitlere iz palanačkih sokaka, smanjenje penzija i plata, podivljale popove, buzdovane u blindiranim džipovima, zlatne kajle, drvoubice, pijanu sumanutu decu u po noći i bela dana, bele trake na rukavu, Novaka Đokovića, prazne novčanike i cegere, šupljoglavce koji vam sole pamet... to i dalje ne znači da oni zaista ne postoje. Džaba okrećete glavu, žmurite da vas ne vide i bežite od stvarnosti, za sve tražite formulu kvantnog opravdanja.
Ukoliko vam se stvarnost ne dopada - a ne dopada vam se, jer inače ne biste žmurili - od nje ne možete pobeći koristeći kvantnu fiziku. Iako način obračuna utrošene električne energije, grejanja, komunalija, kamata, poreza i sličnih državnih harača ponekad liči ne ukrštene formule kvantne fizike i nebeske mehanike sa gomilom "promenljivih konstanti", oni su itekako stvarni čak i kada ih držite u istoj kutiji sa Šredingerovom mačkom.
Tako isto je i sa Napoleonima, vrlo stvarnim i opipljivim.
Takvi će i dalje prazno piljti u vas, zato im ne okrećite leđa i ne obarajte pogled šta god da vam serviraju. Gledanjem ih naterajte da od ambisa postanu posmatrači, a vi od posmatrača postanite more.

Stvarnost predstavlja spoj kvantne fizike i metafizike, zakoni fizike i svesti predstavljaju jednu celinu. Realnost je u oku onoga ko posmatra, da parafraziramo Platona, iako se neki Posmatrani svom snagom trude da dokažu obrnuto - da je realnost u njihovim rukama, da od gledanja nikada nije bilo vajde.


appendix:

Fizičar uzima kvantni pištolj i prislanja ga sebi na glavu. Kada potegne okidač, iz okvira standardne kvantne mehanike ništa posebno se neće dogoditi - ili će preživjeti ili će umrijeti, kao što bi i očekivali. Vjerojatnost da preživi mu je 50%. Kada opet povuče okidač, pošto se vjerojatnost nezavisnih događaja množi, vjerojatnost da opet preživi je 25%. Zatim 12.5%, pa  6.25%... i ako preživi devet pokušaja, vjerojatnost da preživi deseti biti će otprilike 0.1% - čovjek bi uistinu trebao imati mnogo sreće da dođe živ do desetog pokušaja. Međutim, u okviru više svjetova slika je malo šira.
Kada fizičar ponovno pritisne okidač, ponovit će se ista stvar - u jednoj stvarnosti će biti živ, u drugoj mrtav. U onoj u kojoj je mrtav, to će biti kraj priče, ali u onom u kojoj je živ, ponovit će eksperiment i dogodit će se opet ista stvar. Fizičar će primijetiti da je besmrtan. Međutim, nakon deset pucnjeva, u 99.9% svemira on će biti mrtav, a u onom u kojem je živ, biti će bogat i pokazati će da ima nešto u Everettovoj interpretaciji više svjetova (ukoliko mu uopće bude stalo za fizikom nakon što zaradi tolike novce). To će biti jasan pokazatelj da je Everettova interpretacija točna, pošto je šansa preživljavanja od 0.1% uistinu jako malena da bude ostvarena; no, i dalje postoji pa bi tvrdoglavi pobornici standardne kvantne mehanike mogli kazati kako se nije dogodilo ništa što nije u teoriji dopušteno.

Na koji način funkcioniše kvantna besmrtnost:
Svaki put kada fizičar povuče okidač pištolja, univerzum se podeli u dve verzije 
kako bi se prilagodio jednom od dva ishoda ruskog ruleta.

Zanimljivo je da je Elizabeth Everett, kćer od Hugha Everetta, koji je sve ovo i zakuhao, sebi oduzela život te u oproštajnom pismu napisala kako ide do svoga oca (koji je tada već bio pokojni) u paralelni svemir u kome je on živ. No možda i nije imala dobro znanje o tome što joj je otac govorio, s obzirom da, iz njene perspektive, nije nikako mogla završiti u svemiru u kojoj joj je otac živ, već tek u svemiru u kojem nikako ne uspijeva da se ubije. Što nas vodi na pojam kvantne besmrtnosti u koju je, prema riječima Keith Lyncha sam Hugh Everett vjerovao. Kvantna besmrtnost bi značila da čovjek zapravo nikad ne može umrijeti.
Mate Jagnjić: Kvantno samoubojstvo kao dokaz paralelnih svemira (Viva Fizika, 26.06.2012)


Na koji način funkcioniše domaća kvantna palanačka politika:
Kao cvećara koja to nije.

Postoji opravdana sumnja da je Aleksandar Vučić čitao literaturu u oblasti kvantne fizike, moguće i Everetove radove na temu kvantne besmrtnosti. Naravno, umesto ruskog ruleta on odlično primenjuje ovu teoriju u domaćoj politici svaki put kada raspiše vanredne izbore na pola mandata - da li će pobediti ili neće moći da izgubi? Svejedno, kvantna izborna pobeda ionako podrazumeva da zapravo nikako ne možeš izgubiti, i da ti se smeše nove četiri godine kvantne nedodirljivosti. Barem do narednih vanrednih izbora...
Zapravo, ovako će biti sve dok vlasnici biračkog prava ne počnu da gledaju u Stvarni Problem umesto da žmure ili okreću glavu, kao što to trenutno čine (činili su i u vreme onih pre njega, da budemo pošteni). Pogledaju ga, a on se pretvori u Češirsku mačku-nevidimku kojoj vide samo osmeh i zube. Ne zavaraju se tim prividnim nestankom, ili zbune, već nastave da u njega i dalje uporno gledaju sve dok ne postane realan, od krvi i mesa, isti kao i oni i nikako nedodirljiv (kako bi on želeo kvantno da se prikaže). 
Nateraju ga da postane politička Šredingerova mačka.
A onda - šic.

↧

Kada misliš da si sam

June 5, 2015, 5:14 am
$
0
0

Velika avenija večnog mira, Peking
5. jun 1989. godine

 

Šačica palanačkih protuva i šibicara nikada ne može da bude opasnija od kineskih tenkova.
I zato, kada misliš da si sam:


13. jun 2015.
Bilo gde, jer nisi sam.

↧
Search

Bubašvaba

June 7, 2015, 2:33 pm
$
0
0

- Arbeit macht frei.
- Serben muss sterben.
- Es wurden deshalb für jeden getöteten deutschen Soldaten 100 Landesbewohner erschossen.
Behu to prve sentence na prvom času nemačkog human-resources menadžmenta, kursevi iz 1941. koji su bili održani 1991. za ponavljače.
Sto za jednoga.. ne, ne jednopersonski. Radi se o nečemu drugom.


Domaći "mozgovi opšte prakse" nastavljaju tradiciju palanačkog poimanja stvari koje uopšte ne razumeju. Ovaj sada mantra o protestantskoj posvećenosti biznisu, zaradi koja ni bogu nije neugodna, socijali koju treba zaraditi, lenjom srBskom narodu, arapskoj braći i bifokalnoj viziji sopstvenog konca. Bubašvaba protiv lenjih buba...
Verovatno je Luterovo pribijanje 96 teza crkvene reforme na vrata katedrale u Vitenbergu bukvalno shvatio još onomad, kada je '98. kao ministar Miloševićeve propagande i dezinformisanja pribijao gde je stigao rešenja o gašenju medija i Ćuruviji pretio osvetom.
Kako to obično biva kod naroda koji uživaju da se kite tuđim perjem - i rečnikom - uspeli smo u mnoštvu pojmova koje smo preuzeli iz Nemačkog jezika (pa izokrenuli u nekakvu zerbiš varijantu) da zajebemo stvar i sa bubašvabama.
Bubašvabe su u ovdašnjih plemena odvajkada poznate i kao bakule (bube-brodarice) i žohari. Bubašvabama najčešće zovu one velike, crne, dok za bubaruse smatraju onaj manji "model", crvenkasto-smeđe boje. Pa, šta sad s tim? Pa to: kilavo importovanje nemačkih naziva u srBskopalanačko trabunjanje. Latinski naziv za bubašvabu je Blatta Orientalis (istočna buba) dok je za bubarusa Blattella Germanica (nemačka bubica). Pa kako sad - ona crvena (rus) je nemačka, a ona crna (švaba) je istočna, da prostite - skoroparuska?! Još jednom smo omašili, pobrkali Nemce i Ruse, crne i crvene... bube i bubice.
Ne samo da smo pobrkali (opet) strane sveta, već i po ko zna koji put pogrešno razumeli izgovor originalnog naziva bubašvabe na Nemačkom, iz koga je (sasvim jasno) i preuzet naziv ove kućne štetočine: schabe (šabe). Dakle, ispravno bi bilo - bubašaba.
'Bemti reklamu za Löwenbräu pivo, kako da je citira kad samo Šešelj ume ispravno to da izgovori.

Najavljujemo katarzu srBskoga naroda za trenutak kada Gospodar Vučić krene da citira Karla Marksa umesto Vebera Maksa. Maks, Mawks ili Marks - važan je svaki glas, pa i onaj Vulinov iz dubina.


Evo mu još jedna sentenca, da vežba dojčamerikaniš:
- Ajv sin ju bifoa. Ju di ashol on ti vi.

↧
↧

Langzam, bre

June 10, 2015, 2:13 pm
$
0
0

"Prihvatite ritam prirode: njena tajna je u strpljenju."
- Ralf Valdo Emerson


Život teče dalje bez obzira koliko smo mi pritom nestrpljivi. Nesreća je u tome što zbog sopstvene nestrpljivosti ne uspemo u potpunosti da uvidimo njegovu radost i lepotu, usled čega usput nastaju stres i nezadovoljstvo. Baš zbog brzog tempa savremenog načina življenja, smanjenje nivoa nestrpljivosti može da pomogne u smanjenju ukupnog stresa. Na sreću, iz životnog iskustva znamo da je strpljivost moguća. Na primer, mladenačka nestrpljivost u kasnijem dobu, sa godinama prelazi u strpljivost. Početničko nestrpljenje umetnika polako prelazi u strpljenje kako se rad na umetničkom delu privodi kraju. Nestrpljiva vožnja ima svoj kraj kada konačno stignemo na željeno odredište.
Nestrpljenje, međutim, itekako može da košta: koliko nas je samo puta dovelo na korak od ispunjenja nekog cilja, ali ne i do kraja; izgubili smo dobrog prijatelja samo zato što mu nismo posvetili par dodatnih minuta; dobili smo loše ocene u školi samo zato što nismo strpljivo i pažljivo slušali nastavnike i njihova uputstva; bezbroj propuštenih prilika samo zato što su nas predrasude, bes ili napetost (pored ostalih nusproizvoda nestrpljivosti) omeli da uočimo njihovo postojanje.
Nasuprot tome, koliko puta smo u životu imali koristi samo zato što smo bili strpljivi? Prave ljubavi, dragi prijatelji, bliski saradnici i mnogi drugi odnosi među ljudima, proizvod su međusobnog uvažavanja, empatije i prihvatanja bez uslovljavanja; okončan projekat na poslu za čiji uspeh dugujemo istrajnosti i posvećenosti do detalja; veliki napredak kod povučene dece zahvaljujući nepokolebljivoj roditeljskoj ljubavi, razumevanju i strpljenju.


Sasvim je jasno da nestrpljivost nije emocija koja pogađa samo nekolicinu nesrećnika. Možda i jeste istina da kod nekih ljudi postoji velika količina nestrpljivosti, ali podjednako stoji i da mala količina nestrpljivosti postoji kod svih ljudi.
Dok Čildre opisuje strpljenje kao "umetnost inteligentnog iščekivanja" - čekanje sa određenim ciljem, pozitivna namera i iskreno ubeđenje da je čekanje veoma važan element razvoja svih događaja. "Strpljenje predstavlja vežbu održanja unutrašnjeg mira i elastičnosti u situaciji kada padate u iskušenje da budete nestrpljivi, naročito kada vaš um poželi da pogura rešenje u željenom pravcu, umesto da se prepusti toku događaja. Nestrpljivost je otvorena pozivnica za frustracije, plitko rezonovanje i pogrešne izbore. Uz samo malo vežbe, možemo uticati na konačni rezultat tako što ćemo za promenu biti strpljivi - a to je tajni sastojak ovog recepta. Kada se od sveg srca prepustimo strpljenju, onda i umovi počnu da sarađuju, obaraju gard, krenu da povlače smislene poteze."
Iako nismo uvek svesni kada smo skliznuli u nestrpljenje, ta emocija definitivno nije sasvim "nevoljna". Postoji bezbroj situacija u kojima ćemo svakako postati nestrpljivi, iako se spolja tome opiremo. Evo nekih "standardnih" primera:
- Kada na putu ka poslu, prodavnici ili mestu zakazanog sastanka susretnete komšiju, kolegu ili nekog poznanika koji vas "udavi".
- Gradska "kreni-stani" vožnja.
- Kada blenete u onaj kružić ili peščanik, koji se naizgled beskonačno vrti na ekranu kompjutera.
- Kada vas neko davi pričom koja nema kraja, o nečemu što mu se desilo ali nema nikakve veze sa vama.
- Kada se vrpoljite i svaki čas "bacate oko" na sat, pred kraj radnog vremena ili školskog časa.
Pomislite na svaku od ovih situacija, kada ste polako ali sigurni sve više bivali nestrpljivi; da li vam je palo na pamet "voleo bih da nisam ovde" ili "nemam ja vremena za ovo"? Koliko biste manje napora imali i energije utrošili da ste tada sami sebi rekli "Imam izbor, uopšte ne moram da budem nestrpljiv, naći ću mirno rešenje za ovu situaciju."

"U istoriji se do najvećih ideja često dolazilo prilikom iznenadnih izliva inspiracije; a onda ih je strpljenje pripremilo za Svet."

Osobe koje koriste meditaciju ili druge metode "unutrašnjeg opuštanja", takođe mogu ispoljiti određenu dozu nestrpljivosti, ali to su ipak metode kojima će one sopstvenu nestrpljivost svesti na zanemarljiv nivo. Njihov glavni cilj je postizanje unutrašnjeg mira, u kome se odluka da ne budemo nestrpljivi daleko lakše i brže postiže. Dok Čildre u svojoj brošuri Stanje lakoće, kaže: "To je utočište za naša dela, u našim srcima i umovima. Umesto da na uobičajeni način odreagujemo na stresove i izazove ovog užurbanog sveta, odvojićemo malo vremena u svojim srcima za ljubav, brigu, saosećanje i mudrost." Tu lakoću je moguće postići za samo nekoliko minuta primenom Dokove tehnike, i to svaki put kada ste u opasnosti da utrčite u neželjeni zagrljaj nestrpljivosti:
  • Ukoliko ste počeli da osećate nestrpljenje, frustraciju, napetost, mentalnu blokadu ili osuđujete druge, najbolje je da to odmah sebi priznate.
  • Fokusirajte se na tzv. srčano disanje: dišite nešto sporije nego što je to uobičajeno, pritom zamišljajte kao da dišete "kroz srce", tj. kroz grudni koš.
  • Dok na taj način "dišete", zamišljajte da svakim udisajem u sebe uvlačite i osećanje strpljenja i unutrašnjeg olakšanja.
  • Neka vam ti osećaji ostanu "u srcu"; ponavljajte ovu vežbu tokom radnog dana, u kontaktima sa drugim osobama, kod svakog izazova.


Strpljenje podrazumeva odsustvo mnogih "nusprodukata" nestrpljivosti - negativne emocije poput besa, razočaranja, frustracija, krivice i drugih. Umesto da se iscrpljujete u stvaranju negativne energije, budite pozitivni i fleksibilni. Iskrena strpljivost podrazumeva pozitivan stav, brigu, razumevanje i iskren pristup određenoj situaciji.
Čekanje u redovima po marketima, saobraćajne gužve ili spori kompjuteri neće sami od sebe nestati ukoliko praktikujete ovu metodu unutrašnjeg opuštanja. Međutim, to nam pomaže da "naštelujemo" sopstvenu mentalnu i emocionalnu prirodu i prilagodimo ih najrazumnijoj i najefektnijoj reakciji u odgovor na razne životne situacije.


***
I tako su Ameri izmislili jogu i disanje kroz čakre, pa shodno tome nama preostaje samo čuveno domaće "каунт-ту-тен" u sebi pre nego što instant odreagujemo na novi istorijski uspeh nekog od politikantskih lažovčina, senzacionalističku "vest" u novinama, nečije bulšitovanje po fejsbuku ili tviteru. Da smo pre svakog bensedina prvo pokušali da izbrojimo do deset, i tako sebe poštedeli još jednog trovanja želuca i otupljivanja mozga, možda bi nam mnoge stvari danas - pa i život u celini - bili makar malo bolji.
Iako smo toliko mnogo socijalživčan narod, koji bi da reaguje odmah, na prvu loptu, za svaku budalaštinu i kosku koju nam bacaju ne bi li nas tako kontrolisali glupostima, nikako da ukapiram kako je moguće da naš čovek kada ode u Nemačku prvo što od tamošnjeg jezika nauči bude čuveno langzam. Samo lagano. "Šta god da ti gazda il' šef govori na tom njihovom jeziku, koji ne razumeš al' će ga brzo naučiš, ti samo njemu langzam i nema frke" uče te oni koji su tamo stigli i akomodirali se pre tebe.
Tako barem priča jedan, što se vratio Odande brže nego što je otišao Odavde.

Langzam, bre...

↧

P-C

June 17, 2015, 2:13 pm
$
0
0

Da li vam se nekada desilo da se na neku šalu prvo nasmejete, a zatim ujedete za jezik jer ste ukapirali kako bi ona nekome mogla i uvredljivo da zvuči? Da li su se ponekad i drugi smejali na šale koje su vama lično bile uvredljive?


Iako ne postoji neko relevantno istraživanje na ovu temu, možete se kladiti da je većina ljudi imala to iskustvo. Iako neki tvrde kako nema teme koja predstavlja tabu kada je humor u pitanju, jasno je da nekakav konsenzus treba da postoji oko određenih tema za koje je humor ipak neprikladan, ili predstavlja stvar lošeg ukusa. Tako su, na primer, prikladni vicevi na temu rasizma u kojima se ismeva "bela nadmoć" - teško da će vam neko od poznanika tek tako uvaliti vic u kome umesto ismevanja veliča rasiste i fašiste.
Ukoliko je gornji stav tačan, to nam govori da ipak postoje određeni moralni standardi kojih ćemo se držati kada je u pitanju humor. Ukoliko se nađemo u situaciji kada neka šala pređe granicu našeg ličnog osećaja za prikladno, često ćemo reći kako to nije smešno, čak i kada se radi o tzv. inteligentnom vicu.

klasičan primer izvrnute logike političke korektnosti koju podmeću konzervativci sa obe strane "crte"

Taj osećaj za primerenost, šta i kada treba reći ili napraviti šalu, danas se naziva "politička korektnost". Međutim, ta crta se u savremenom društvu pomera, što je navelo komičara Džerija Zajnfelda da u jednoj TV emisiji tim povodom izrazi svoju ogorčenost, izjavi "umoran sam od političke korektnosti". Urednik Njujorkera Dejvid Remnik, koji je takođe gostovao u toj emisiji, kaže da ponekad u svom poslu mora da povuče tu crtu, mada ne zna da li ona treba da postoji. Naravno, svi mi znamo da ta crta itekako treba da postoji, baš kao što i Remnik zna da postoje teme koje svakako neće završiti na naslovnoj strani njegovog magazina.
Dakle, dok Zajnfeld i Remnik lamentiraju nad zelotima političke korektnosti, oni svakako pritom ne misle kako nijedna šala ne može da bude uvredljiva ili neprikladna - takav stav je podjednako besmislen da bi bio uzet u ozbiljno razmatranje. Njih dvojica se zapravo ne slažu sa postojećim standardima koji definišu prikladnost, naročito u poslu kojim se bave.
Logično je da će postojati neslaganja oko toga koje su reči i šale prikladne. Smisleni moralni diskurs nastaje direktno iz neslaganja. Međutim, taj diskurs ne znači mnogo ukoliko jedna od strana koje se ne slažu uporno poteže stav kako "ne veruje u političku korektnost". Svako se, u manjoj ili većoj meri, slaže po pitanju političke korektnosti, ali društvo treba da ima za cilj izgradnju opšteg konsenzusa oko njega.


Kada su Saru Silverman po medijima spopali zbog toga što je ispričala vic koji je bio povezan sa decom sa posebnim potrebama, ona je odgovorila: "Ne volim kada mi ljudi, kojima posao nije da budu smešni, popuju šta jeste a šta nije smešno." I mnogi drugi komičari imaju slične komentare, ali to ispada sebično i naivno - komičari su ti kojima odgovara da imaju fanove i kritičare koji će za njih govoriti kako su bili urnebesni ili duhoviti. Stav da ne treba kritikovati šale koje prelaze "crtu", zapravo postavlja komičare izvan kritike (što izgleda nadasve stupidno). Ispada, po logici Silvermanove, da se može isto tako reći da "ljudi kojima posao nije da budu blogeri sa stavom nemaju prava da imaju stav o stavu blogera sa stavom..."
Poput drugih, i komičari mogu da predstavljaju metu kritike na temu da li su njihove reči neprihvatljive ili uvredljive. Podmetanje kontraoptužbi na račun političke korektnosti je poprilično šuplja rabota. Ne radi se tu o pružanju podrške cenzuri, već o činjenici da ukoliko sve više ljudi te šale smatra uvredljivim, to će biti sve manje onih koji će ih slušati i prepričavati.


Zajnfeld kaže "Oni stalno, bez nekog razloga, pomeraju tu granicu uvredljivosti, i ta jeziva frka oko političke korektnosti mi zaista smeta", pa kao primer navodi situaciju kada je pred publikom rekao da se dok skroluje kroz imenik svog ajfona oseća kao neki "francuski gej kralj". Problem je u tome da njegovi društveni kritičari smatraju kako će vicevi koji sadrže reference na račun žena, imigranata, rasa, manjina, trans osoba ili lica sa nedostacima danas zaslužiti veću dozu kriticizma nego pre. U svim tim slučajevima ipak postoje sasvim valjani razlozi za pomeraj u opštem društvenom stavu o tome da li je nešto prikladno ili ne. Polako, ali sigurno, postaje jasno da su mnogi od moralnih stavova u društvu vezanih za pobrojane grupe bili i još uvek su duboko problematični, da su takvi stavovi uticali na našu kulturu, jezik i smisao za humor.
Zajnfeldov primer je posebno zanimljiv, jer se uspon u njegovoj karijeri poklapa sa početkom dramatičnih društvenih promena u odnosu prema gej populaciji. Njegov šou nije imao neki istaknuto podrugljiv stav prema njima, ali nije bio ni inkluzivan. Zašto je čudno kada publika danas, kada su se promenile okolnosti, više ne daje pozitivnu ocenu njegovom humoru u kome koristi otrcane gej-sterotipe (čak i kada to nije nešto naročito uvredljivo), niti na to blagonaklono gleda?
Zbog toga što se često pogrešno shvata, važno je napomenuti da možete gajiti podrugljive predrasude prema manjinskim grupama (poput gej populacije), iako takve stavove ne odobravate niti ste ih u potpunosti prihvatili. Dakle, umesto da okrivljuju publiku zbog "preterane osetljivosti", možda je na samim komičarima (i svim ostalim javnim ličnostima) da porazmisle zašto (i kako) je to što su rekli uticalo da nekim ljudima bude neprijatno. Ako to urade, možda uvide da je način na koji izražavaju sebe same daleko manje "prosvetljujući" nego što su mislili.


Sve ovo ne znači da je pitanje političke korektnosti otišlo predaleko. U odbrani važnih principa, njihovi zastupnici zaista ponekad umeju da zabrazde, pokazuju previše spremnosti da osramote u javnosti one koji kažu ili urade nešto uvredljivo, umesto da pokušaju da ih prethodno edukuju kako to ne bi ponovo činili. Međutim, kada su u pitanju ugrožene i potlačene grupe koje se trude da se njihov glas čuje iako je dugo bio ignorisan, trebalo bi iskazati veću spremnost da se sami preispitamo da li su naši "politički nekorektni" pogledi ili stavovi nešto čega bi se trebalo u potpunosti odreći.

Care2 (13.06.2015): Has political correctness gone too far?
The Oregonian (09.06.2015): Jerry Seinfeld and Boris Becker say enough already why political correctness has gone too far

***
Takvo je, barem, opšte mišljenje u SAD i drugim razvijenim društvima, što baš i ne važi za tamne vilajete poput Srbije. Ovde i dalje lopove, lažove, ubice, prevarante, prevrtljivce, ludake, "nacionalne radnike"... ne smete nazvati njihovim pravim imenima: popovi, političari, ratni zločinci, biznismeni, prodane duše, huligani, fašisti. Nije korektno - politički, ekonomski a bogami i zdravstveno. Ovde se sve odvija, pa i život, histerično i na prvu loptu. Kritika ili pohvala, odbrana ili napad, dobro ili loše, noć ili dan, crno ili belo. Nikako nešto, samo Ništa između. Politička korektnost spada u zakonima izvitoperene zločine u korist dobrobiti Palanke, koja je - kako nas iskustvo uči - svuda moguća.



If you know what I mean.

↧

Holidays in the sun

June 18, 2015, 7:58 am
$
0
0

Da se podsetimo, koliko su to ovi Naši, danas, bolesno neoriginalni:


Jeftini odmori na tuđoj bedi!
Jeftini dijalozi, jeftina scenografija!

Ne treba mi odmor pod suncem, hoću u novi Belsen da vidim malo istorije jer naša ekonomija danas pokazuje zavidne rezultate. Eto, sada imam razlog da i dalje čekam na taj Berlinski zid. Kod kuće imam ugrađene zvučne efekte u zidu od dva cola, ali ja i dalje čekam da me komunjare pozovu. Nisam zahtevao da bude sunčano vreme, ali dobio sam Treći svetski rat u aranžmanu. I sad gledam preko zida, a gledaju i oni mene. Bulje tako, ceo dan i celu noć... Ne postoji razlog da tu i dalje budem, ali ja imam razlog koji uopšte nije razlog pa i dalje čekam kraj Zida. Znam da moram da pređem preko, ali uopšte ne kapiram zašto je to tako... Možda sam klaustrofobičan, previše paranoičan - na sve strane klozeti, samo čekaju da u njih popadamo? Ali ja sada imam razlog, mada ne baš pravi, da i dalje čekam pred tim Zidom. Moram preko, mada ne znam zašto - ali jednostavno moram.

Molim vas, ne čekajte na mene.


"Inspiraciju za ovu pesmu dobio sam prilikom puta na ostrvo Džerzi. Pokušali smo da tamo odemo na naš, domaći Odmor pod suncem, ali nikako nije išlo: jednostavno su nas najurili odatle. Par nedelja kasnije otputovali smo za Berlin. Iako je vreme bilo kišovito, a grad delovao depresivno, nekako smo svi osećali olakšanje što odlazimo iz Londona. Biti u Londonu, u to vreme, činilo je da se osećamo kao da smo zaglavili u konclogoru - na sve strane konstantna mržnja i pretnje nasiljem. Najbolje što smo tada mogli, bilo je da pobegnemo u neki drugi konclogor. Dekadentni Berlin nam se učinio kao dobra ideja. Taj grad me opčinio i eto odakle ideja za ovu pesmu. Svideo mi se Zid i sveopšta ludnica u Berlinu. Oni preko zida, komunisti, videli su samo cirkusku atmosferu Zapadnog Berlina, grada koji nikada ne spava - i to je bio sav utisak koji su mogli da steknu o Zapadu."

- John Lydon (Taringa, 22.09.2013)


Sex Pistols
"Holidays in the sun"
(Never mind the bollocks here's the Sex Pistols, 1977)

***

Elem:
Ostajte ovde - letujte domaće?
Cirkuska perspektiva & konclogor-filing?
Procvetala ekonomija & Treći svetski rat?
Zid sa pogledom na Zapad?
Ima li još nešto da se ne poklapa sa...


Vremenska prognoza za danas? 
- Oblačno.
Padavine?
- ... (tišina tamo)

↧

#Ekstremizam

June 19, 2015, 10:36 am
$
0
0

List Republika uz podršku Fondacije za otvoreno društvo, organizovao je tribinu pod naslovom: Oblici državnog ekstremizma i udeo vlasti u njegovom nastanku. Tribina je održana u Velikoj sali NUNS-a, Resavska 28/II u petak, 19. juna 2015 sa početkom u 12 časova.


Teme:
  • Haos srpskog kapitalizma: ekstremizam u procesima privatizacije kao izvor pljačke i bezakonja;
  • Nasilje kao prermanentni oblik vladanja u Srbiji;
  • Urušene institucije i proces njihove potpune disolucije;
  • Kakva je budućnost sprskog društva u okolnostima ekstremnog političkog ponašanja?
Uvodničari:
  • dr Nebojša Popov, sociolog
  • dr Vesna Pešić, sociolog
  • dr Vladimir Pavićević, politikolog i narodni poslanik
Moderatori:
  • mr Zlatoje Martinov, glavni urednik Republike
  • Olivija Rusovac, novinarka


    Rusovac: Naš život je skoro normalan, rekli bismo. Ali, baš u tom "skoro" nastala je pukotina kroz koju ulazi ekstremizam.
    Popov: Sve ovo, što imamo ovde i danas, postoji veoma dugo i veoma snažno. O Srbiji se govori ili uz plač nad siromašnima, ili uz smeh nad ovim vratolomijama vlasti. Ako već hoćemo da govorimo o nekom ekstremizmu, najpodobniji njegov oblik za analizu je kapitalizam kakav imamo u Srbiji. Populistička revolucija je uspela da nas pomeri iz svih tokova i onda se tu snalazi kako ko zna i ume.
    Pešić: Mi smo i dalje divlje društvo. Čitav period koji ja pratim i koji živim, Srbija je živela u nekom obliku političkog ekstremizma. Ne smemo da zaboravimo da je Jugoslavija iz II svetskog rata izašla kao jedna zaostala zemlja. Kada smo proučavali elite, utvrdili smo da je većina elita u Jugoslaviji imala seosko poreklo. Bilo bi dobro sada analizirati da li stanovništvo ima tu mogućnost napretka. Mi smo tada imali ozbiljne istraživačke radove, koji su se bavili i migracijama i raznim drugim fenomenima. Pogledajte danas: ne postoji nikakva metainstanca, koja na naučnoj bazi stvara svest gde idemo, šta radimo. Srbija je stalno na udaru retrogradnih procesa koji utiču na današnje stanje. Stalno se postavlja nacionalno pitanje koje nas sprečava da uvedemo red. Za vreme Miloševićeve kontrarevolucije došlo je do desekularizacije koja je nametnula monokulturno shvatanje društva u kome nema pluralizma i demokratije. 
    Nakon petog oktobra iznevereno je uspostavljanje Srbije kao pravne države, obećani novi temelj nije ispunjen. Ceo proces privatizacije se održava pod nadzorom koruptivne vlasti i dešava se još jedna primitivizacija društva - sprega kapitala i politike odražava srpski kapitalizam. Ekstremizmi u privredi, politici, partokratiji se svi povezuju u jedan.
    Nakon petog oktobra došlo je do rušenja profesionalne strukture i to na dva načina: 1) ukidanjem principa meritokratije srušeni su i postojeći kapaciteti kojeje naše društvo imalo, 2) odliv naših kvalifikovanih ljudi takođe je urušio postojeće kapacitete. Vučić je i materijalno udario na srednje slojeve i obrazovano stanovništvo kroz solidarni porez. Srbija će biti kao Bugarska, koja nema više lekara... Kako da razumemo društvene procese ako nauke nema, srednji slojevi se odlivaju - kako onda imati otpor prema ekstremizmu?
    Sve procese pojačavanja represije, partijske države i nasilja možemo videti, i intenzitet je promenjen. U vladavini Vučića možemo videti pasivnu agresiju. Šokiralo me je kada je Stefanović rekao da će po potrebi na sledećim izborima biti korišćena i žandarmerija. Liberalna izborna demokratija je degradirala u nešto što se može nazvati "soft diktaturom" koja se zasniva na propagandi, marketingu, cenzuri... što se može videti i na internetu. Beograd na vodi je čista korupcija i necivilizacijski čin. Tu postoji čitava armija koja piše komentare i vrši diverzije. Pokazujući cene odmora u Srbiji, dnevni list Danas opet je doživeo napad botova u komentarima. Upravo je Vučić pokazao kako nema privatnog vlasništva nad medijima, oni su pod kontrolom vlasti. Neke emisije koje su ukinute, desile su se upravo na privatnim televizijama; to je pokazalo da svako privano vlasništvo pod Vučićem može biti pod pritiskom i oteto. Vučić je skinuo odelo premijera i upravlja Srbijom lično kao spasioc.



    Pavićević: U stvarnom ideološkom smislu, ovde vlada jedna dezorijentacija. Vesna Pešić i ja smo došli do termina "brutalizacija", koji opisuje stanje u Srbiji. Na sve što je deo nekog dijaloga u institucijama odgovara se da je to mržnja, ali i drobljenjem procedura.
    Popov: Vi ste ugrađeni u razgradnju institucija time što ostajete u Skupštini.
    Pavićević: Smatram da je bolji put da ostajem i da se borim.
    Drugi oblik brutalizacije je nasilje, koje je u ovom društvu legitimno. Vujačić, Tasovac i Šuvakov su primer pritiska, nasilja i brutalizacije. Podsticanje nasilja i ekstremizma može da se desi i nedelovanjem i delanjem državnih organa. Mi se u ove tri godine strašno udaljavamo od nečega što su formalizovani odnosi unutar države.
    Rusovac: Pitanje za Vladimira Pavićevića i Vesnu Pešić - zašto nema otpora, jesmo li se navikli, kako prekinuti vrtlog?
    Pešić: Permanentno je iscrpljivanje našeg društva, i to objašnjava ovakav oblik površne diktature. Obespravljeni se ne mogu žaliti ni sudu, jer sud radi na strani vlasti i kapitala. Otvoreno pitanje je kako odgovoriti na ovakav tip propagandno-medijske diktature i ovakvo stanje.



    Popov: Nasilje je evoluiralo. Nije isto nasilje u Titovo, Miloševićevo, Koštuničino i sadašnje vreme. Evolucija nasilja se vidi na primeru ovoga što se radi zaštitniku građana. Nešto što nećemo da vidimo je da je populistička matrica jako delotvorna. Samim tim što tvrdimo da najviše volimo ovu naciju, imamo pravo da sa njom radimo šta hoćemo. To je pokazano u odnosu prema privatnoj svojini koja funkcioniše po principu "ja sam te rodio, ja ću te i ubiti".
    Evoluirala je tehnologija gušenja otpora. 
    Iz publike: Promenio se kapitalizam iz vremena kada su ga neki želeli, do danas. Ko danas sme da kaže da je za socijalizam a da ne bude izvrgnut ruglu? Dok ne budemo znali za šta smo, nećemo moći da se okupimo.
    Pešić: Službe imaju veliki uticaj. Te službe nikada nisu transformisane, i možda vuku značajne konce.

    ***
    Gornji tekst je u celosti sastavljen od statusa objavljivanih na Twitter nalogu @Republika između 12 i 14 sati, i ne predstavlja zvaničan izveštaj sa tribine koja je održana danas u prostorijama NUNS. Ovaj tekst je samo mala satisfakcija onima koji nisu mogli da prisustvuju tribini. Sve što je danas bilo izrečeno, moći ćemo da pročitamo u narednom broju lista Republika ili uskoro pogledamo na zvaničnom YouTube kanalu Republike.

    ↧
    ↧

    Lepa sela lepo gore

    June 20, 2015, 8:28 am
    $
    0
    0

    Omladinska reprezentacija Srbije je jutros postala svetski prvak u fudbalu. Naravno da su po samom okončanju utakmice, na tzv. društvenim mrežama krenule čestitke i pozdravi za ispunjenu želju.
    Uobičajene.


    Golman reprezentacije Srbije Predrag Rajković je Negotinac. Dok sa jedne strane već kreće kampanja dodele mu zvanja počasnog građanina (zaslužuje ga daleko više puta od buljuka bezlikova koji se tim zvanjem kite), sa druge pljušte idiotizmi poput ovog na fejsbuku. Po Beogradu je danas oko 10 sati prepodne, ponovo proradila lična PVO povađena iz soški, narod je uskliknuo s ljubavlju sproću loptaša. Po Negotinu bi po ustaljenoj praksi - da pale. Jer generacija koja je odrasla na Dragojevićevom filmu, smejala se umesto da plače nad prikazanim, radost ne može da iskaže drugačije osim da nešto zapali, digne u vazduh, uništi. I lajkuje.
    Nadam se da je ovo ipak samo stupidarija nekog euforičnog klipana, koji ne ume da napiše ni gramatički ispravan status, kamoli da sklopi smislenu rečenicu ili se iskreno raduje sportskom uspehu bez razbijanja i uništavanja.
    Bojim se, opravdano, iz iskustva koje se do sada više puta ponavljalo prilikom svakog od tih "istorijskih" hepeninga, da će već nekog od narednih jutara po Negotinu osvanuti prevrnuti kontejneri, razlupani izlozi, zapaljene ulične kante za smeće, oboreni kandelabri, izgaženo cveće po lejama (u centru od štampanog betona), polomljene grane i sadnice, fontana iz koje se preliva pena, razbacan inventar kafića, parkirani automobili koji tokom noći "sami od sebe" naokolo šetaju poput onog kamenja po čileanskim pustinjama...
    Sačekaću naredni broj Republike, da vidim da li su o ovoj vrsti ekstremizma - indukovanoj od malih nogu - nešto rekli sociolozi na jučerašnjoj tribini.

    Stvarno: da li će zaista Timočka Krajina pevati a Srbija slaviti dok gori Negotin, i da li će šampioni na vreme stići da vide to veselje?

    ***
    Kao što rekoh, omladinski reprezentativci Srbije su jutros postali svetski prvaci u fudbalu, za šta im upućujem najiskrenije čestitke. Tu treba stati i povući ručnu; preko te crte počinje uobičajeno palanačko bezumlje, koje ne može da postoji ukoliko nema saučesnike.
    Ne saučestvujte, sprečite i svoju da decu da to urade. Ili tako ili se noćas pokrijte preko glave, pa sutra ujutru na ulici opet žmurite.

    ↧

    WRD

    June 21, 2015, 1:00 am
    $
    0
    0

    Generalna skupština Ujedinjenih nacija je 4. decembra 2000. godine, rezolucijom 55/76 donela odluku da se počev od 2001. godine 20. jun obeležava kao Svetski dan izbeglih i raseljenih lica. Toga dana, te godine, obeležena je i pedesetogodišnjica usvajanja Konvencije UN koja se odnosi na status izbeglica. Visoki komitet UN za izbeglice (UNHCR) je osnovan 1949. kao pomoćno telo Generalne skupštine, koje će potom raditi na realizaciji Konvencije. Jedan od prvih zadataka UNHCR na tlu Evrope bila je pomoć Mađarskoj prilikom sovsoclager tenkovske intervencije 1956. godine. Treći Balkanski rat, sveže memorisan i (moguće) nedovršen, predstavlja deo istorije koji je nezamisliv bez učešća UNHCR - za sve ovdašnje državoide, pa tako i Srbiju.


    Kakva je situacija danas?
    Složena.

    Pogled sa vrha Orbanovog zida na Bačku i Banat.

    Pogled na Preševsku dolinu, preko granice sa Makedonijom.
    (termovizijski snimak RTS)

    Između zida na severu i termovizije na jugu, da li se u Srbiji dešava nešto po pitanju izbeglih i raseljenih lica, kako domaćih tako i stranih?

    Trenutno - ništa naročito. Demokratska stranka & Dverinje još uvek nisu organizovali tradicionalnu antiizbegličku paradu za ovu godinu, Ali-Vučić & 40 razbojnika tradicionalno izbegavaju da odgovore na sva pitanja, policija povremeno-tradicionalno nahvata neke naše koji na crno prevoze po stotinak njihovih u gepeku, palančani tradicionalno nemaju pojma o kakvim se izbeglicama radi niti ih vide ali tradicionalno znaju da "smrde i žene gledaju popreko". Svi ih tradicionalno deru na svakom koraku, u evrima im višestruko naplaćuju za sve srBske frustracije od 1389. do danas.
    Svi ti što dolaze preko palanačkog brda ionako ne postoje, a to što oni sami misle da postoje nije naša briga. Povremeno ih u dućanu oderemo 500 rajhsdinara za jedan lebac - ali ni to ne postoji, jer ne možeš odrati nepostojećeg. Dakle, ni dranje ne postoji.
    Odgovor na pitanje "Kako to onda nepostojeći mogu da smrde i žene gledaju popreko?" palanačka nauka još uvek nije dala odgovor. Baš kao što neće objasniti ni hipnotisanost novinarke RTS termovizijskim nadgledanjem srpsko-makedonske granice. U Dnevniku je izgledala kao nekakav RTS-Predator koji samo čeka zgodan trenutak pa da zaskoči one silne sirijske i ine Švercenegere. Striktno tradicionalno & termovizijski.

    Mrtvo more nikad ne talasa.

    ↧
    Search

    Talibani.rs

    June 23, 2015, 11:45 am
    $
    0
    0

    "Hrast star 600 godina će biti posečen."

    Blic-tuga ili jesenji nokturno palanke usred leta?

    Mda...
    Inače, taj hrast do sada nije bio posečen zbog sujeverja ovog naroda, ali zato će sada biti posečen zbog, pogađate - sujeverja ovog naroda.

    Hrast ne treba poseći, jednostavno, zato što je to hrast. Drvo. Nijedno drvo ne sme da bude posečeno zbog poganog betona ili asfalta, a da ne bude posađeno drugo namesto njega. Ovaj hrast ne treba da bude posečen i zbog toga što je star 600 godina (ako zaista jeste), a ne zbog sujeverja ili kvaziprogresivnog baljezganja nekog smrdljivog Vučića, Đitlera, Velje, Zorane i ostalih stručnjaka za kretenizam.
    Ovde se zapravo radi o njihovom sujeverju, osveti poput one talibanske kada ruše spomenike kaurskih civilizacija. Tako i naša verzija talibana: oni znaju da je drvo od 600 - ma i da je 200, isto je to - godina predstavlja prirodni spomenik beznačajnosti ljudskih vaški koje (na sreću) neće moći nikada pojedinačno toliko dugo da žive i uništavaju sve oko sebe, pa se zato okupljaju u kolektivitete bez mozga, i prave štetu.
    Tako su i u Negotinu pre deset godina uništili stari centar grada, prepoznatljiv po kaldrmi i debeloj hladovini pod lipama, napravili sadašnji loksodrom od štampanog betona. Zimi uglačan a leti usijan do bola. Pa onda, od koštunjavih radikalnih lokalpatriota odoše u agrodžiberalno ništavilo palanke. Onih nekoliko sadnica predviđenih da zamene guste drvorede lipa, uglavnom su izlomljene u izlivima narodnog veselja. Preostale su samo "rupe" u kojima čuče leje cveća što preko noći volšebno menja boju ovisno od toga koja bitanga trenutno žulja dupe u fotelji predsednika opštine.
    Velike prazne betonske i asfaltne površine imaju dvostruku namenu: 
    1. za "masovna spontana" okupljanja naroda na koncertima pevaljki i vrtiguza (koje tome učimo od malena), i ostalim alkoholno-vatrometskim hepeninzima izražavanja obesti a ne emocija
    2. da vam podsvesno uteraju strah da se sami, van grupe, krećete tolikom praznom površinom na koju budno motre dežurni cinkaroši u klimatizovanim opštinskim kancelarijama; van radnog vremena, tu je obavezno Oko Svevideće opštinske kamere postavljene da tu stoji a ne da snima, jer ionako nema šta osim budala koje se usude da budu

    Staro drvo, hrast pa i svako drugo, predstavlja pravi simbol svega što krdo bezimene palanačke gamadi mrzi: život, dug i uspravan. Te tzv. monotesitičke "religije" su paganskim proglasile one "višebožačke", samo da bi vas kontrolisali i krali vam pare kojima će vam sutra praviti moderne autoputeve u svetlu prošlost, presipati iz šupljeg u prazno ("autoput od Srbije do mora" vs. "letujte domaće") i usput se malomnogo ugraditi u projektni troškovnik.


    Bulšitovanje o zapisima je samo pseudoreligijsko baljezganje u strahu od sopstvene ništavnosti pred prirodom, baš kao i laprdanje o asfaltnom napretku. Nema većih "pagana" od ortodoksnih srBoslavaca, Talibana sa internet domenom ".rs" napisanim ruskocrkvenom kirilicom. Zbog toga će na svaki posečeni paganski "zapis", umesto sadnjom nove mladice u slavu Prirode, oni odgovoriti postavljanjem pravoverno-kruciformnog betonskog Drveta u slavu Bola&Smrti. Ne samo u Kragujevcu i Nišu, po čukama Besmislistana, već i u svakoj selendri širom naše zemlje ponosne.
    U Surčinu će ovu betonsku kajlu, kada je završe, garant i pozlatiti - da sija i vidi se čak do Munze, u inat.
    Samo napred, svom snagom u palanačko ništavilo.



    Stoko izengardska.

    ↧

    Ne okreći se, sine

    June 28, 2015, 2:43 pm
    $
    0
    0

    Drapetomanija (imenica):
    - neutaživa potreba/nagon da se pobegne (od kuće, loše situacije, odgovornosti...)


    Pojam je 1851. godine (od grčkog drapetos - odbegli rob +mania - ludilo, pomama) definisao Samuel A. Cartwright, lekar sa američkog Juga, i to kao mentalnu bolest crnih robova koji uporno pokušavaju da pobegnu od svojih bogomdanih gospodara iako znaju da je to nemoguće. U svom naučnom radu "Bolesti i posebnosti crnačke rase" on drapetomaniju opisuje kao zaraznu bolest koja se ispoljava samo kod crnih robova i to kao iracionalna želja da se beži. Po njemu, razlog nije bežanje u slobodu, već bežanje samo po sebi. Kao razlog tome, on smatra da "sva krivica za tu boleštiju leži na onim vlasnicima poseda koji su se previše zbližili sa robovima i počeli da ih tretiraju kao sebi ravne". 
    U svom (ne)delu je opisao još jednu "crnačku bolest": dysaesthesia aethiopica (disestezija etiopika) - mentalna bolest lenjosti, po njemu daleko izraženija kod slobodnih crnaca u odnosu na one koji su bili robovi. Uzrok ove bolesti je nepostojanje belca koji bi naređivao i vodio brigu o njima. Kao najefikasniji lek protiv drapetomanije, ovaj konfederacijski Mengele je predlagao preventivu: isterivanje đavola bičevanjem i odsecanje oba palca na stopalima. Protiv disestezije etiopike je kao lek predlagao potapanje "subjekta" u ulje, utrljavanje tog ulja u kožu bičem i slanje na težak fizički rad, naročito pod suncem.
    Drapetomanija po Kartrajtu danas je svrstana pod odrednicu "pseudonaučni rasizam", rame uz rame sa disestezijom, socijaldarvinizmom i fašizmom.


    Drapetomania progressiva Serbica:
    "Yes Massa" reče rab ovdašnji, izbeljen i nesposoban da se otrgne i pobegne, jer mu nisu okovali noge i ruke već otupeli razum. Lenj da beži, jer je već pobegao od sebe. Drapetomanija ovdašnja pretvorila se u negaciju osnovne, čime samo potvrđuje njeno značenje. Ko se prepozna, neka ne čeka više na prevenciju - ovde ljudi sami sebi seku prste i jedu ih, miropomazanije je sveopšti trend, narod i političari su se toliko zbližili da više ne mogu jedni druge da gledaju, ljudi su toliko oguglali da više ne mogu ni lenji da budu čak i da im se naredi. Sve dijagnoze su poodavno pale, zastava konfederacijskog Juga se nikada nije više vijorila nad Srbijom nego danas.
    Ne vidim, ne čujem, ne pričam, ne osećam - ergo sum. 
    Dakle - baš takvi kakvi smo - ipak postojimo, zato što negacija ne predstavlja odsustvo, već čisto palanačko poricanje i odricanje od Sebe i Sveta.
    Ova i ovakva zemlja predugo odlaže da abolira ili ropstvo ili samu sebe.


    ↧
    ↧

    3+1 majmun

    June 29, 2015, 11:54 am
    $
    0
    0

    U prilog priči o oguglalosti, iz prethodnog posta:


    Da li je pravda privilegija bogatih i moćnih?

    Problem pravosuđa u Srbiji traje mnogo godina, jer nijedna politička stranka koja participira u vlasti nije pokazala spremnost da sudsku vlast liši bilo kakvog političkog pritiska i uticaja. Sudije su mahom birane, ne po stručnosti, dostojnosti i osposobljenosti već po političkoj podobnosti, odnosno lojalnosti koju izabrane sudije moraju da gaje prema nosiocima izvršne vlasti (čast izuzecima).
    Iako je po Ustavu Republike Srbije sudska vlast nezavisna, u praksi je situacija dramatična i katastrofalna. Nosioci sudijskih i tužilačkih funkcija su pod stalnim pritiskom političkih moćnika tokom vođenja postupaka, počev od istražnih radnji pa do presuđenja. Građani opravdano nemaju poverenje u pravosudne organe jer praksa svakim danom pokazuje da pravdu na kraju dočekaju samo bogati, uticajni i kontroverzni pojedinci ovog društva. A za siromašne pravda ostaje slepa, jer besplatna pravna pomoć u Srbiji ne funkcioniše, sudske takse su jako visoke a advokatske tarife neprilagođene ekonomskoj situaciji u zemlji.


    Stanje u pravosuđu je veoma zabrinjavajuće i potrebno je o tom problemu detaljnije pisati:
    • Na čelu resora za pravosuđe se nalazi nekompetentan ministar, bez radnog i praktičnog iskustva, nedovoljnog znanja i loših organizacionih sposobnosti. Prilikom izbora ministra pravde, nije se poštovala reč struke, pre svega reč uglednih profesora prava.
    • Zbog usvajanja Zakona o javnom beležništvu i uvođena funkcije notara u pravni poredak Republike Srbije, došlo je do blokade rada sudova. Prvo, notarima je dato ekskluzivno pravo u sastavljanju ugovora i mogućnost da utiču na autonomiju volje ugovornih strana, šta je direktno u koliziji sa Zakonom o obligacionim odnosima, koji jasno propisuje da je ugovor "saglasnost volja dve ili više ugovornih strana". Notari su birani iz redova vladajuće političke kaste bez ikakvog poštovanja zakonskih uslova, netransparentno i uz određenu novčanu nadoknadu. Takav razvoj situacije je doveo do višemesečne obustave rada od strane advokata i blokade rada sudova, ali pre svega do ugrožavanja samih građana produbljivanjem pravne nesigurnosti i neizvesnosti.
    • U periodu obustave rada od strane advokata, koji su zbog lošeg Zakona o javnom beležništvu ekonomski oštećeni, odloženo je nekoliko hiljada suđenja, a sa njima i pravda građanima koji čak i u normalnim uslovima čekaju nekoliko godina na okončanje sudskih postupaka. Takođe, sudijama se nagomilao posao. Podatak da u Višem sudu u Beogradu u parničnom odeljenju, sudija prvostepenac, prosečno ima u radu oko 350 ozbiljnih predmeta, ukazuje da je sve teže izraditi kvalitetne odluke i sprovesti postupak u što kraćem roku i sa što manje troškova kako propisuje Zakon o parničnom postupku. Ministarstvo pravde i Vlada očigledno zanemaruju činjenicu da je sudijska funkcija deficitarna, i da zbog manjka broja sudija najveću štetu trpe građani koji nekada i ne dožive okončanje postupka, a veliki broj njih mora čak i da odustane od postupka zbog nemogućnosti plaćanja nameta koji su propisani Zakonom o sudskim taksama. Odlaganjem hiljada i hiljada suđenja, budžet Republike Srbije je ostao bez značajnih sredstava.
    • Ministar pravde je na sve to ostao nem, ne želeći da snosi odgovornost za katastrofalno stanje u pravosuđu. Tako je uvođenje notarske službe dovelo do negativnih efekata po pravni poredak Republike Srbije. Ministar pravde je umesto da podnese neopozivu ostavku javno optuživao predsednika Vrhovnog kasacionog suda Srbije za kritizerstvo jer je predsednik VKS javno izjavio da je ministar pravde nesposoban da sprovede efikasnu i zakonitu reformu pravosuđa.
    • Veliki problem predstavlja i sklonost nekih sudija da sude uz konsultacije sa nosiocima funkcija u izvršnoj vlasti (najčešće u krivičnim postupcima), ali i da primaju mito za donošenje odluka mimo zakona. Još gora situacija je u tužilaštvima jer tužioci u najvećem broju slučajeva podižu optužne akte i sprovode tužilačku istragu pod direktnim instrukcijama izvršne vlasti. Posebno treba napomenuti podizanje političkih optužnica i politički revanšizam koji je svojstven svim vlastima, a pogotovo ovoj trenutnoj.
    • Rad sudija ceni poseban kolegijalni organ, Visoki savet sudstva, međutim problem postoji jer taj organ stvara privid da je nezavisan a ipak je pod direktnom kontrolom izvršne vlasti, šta znači da rezultati rada jednog sudije mogu da budu nezadovoljavajući ali da isti ostaje na poslu ili napreduje ako iza njega stoji neki moćni političar koji ga bez obzira na loše rezultate štiti i protežira, tražeći određenu kontrauslugu.
    • Veliki problem predstavlja i uvođenje privatnih izvršitelja, jer se raspodela predmeta vrši mimo poštovanja uslova i proceduralnih principa, a šta je rezultovalo velikim brojem pritužbi građana na nezakonit rad privatnih izvršitelja i visok stepen korupcije.
    Srbija se nalazi na putu evropskih integracija, ali bez jasne strategije i političke volje da pre svega reformiše posrnulo pravosuđe, a kojom reformom bi se uspostavio princip pravne države i vladavine prava.



    Odbrani i podrži (29.06.2015)
    - blog
    - Facebook

    ↧

    Narodna kuhinja

    June 29, 2015, 10:47 pm
    $
    0
    0

    Hogar Treći.

    Uđem ti ja tako u Narodnu Skupštinu u sred bela dana!
    Uđem, sednem, naručim, pojedem, popijem...


    ... boli me briga.
    Ukoliko fiskalni račun u celosti nije ćirilični ne moram ništa da platim iako je kuhinja državna a ne narodna, ona bez grba.

    Strašni.

    ↧

    Strukturalni rasizam u predsedničkim kampanjama 1860-2015

    July 3, 2015, 2:12 pm
    $
    0
    0

    Pred američki Dan nezavisnosti, da se malo pozabavimo i njihovom kampanjom za naredne predsedničke izbore koji se održavaju 2016. godine:


    Od ubistva Majkla Brauna u Fergusonu, u avgustu 2014. godine, pažnja javnosti pojačano je usmerena na pitanja krivične i socijalne pravde, i to posebno kada su u pitanju Crni Amerikanci. Jedna sasvim nova generacija aktivista uporna je u nastojanju da fokus javnosti zadrži na nesrazmerno veliki broj crnih muškaraca i žena koje su ubili policajci. Iako to traje decenijama, najnoviji slučajevi poput Fergusona, Njujorka ili Baltimora (da spomenemo samo one najskorije) ponovo ukazujuna postojanje strukturalnog rasizma u SAD.
    Kada su shvatili da je postalo nemoguće dalje ignorisati nezadovoljstvo, američki zvaničnici su se suočili sa velikim pritiskom javnosti da taj problem reše. Kako se kampanja za izbore 2016. sve više zahuktava, tako se i predsednički kandidati suočavaju sa zahtevima da iznesu sopstvene planove po pitanju rešenja ovog problema. Za neke od njih, odgovor na to pitanje je lakši od drugih. Nakon što je beli rasista 17. juna upao u jednu crkvu u Čarlstonu i pobio devet crnaca, problem rasizma je izbio u prvi plan uz mogućnost da postane centralno pitanje predstojećih predsedničkih izbora.
    Samo u periodu od 22. do 30. juna ove godine, zapaljeno je i do temelja izgorelo sedam crnačkih crkava na američkom jugu. Dok se zvaničnici i policija još uvek "premišljaju" oko slučajnih uzroka tih požara, sve je veći broj onih koji u tome vide jasnu taktiku rasističke opresije. Za razliku od svojih podređenih, predsednik Obama je javno izjavio da postoji direktna veza između podmetanja tih požara i narastajućeg rasizma na američkom Jugu, da ta "tradicija" ima svoju istoriju koja predugo traje i da se tome već jednom mora stati na put.


    Pre nego što je prošlog decembra zvanično objavila svoju predsedničku kandidaturu, Hilari Klinton je u Bostonu izjavila: "Svako od nas će morati da se izbori sa određenim teškim istinama po pitanju rasizma i pravde u Americi." Ovaj njen komentar su inicirale dve odluke sudskih veća koja nisu osudila policajce, ubice Majkla Brauna i Erika Garnera. Ona je iskoristila tu priliku da ponovo ukaže na potrebu za reformom krivičnog zakonika, ističući nesrazmerno visoku stopu "obojenih" Amerikanaca u ukupnom broju uhapšenih i zatvorenih, kao i uticaj koji to ima na njihove porodice.
    Od ukupnog broja uhapšenih u celom svetu, 25% njih se nalaze u SAD, najvećim delom usled neuspeha u borbi sa narko kartelima. Mnogi od njih nisu u zatvoru zbog nasilja već zbog posedovanja droge, ali i posle odsluženja kazne ostaju pod prismotrom zbog dugog uslovnog perioda. Iako je broj nasilnih prestupa u opadanju, mnogi političari se zalažu za još oštrije kazne, ponajviše usled pritiska koji na njih vrši tzv. privatna zatvorska industrija, koja ih očigledno finansira. I pored toga, strukturalni rasizam koji nesrazmerno pogađa crne Amerikance u svemu (od broja hapšenja do presuda) očigledno je primorao političare da prilagođavaju svoje izjave u skladu sa tim.
    Novi fokus američke javnosti usmeren na rasizam naročito teško pada republikancima. Nesuvisle izjave njihovih kandidata povodom masakra u Čarlstonu, pokazuju koliko su loše pripremljeni za diskusiju o tome; kandidat Džeb Buš, u dobro poznatom porodičnom stilu, izjavljuje kako "nije baš siguran da ta pucnjava ima rasističku podlogu". Još od prve Obamine predsedničke kampanje, među desničarima sve više narasta strah od gubitka kontrole nad biračkim telom. Stoga republikanci potežu klasične rasističke varalice, poput "ograničavanja verskih sloboda" i "ograničavanja posedovanja i nošenja oružja", potpirujući tako najdublji strah svakog rasiste: strah od crnog predsednika.
    Ben Karson je jedan od retkih republikanaca koji su smogli snage da se povodom zločina u Čarlstonu obrate svojoj stranci i pozovu je da se suoči s tim problemom. "Nazovimo to bolešću, kako bismo mogli da je izlečimo. Kada bi se radilo o stvarnoj bolesti, čije su simptome lekari prepoznali ali odbijaju da daju dijagnozu u strahu da ne uvrede pacijenta, onda to moramo da nazovemo ludilom. Međutim, postoje ljudi koji smatraju da mogu da vode ovu zemlju ali ne usuđuju se da ovu tragediju smatraju rasističkim činom, u strahu da ne uvrede jedan poseban deo biračkog tela."
    Karson je jedan od "crnih republikanaca" kojima se njegova stranka rado kiti pred svake izbore. 


    Amerika je zemlja u kojoj se pažnja biračkog tela prečesto proteže samo do poslednje epizode nekog "rijalitija", tako da ostaje otvoreno pitanje kako i koliko će problem rasizma biti u prvom planu. Nedavno fokusiranje na simboliku zastave Konfederacije i žestok odgovor javnosti sa zahtevom da se ona ukloni iz svih javnih zgrada i smesti u muzeje, ipak pokazuje da postoji određeni zajednički stav da mora doći do stvarnih promena. Oni kojima to smeta, firme i ustanove koje su zastavu uklonile, optužili su za kršenje slobode govora. Naravno.
    Na kraju, posle pomenutog spaljivanja sedam crnačkih crkava tokom sedmice neposredno po masakru u Čarlstonu, i osnovane sumnje da su svi ti požari bili podmetnuti (umesto lepeze izgovora - od nevremena i udara groma, preko pada drveta na elektro-instalaciju do samozapaljenih bala sena slučajno nagomilanih na vrata jedne od crkava), svakome od kandidata će biti gotovo nemoguće da motiviše glasače, ukoliko se ne pozabavi rasizmom koji i dalje predstavlja veliki problem u SAD.

    Crystal Shepeard (Care2, 02.07.2015):

    &

    2. jula 1839. godine izbila je pobuna crnih robova koje su na kubanskoj škuni "Amistad" prevozili iz Zapadne Afrike. Posle dva meseca lutanja, brod su presreli američki vojni brodovi i sproveli do vojne baze u Konektikatu, severno od Njujorka. Kubanski robovlasnici su bili oslobođeni a crni robovi pohapšeni zbog pobune, piraterije i ubistva nekoliko belih mornara. Problem je nastao usled ponašanja američkih vlasti, jer se Kongres još 1807. pridružio zahtevu Velike Britanije za ukidanjem trgovine robovima iz Afrike, mada tu istu "trgovinu" nije ukinuo unutar američkih granica. Američki abolicionisti, koji su zahtevali momentalno ukidanje ropstva na tlu Amerike, pred okružnim sudom u Konektikatu pokreću sudski postupak za oslobađanje porobljenih Afrikanaca, koji je po njih uspešno okončan. Protiv oslobađajuće presude žalbu su uložile španske vlasti sa Kube ali i tadašnji američki predsednik Martin Van Buren lično; sud je žalbe odbacio i svoju presudu oglasio konačnom. Tadašnji predsednik SAD se oslobađajućoj presudi usprotivio prvenstveno politički motivisan, usled činjenice da su mu abolicionisti predstavljali opoziciju u Kongresu. Na njegov stav je svakako, pored politike, uticao i biznis tj. činjenica da je kao veleposednik imao crne robove u svom vlasništvu. Striktno demokratski.
    Tek krajem 1841. godine Vrhovni sud potvrđuje oslobađajuću presudu preživelih sa Amistada.



    Jednu od konsekvenci "slučaja Amistad" predstavlja osnivanje Republikanske partije 1854. godine, koja je preuzela ideje abolicionista. Republikanci su nastali od više različitih frakcija i pokreta, od "Severnjačkih antirobovlasničkih demokrata" do "Stranke slobodnih zemljoposednika" čiji je kandidat za predsednika bio i pomenuti Van Buren. Ukidanje ropstva je predstavljalo samo jedan od osnovnih ciljeva novoformirane Republikanske partije, čiji je prvi predsednik Abraham Linkoln više puta izjavljivao da lično ne veruje u rasnu jednakost, da nije abolicionista, već da je za postepeno i selektivno ukidanje ropstva ali i raseljavanje oslobođenih robova u Afriku, Centralnu i Južnu Ameriku, jer bi "zbog očigledne netrpeljivosti, za obe rase bilo najbolje da budu razdvojene". To je izjavio 1862. u jeku građanskog rata, i izazvao revolt delegacije oslobođenih robova sa Juga kojima nikako nije bilo jasno kako neko može istovremeno da bude i rasista i abolicionista. Svoj stav je potom menjao (barem u javnosti), kako je u jediinice Unije pristizalo sve više odbegih robova sa Juga a rat se bližio svom teatralnom završetku.
    Tačno 150 godina od završetka američkog građanskog rata, problem rasizma i dalje opstaje. Utisak je da se čak i pojačava. Ono što se suštinski promenilo, jeste činjenica da danas republikanski slon iz 1854. definitivno dubi na glavi, dok je demokratski magarac... pa to, i dalje.



    Predsedničke kampanje u SAD se nisu mnogo promenile od tada. Ostaje svima za brigu to što se kao centralna tema nameće ista ona iz kampanje za izbore 1860. godine: nepodnošljiva lakoća rasizma.

    ***
    Kampanja u SAD se žestoko zahuktala iako zvanično još uvek nije započela, za to vreme, u Srbiji nije ni prestajala. Ne znam na koga su se to Amerikanci ugledali, ali "primer(c)i za ugled" će svakako iskijati rezultate pomenutih izbora, kakvi god oni na kraju bili i koliko god se ti "primer(c)i" slikali na travnjaku lokalne US ambasade sa flašom Coke u jednoj i happy mealom u drugoj ruci, zakićeni pomfritom iza uha. Za razliku od američkog fast-food posluženja, crvene fleke na skupim odelima su im domaćeg porekla - ali ne od kečapa.
    Palanački rasizam predstavlja jedan od nosećih stubova strukturalnog haosa Tamnog vilajeta. 
    21. marta 2015. godine, na Svetski dan borbe protiv rasizma, poverenica za zaštitu ravnopravnosti Nevena Petrušić je izjavila: "Sa žaljenjem moramo da konstatujemo da je rasizam u Srbiji nešto što nismo uspeli da iskorenimo".
    U Srbiji demokrate ruše romska naselja, zajedno sa ljotićevcima demonstriraju protiv azilanata iz Azije i Afrike; svi ostali su se sami svrstali pod domaće republikance. I jedne i druge, zajedno, možete slobodno strpati u Srbistanski KKK koš sa dvoglavim orlom i četiri ocila, i nećete uopšte pogrešiti. Svi su oni baš takvi kakvo im je biračko telo; ko još uvek to voli slobodno neka se svrsta među iste.
    Ovde je ionako sve strukturalno, pa tako i naglavce okrenuto društvo već naopakih domaćih slonova i magaraca.

    ↧
    Viewing all 1770 articles
    Browse latest View live
    Search