Quantcast
Channel: GRAĐANSKI KRUG
Viewing all 1773 articles
Browse latest View live
↧

Monarhija koja nestaje

April 7, 2014, 5:58 pm
$
0
0

"Napokon, on isturi glavu kroz lisnati krov, i tu stvarno naiđe na pauke. No, srećom, bili su to samo mali, obične veličine, zauzeti lovom na leptire. Bilbove oči skoro da zaslepi svetlost. Čuo je patuljke kako mu dovikuju duboko dole, sa tla šume, ali nije mogao da im odgovori, već se samo čvrsto držao grana i žmirkao. Sunce je blistavo sjalo, i trebalo mu je neko vreme da se tome prilagodi. Kada je u tome uspeo, on ugleda oko sebe tamnozeleno more, tu i tamo namreškano povetarcem; a posvud oko njega bile su stotine leptira. Izgledali su kao da pripadaju vrsti "purpurnih monarha", leptira koji vole vrhove krošnji hrastovih šuma, samo što ovi uopšte nisu bili purpurni, već tamno, tamnokadifasto crni bez ikakvih vidljivih belega."

Hobit (1937)


Monarh (Danaus plexippus, K.Line 1758) je vrsta leptira koja naseljava delove Severne Amerike sa umerenom klimom (SAD, jug Kanade), Centralnu Ameriku, severni deo Južne Amerike, Karibe, Azorska i Kanarska ostrva, jug Španije, Havaje, Pacifičko ostrvlje, Novi Zeland, Novu Gvineju, Australiju, Indoneziju, delove Kine i Indije.
Pored izrazito većih dimenzija u odnosu na druge vrste leptira (ima raspon krila 9-11cm), ističe ih još jedna karakteristika: spadaju u retke vrste leptira-selica (i to samo oni Severnoamerički). Poznate su njihove osmomesečne migracije sa severa na jug Amerike, i nazad, tokom kojih dođe do smene čak četiri generacije ovih leptira. Nauka još uvek nije našla odgovor na pitanje kako to ovi insekti, relativno kratkog životnog veka (6-8 meseci), prenose sa generacije na generaciju "znanje" o preciznom kretanju uvek istim migracionim putevima, od južnih delova Kanade ka zimskim staništima u Kaliforniji i Meksiku - tričavih 4000km. Sitnica.


Muški primerci ovih leptira su veći i tamnije, narandžaste boje, dok su ženski nešto manji i svetlije, žućkaste boje. Na Havajima postoje niše belog a u tropskim šumama Amazonije plavog varijeteta. 
U prirodi, za razliku od Tolkinovog sveta, ne postoje purpurni i crni primerci ovih leptira.


Zbog svog načina ishrane, pretežno na cvetovima mlečike (balkanski narodni naziv ove biljke je cigansko perje ili svilenica, i ne treba je mešati sa istoimenim lekovitim biljem) i sličnih korova (konoplja, divlja šargarepa, tuberoze) ali i jorgovana i deteline, ovi leptiri u sebi sadrže visoke koncentracije tzv. srčanih glikozida, steroida koji u određenoj koncentraciji izazivaju povraćanje pa i blokadu rada srca (jedan od njih je npr. oleandrin, u našim krajevima "poznat" po čaju iz viceva o ženama i nevernim muževima). Prosto rečeno, monarh leptiri i gusenice puni su otrova, i njihovi prirodni predatori to znaju. Kako je to zakonitost u prirodi, jarke boje ovih leptira predstavljaju jasno upozorenje neopreznim toplokrvnim alavcima. Postoji veoma mali broj vrsta ptica i miševa koji mogu da se hrane ovim leptirima, kao i neizostavne buba-mare i kineske bogomoljke.

Konačno, stigli smo do glavnog problema svih živih vrsta na Zemlji.
Do nas, ljudolikih štetočina.


Ovi leptiri polako ali sigurno nestaju iz našeg komšiluka. Pre samo 20 godina, neverovatna populacija od oko milijardu jedinki kretala se pred zimu migracionim putevima ka Meksiku. U 2013. godini, pred početak zime, taj broj je spao na tridesetinu - oko 33 miliona. Razlog ovako drastičnog pada populacije leptira leži u besomučnom krčenju njihovih šumskih staništa, i naročito u vrtoglavom porastu primene nekih herbicida koje proizvode Monsanto, Dow, DuPont i druge agrotehnološke korporacije. Ti preparati uništavaju mlečiku, koja je osnova ishrane i životnog ciklusa Monarha. Osim što vrtovima i baštama mnogih domova daju sjajnu oranž notu, ovi leptiri podjednako imaju i velikog udela u oprašivanju biljaka, baš poput pčela koje su takođe sve više ugrožene raznim herbicidima.
Problem se pojavio početkom devedesetih godina XX veka, kada je Monsanto na tržište izbacio herbicid glifozat (Roundup herbicide) zajedno sa sortama kukuruza i soje koje su na njega otporne (Roundup ready sorts). Prostije rečeno, na oblastima zasutim glifozatom ne raste više ništa osim pomenutih genetski modifikovanih useva. Polja širom USA bivaju godišnje natopljena sa preko 90 miliona kilograma ovog herbicida. To desetkuje prvenstveno mlečiku, a za posledicu ima drastično opadanje populacije kraljevskih leptira.
Američka organizacija NRDC (Nacionalni savet za zaštitu prirodnih resursa) predala je nacionalnoj Agenciji za zaštitu životne sredine urgentnu peticiju za zaštitu kraljevskih leptira, zauzdavanjem prekomerne upotrebe herbicida koji ubijaju biljke koje su deo njihovog prirodnog ciklusa ishrane i života. Takođe, pokrenuli su akciju obustavljanja prskanja glifozata duž migracionih puteva leptira, i paralelno s tim sadnju novih površina pokrivenih mlečikom sa samo jednim ciljem - pomoć opstanku Monarh leptira.


Međunarodna unija za očuvanje prirode (IUCN) je 1964. godine formirala tzv. Crvenu listu ugroženih živih vrsta, koja ima 3 kategorije: 1) nestale/izumrle, 2) ugrožene i 3) nisu u opasnosti (poslednja briga).
Monarh leptiri imaju status "NT" (near threatened): vrsta koja će u bliskoj budućnostinajverovatnije postati ugrožena.

***
U istoriji ljudskog društva, za razliku od životinjskog carstva, bilo je i još uvek ima monarha - raznih, pa i crnih. Naročito crnih po posledicama svojih postupaka, kako za ljude tako i za sav ostali živi svet.
Morgot i Sauron su na Tolkinovoj Ardi mučenjem i izopačenjem od ljudi, patuljaka, vilenjaka, orlova ili enta stvorili orke, uruke, trolove i ostalo zverinje zlokota Tame. Sauronove čini su od Velike Zelenšume načinile Mirkvud (Mračnu šumu), namnožile Šelobin nakot paukova, Purpurne Monarhe pretvorile u Crne.
Savremeni GMO nekromanseri čine to isto, pa i više, u besomučnoj jurnjavi za profitom muče i izopačuju samu Zemlju. Ovozemaljski "obični" kraljevski leptiri neće imati vremena čak ni da pocrne pre nego što sasvim nestanu.
Nije sve u parama.
Jednostavno - nije.


Linkovi:

↧
Search

Ne deri se, bre

April 9, 2014, 8:37 am
$
0
0

Na tzv. društvenim mrežama, kada neko piše velikim slovima to se smatra vikanjem. Šta ćemo sa onima koji govore velikim slovima? Ništa, to su klovnovi koji ne zaslužuju čak ni podsmeh.

beloglavi drekavac serbica
tajanstveno crven u licu & biografiji


Mala digresija, ničim izazvana:

B92 (01.02.2004.)
Potpredsednik Demokratske stranke Boris Tadić ocenio je da bi za Srbiju bilo loše rešenje ako bi tri liste demokratskog bloka formirale vladu sa socijalistima i dodao da bi u tom slučaju DS bila opozicija. "Demokratska stranka u vladi antidemokrata i demokrata neće učestvovati i bićemo opozicija", rekao je Tadić Radio-televiziji Srbije. Tadić je kazao i da će u ponedeljak biti nastavljeni pregovori stranaka demokratskog bloka oko formiranja nove vlade i izbora predsednika Skupštine Srbije.

Istinito.com (22.03.2014.)
Lider Nove demokratske stranke Boris Tadić izjavio je da NDS neće ući u novu Vladu Srbije ukoliko tamo bude Socijalistička partija Srbije, jer je njena politika štetna. "I pre izbora sam rekao da ulazak u vladu nije moguć jedino sa SPS-om. Nakon izbora nemam ni nameru, ni razloga da menjam to mišljenje", rekao je Tadić. On je za današnji EuroBlic rekao da je koalicija sa socijalistima 2008. godina bila korisna zbog postizanja nacionalnog konsenzusa. "Time je postignuto da lider SPS-a Ivica Dačić, koji je pre ulaska u vladu sa Demokratskom strankom pozivao na rešavanje kosovskog problema ratom, danas potpisuje briselski sporazum i zagovara politiku evrointegracija", objasnio je Tadić. On je rekao da su okolnosti izmijenjene, da danas više nema nikakve koristi od SPS-a, te da svaki dogovor sa njima Srbiji ne može doneti ništa dobro.

***
Stvarno, gde to ima da budala zna šta je deset godina tuđih života... nego uzme, pa nosi. Od potpredsednika DS do lidera NDS, pa još za samo deset godina - malo je to za otrežnjenje, još manje za izlečenje.
Zaista, zašto Boris Tadić pre neki dan toliko viče - pardon, govori velikim slovima - i sav crven u licu iz petnih žila zapinje da objasni kako neće u vlast sa socijalistima, kada svi znamo da sa njima hoće - u opoziciju. Red je, baš zbog toliko mu omiljenog demokratskog principa smenjivosti vlasti. Važno je da se okreće, ovoga puta na red je došla njegova guzica. Neka ga, neka sada crveni - jer za ovih deset godina nikada nije zbog sramote.
Baš mu se slaže uz heraldiku te njegove Partije sa posebnim potrebama.

Može i ovako:
021.rs (08.04.2014.)

Naravno.
Od njega ionako nema druge koristi.

↧
↧

Srbija (ni)je Obećana zemlja

April 10, 2014, 6:23 am
$
0
0



Svoj poslednji govor dr King održao je u Memfisu, na skupu podrške lokalnim "obojenim" komunalnim radnicima i njihovoj borbi protiv nepravde, za jednake uslove rada i plate, pozivajući ih na jedinstvo, bojkot, nenasilne proteste. Najčešće reference na taj govor, popularno nazvan "Bio sam na vrh Gore", predstavljaju starozavetni citati i parafraze koje je King iskoristio tom prilikom: Mozesov zadatak bio je da Jevreje dovede u Obećanu zemlju, ali da sam u nju nikada nogom ne kroči; po Nebeskom pozivu, on se uspinje na vrh gore Nevo (Nebo) na Sinaju, odakle pod njom ugleda Izrael. Po svom drugom silasku sa Gore, Mozes narodu kaže šta je video; ubrzo potom on umire, a njegov sin Džošua povede narod - tamo gde se i danas nalazi.
Svoj govor, poput Mozesa, baptistički sveštenik King završava rečenicom iz koje se naslućuje kako je i sam video Obećanu zemlju ali da u nju verovatno neće za života ući. Tokom tog govora aludira i na nekoliko pokušaja atentata na njega koji su se desili pre samog dolaska u Memfis, kao i na to da će onima koji su to pokušali kad-tad poći za rukom da svoj naum ostvare.

Kingov let za Memfis je bio nekoliko puta odlagan zbog dojava da je u avion bila podmetnuta bomba. Na kraju svog poslednjeg govora, on kaže sledeće:



"Kada sam stigao u Memfis, neki ljudi su odmah počeli da mi prete ili pričaju o pretnjama. Ali, šta bi to mogao da mi učini neko od naše bele braće?
Negde je zapisano da postoji sloboda okupljanja, sloboda govora, sloboda štampe. Negde je zapisano da je veličina Amerike u pravu na protest zbog svojih prava. I baš tako kako sam vam rekao, mi nećemo dopustiti da nas policijski psi i vodeni topovi pokolebaju. Nećemo dopustiti da nas pokoleba nijedna i ničija naredba. Mi nećemo odstupiti.
Eto, ja ne znam šta će sada biti, bilo je raznih problema već danima. Ali nisam ja sada važan. Ja sam bio na vrh Gore, i te pretnje mi nisu važne. Poput drugih, i ja bih da imam dug život. Jeste to važno, ali to nije ono što me sada okupira. Moje je da sprovodim volju Gospoda, i on mi je dozvolio da se uspnem na tu Goru. Pogledao sam sa njenog vrha, i video Obećanu zemlju. Možda u nju neću ući sa vama, ali hoću da večeras znate da ćemo u nju ući kao ljudi. I zato sam večeras srećan, ništa me ne brine jer se ne bojim nijednog smrtnika. Zato što sam video slavu dolaska Gospodnjeg."

Besmisleno je upoređivati ovaj govor sa ljigavim izjavama u stilu "znam kako ću da skončam".


4. aprila 1968. King je ubijen hicem iz snajpera, dok je stajao na terasi ispred svoje hotelske sobe. To je širom Sjedinjenih država izazvalo višednevni talas crno-belih nemira, nasilja zbog koga je ne baš preterano uzbuđeni predsednik Lindon Džonson izveo armiju na ulice američkih gradova. Usput, proglasio je 7. april 1968. za Dan sveopšte nacionalne žalosti.
9. aprila 1968. godine, dr Martin Luter King Mlađi je sahranjen u Atlanti.

Ubica Džejms Erl Rej je do svoje smrti, u zatvoru, tvrdio da je iza tog zločina stajala zavera državnih bezbednosnih službi, u čemu je imao podršku Kingove porodice. Nadležni sudovi i istražni organi više puta su odbacivali ove tvrdnje kao neosnovane i bez dokaza.
Nedokazivo, ne trepnuvši...

Andre Wazzopardi: The murder of Martin Luther King Jr.
The MLK Institute: Assassination of Martin Luther King Jr.
Stuff in the basement: The assassination of MLK - what I won't forget
Wikipedia: I've been to the Mountaintop

***
Pored famoznih samospoznajućih priviđenja o skončavanju, još je besmislenije upoređivati dr Martina Lutera Kinga Mlađeg, dobitnika Nobelove nagrade za doprinos miru u svetu 1964. godine, sa dve balkanske bitange koje je "neko" iz čiste zajebancije predložio za ovogodišnje isto. Nebitno je da li je u pitanju običan paravan za eurokandidatkinju, kojoj su ta dvojica samo prilepljeni kao privesci zbog olovne težine koja sputava svaku primisao na iole normalan život. 


Svi oni zajedno nemaju niti jednu od dimenzija Martina Lutera Kinga Jr., niti će je ikada imati.
Pa neka im onda uruči ko i šta hoće, ako mu je na čast. Točudonikada nije imalo San, niti će, koliko god mislili da danas mogu posle svega mirno da spavaju. Zbog tih i takvih, još uvek mnogi nemaju ni mirnu javu, kamoli snove - čak ni one obične, sa malim "s".
Još im samo nedostaje rumeni Tadić, pa da se svi naši Mozesi, Džošue i ostala Zlatna telad popnu na vrh planine, uhvate za uši i zajedno sa njega skoče.

Možda tada bude nešto i od Obećane nam zemlje.

↧

Ništa bez K

April 17, 2014, 8:33 am
$
0
0


U svom najnovijem izveštaju sa rezervnog položaja Dvogleda (nadamo se ne još zadugo, bez obzira na apsurdno hakovanje tog portala), pod naslovom "Logika lustracije, neoliberalizam i teritorije", Vladimir Milutinović pojašnjava logiku tzv. lustracijskog uma koja je doskora vladala u jednom delu domaće političke javnosti (stranke, glasači, mediji, intelektualna elita, pereložači, maliperice, babespijace, taksisti etc.) a odskora je primenjuju bezmalo svi akteri domaćeg politikanstskog teatra apsurda.
Ili, možda bi bolje bilo reći - teatra mržnje?
Na fejsbuk komentar "Ovako se može doći i do zaključka kako je logika belih listića zapravo logika apsolutne lustracije celokupnog dosadašnjeg političkog sistema u Srbiji, odnosno svih Partija sa posebnim potrebama. Zlo, bez izuzetaka.", pomenuti autor dao je svoje dodatno pojašnjenje: "Ne bi to bio dobar zaključak, beli listići kako ih ja razumem slede ovu logiku: partija X ne prolazi kriterijum K, ne glasam za nju, a ne partija X ne može da prodje kriterijum K (ne ulazi uopšte u igru) što je logika lustracije."

Ukoliko u politici postoji presumpcija nevinosti, ili gradacije zla, onda OK - pustiš A-Z u igru pa ako zadovolje K onda dobiju glas, tj. dobiće glas i bez K samo neka ostanu manje zlo. Sama lustracija (ne "lustracijski um") počiva na dokazano učinjenom (zlo/ne)delu kao kriterijumu, postavljena na jasno definisana pravila igre iskijavanja grehova; ta pravila kod nas nisu bila ispoštovana, navodno jer su kreatori Zakona o lustraciji 2002, napisali "takav zakon da je on od prvog dana bio neprimenjiv". Ovo nije citat nekog od onih koje danas targetiraju kritičari Nevažećih, već naprotiv: to su reči nekih od poslanika DS, ali i tadašnjeg ministra pravde u čijoj je nadležnosti pomenuti zakon i bio.
No, nije lustracija tema ovog teksta, već lustracijski um ili etiketa "zločinizacije", tj. njeni efekti i danas sve veći kontraefekti (vučićevskim novogovorom rečeno "korupcionašizacija"). Možda bi jasnije bilo da je rečeno "diskvalifikacijski um", jer je to ono što je najpribližnije istini. A istina je sledeća:
"Iskustvo nam je palanačko."
"ONI su prljavi, palančanin je čist, i infantilno veruje da je nevin što nikako nije odlika OSTALIH. Njegov je život rutina, sigurnost od prljavštine izbora i različitosti; on taj kult rutinske čistote dovodi do nivoa manije - svaka promena rutine (stila života) je nečista, jer asocira na smrt, propadanje i prljanje."


Kada se ovo primeni na domaće političare i biračko telo, onda nema razloga za dalju sumnju u razlog sadašnjeg stanja društva, i toliki odijum oko Nevažećih, koji ispadoše infidel ultimus palanke, tj. njene "politike". Infantilizam, pamfletitam, katastrofizam, mitomanija, ćiftinstvo, banalizacija, senzacionalizam, pleme u agoniji... sve je to palanka, i za sada, shodno iskustvu sa njima, još se uvek nije pojavio reprezent neke od domaćih "politika" koji je konkretnim potezima pokazao da su se on (i njegovi) uzdigli iznad kriterijuma koji su odlika zatvorenog a ne modernog društva. I posebno, da su iznad pomenutog diskvalifikatorskog stila, koji je kod Balkanskih plemena sveprisutan. Moglo bi se čak reći rezidentan.
Diskvalifikacija je jedno od glavnih oružja (kripto)fašističkih ideja, zajedno sa manipulacijom strahom, koje uvek nađu pogodan supstrat i potonje uporište u društvima u kojima je duh palanaštva dominantan. Od rainbow zastave umrljane krvlju na Terazijama, do trouglova svih boja namenjenih pretkvalifikacionoj trijaži pred vratima gasnih komora - nije toliko dalek put koliko se misli, ali je zasigurno popločan Ćuruvijama, Dadama, Pantićima, Telegrafima i Našim borbama. Bela boja nije bila korišćena za markiranje diskvalifikovanih i nepodobnih (ideja ili pojedinaca, svejedno) sve dok se nisu pojavili famozni kritičari Nevažećih sa logikom da su od njihova "dva zla" gori samo oni koji tvrde kako je zlo uvek zlo, bez obzira na spoljašnje gabarite unutrašnje šupljosti. Tamo neki, nevažeći ili beli listići, ili kako god da misle da se zovu...


Kampanja Nevažeći listići nije bila pokrenuta zarad lustriranja ex-SRS, SPS ili DS i klonova (to i nije bio cilj, baviti se poslom nadležnih institucija), već radi raskida sa opšteprihvaćenom politikom laganja i prenemaganja, svaljivanja krivice na "one prethodne" i na "kritičare sadašnjih", podjednako. Kampanja se obraća građanima, da svojim jedinim i najjačim političkim oružjem, glasom, doprinesu pokretanju promene društva (i njegove politike) na bolje.
Cilj Nevažećih nije bio dokazati demokratski princip smenjivosti vlasti, kako to "vide" Vesne (Pešić i Rakić-Vodinelić). Taj princip zapravo predstavlja sredstvo za dostizanje odgovorne vlasti koja će reformisati društvo u pravom a ne kozmetičkom smislu. Pokrenuta je na osnovu dosadašnjeg iskustva sa svima njima, gde su u previše situacija pokazali sopstvenu nesposobnost da reaguju na odgovarajuć način, već se samo dodvoravali čas biračima pa čas onima protiv kojih traže lustracijsko glasanje za sebe.
Kriterijumska lestvica je bila postavljena na visinu na kojoj je i danas, i to ne zbog romantizovane prošlosti petooktobaraca ili (čak) erotskog oreola tehnokratsko-ejdžističke propagande tokom poslednjih izbora.
Baš ta dva "stila" bili su razlog pada (potencijalnog) poverenja belih glasača u NDS i Restart. I jedni i drugi su zaboravili onu narodnu, po kojoj se bez K u izbore ne ide.

Kada je u pitanju Zoran Živković i NDS, kao i njihov savez sa Đilasovom DS te sva potonja "pravdanja" tog poteza - postalo je odvratno slušati silesiju svih njih koji tvrde kako su "jedini", dok razbijaju novoformirane odbore po Srbiji tehnologijom već viđenom u DS i LDP. Iskustvo nam kaže da se nisu promenili, oni to dokazuju svojim potezima iako pričaju da stvari stoje drugačije, a rezultat je vidljiv: solo 1,5% na Voždovcu, republičkih 6% u koaliciji.
Saša Radulović i njegova "ekipa" (ukoliko tako nešto uopšte postoji), izgubili su poverenje saučestvovanjem u potezima vlade čiji je jedini cilj bila priprema terena za vanredne izbore i postizborne poteze koji će garantovano biti neomiljeni kod birača stranaka sa populističkim stilom poimanja politike. Pitanje je da li je Radulović zaista neoliberalni ekonomista (to ionako, barem po zvanju, nije), ili čak neoliberalni idealista. Od momenta ulaska u predizbornu kampanju, do potonjih sve ređih izjava po okončanju izbora, što je više Vučić prodavao maglu reformskih bolova koje će nam svima ubuduće uterivati, to je priča Restarta postajala "narodskija" (da ne kažem baš populistička, jer njega takvi glasači ne slušaju uopšte, dok njegovi ne veruju da je tako nešto moguće). Orvelijanska frazeologija u stilu "lakši otkazi - više zapošljavanja" spada među najgore slogane (zlo)upotrebljene u političkom marketingu. Ukoliko je ideja Restarta bila kriptolevelerska Džona Lilburna, onda je to trebalo da kažu na početku. Ovako, lord Kromvel-Vučić, iskustveno nepatvoreni offspring radikalskog stila nihilizma uravnilovke, neće ni morati da se trudi da uguši Restart, jer će ovakvim preokretima taj pokret ugušiti sam sebe na Vučićevom terenu (kao što se da videti na primeru LDP).

Razlog je jednostavan: iako je Srbija (fizički) u XXI veku, politika vlasti je zasnovana na idejama s kraja XIX i početka XX, dok "reformska" opozicija prodaje priču iz XVII - baš isto kao i srBoslavsko-patriotska ekipica pod kruciformnim patronatom.
Možda nedavno ponovljeno "žvrljanje" po glasačkim listićima nekome liči na vraćanje u staroegipatsko, ili čak u kameno doba, ali tu ima ima daleko više života i poruka o njemu nego u svim užeglim fiksacijama silnih davitelja i spasitelja nacije zajedno.

***
Dakle, Milutinovićevo pojašnjenje sa početka teksta moglo bi se i ovako rastumačiti:
a) Logika nevažećih listića je: partija X ne prolazi kriterijum K, ne glasam za nju 
Pružena im je prilika, imali su dovoljno vremena da svojim potezima dokažu da su sposobni da ispune kriterijum K a svojim (ne)činjenjem su pokazali da to nisu; jasno je da glas neće dobiti jer im nisu građani krivi za to što su se sami diskvalifikovali. I pored toga, konkurs za glasove je i dalje otvoren, a oni neka sami vide da li će i kako do K.
b) Logika kritičara nevažećih listića je: partija X ne može da prođe kriterijum K, ne ulazi uopšte u igru 
Zahtev glasačima za apriori diskvalifikatorskim stavom prema "većem zlu" i onaj još gori, samodikvalifikatorski (po glasače) stav kako se poštovanje kriterijuma K ne odnosi na "manje zlo", predstavljaju čist bezobrazluk i ruganje osnovnim principima demokratije na koju se pozivaju. Njih K uopšte ne zanima niti tangira - mada, iskreno rečeno, ni oni njega.


Nesporna je činjenica da je jedan deo "belih glasača" na umu imao logiku pod b) kada je precrtavao glasački listić, baš kao što se jedan deo istih vodio logikom pod a) dok je na glasačkom listiću zaokruživao NDS (na listi DS) ili pokret Restart (lupež-liste NOPO i "Beli listići" bilo bi apsolutno neozbiljno uzimati u bilo kakvo razmatranje).
Zapravo, čitava kampanja Nevažeći listići ima samo jedan "problem", koji je neophodno sa pojedinačnog (personalnog) prebaciti na kolektivni (institucionalizovani): naravno, u pitanju je kriterijum K.
Njegovim zvaničnim uspostavljanjem, ta kampanja dobija smisao koji traje 4x365 dana, iz aktivne odbrane prelazi u napad na protivničkom terenu. Protivnici su dobro poznati - svi oni koji ne žele da postoji bilo kakav K koga treba poštovati. Naravno, niti oni koji ih stalno na K podsećaju.

↧

Đorđević

April 18, 2014, 5:00 am
$
0
0

prof Mirko Đorđević
29.11.1938. - 18.04.2014.


Poslednji pozdrav Učitelju i Prijatelju koji nas je učio da putem kritike uvek krenemo prvo od sebe, da je sloboda misli podjednako važna kao i sloboda govora, da nam stečeno znanje ne može oduzeti niko do nas samih. Iako nas je danas napustio veliki Čovek Mirko, sa nama će i dalje večno biti podjednako veliki Duh Nemirko.
Đorđević.

Zauvek zahvalni na Znanju i Prijateljstvu.
Građanski krug

Negotin, 18. aprila 2014. godine

...

GK mnemonik:
Mirko Đorđević: Marksova kritika religije I deo + II deo
(redakcija Republike, Beograd 16.01.2009.)

↧
↧

Uskršnja razglednica

April 19, 2014, 6:15 am
$
0
0

U susret slavljenju Uskrsa

Još jednom o Tertulijanovoj izreci

O apsurdu je reč - ne po A.Kamiju[1] - i o uvek nam dragom dr. V.Jerotiću koji nas je zbunio ne kao lekar već kao teolog. U dnevniku Politika16. 03. 2014. doktor razmišlja o vaskrsenju.[2] Ljudi koji veruju u vaskrsenje imaju to pravo jer ono izvire iz svesti, volje i želje za trajanjem. Sintagma o vaskrsenju bogova postoji u drevnim religijama, nije hrišćanstvo jedino među religijama. Zabunu je uvećalo navođenje iz Tertulijana[3] koji "treba da je rekao" kaže dr. Jerotić kako veruje u vaskrslog Hrista jer je apsurdno. Vera nije besmislica i apsurd. Doktor verovatno misli na ono Credo quia absurdum est.[4] Ne, toga nema kod Tertulijana, to je u srednjem veku tako svedeno, i sreće se u lošim čitankama. Tertulijanovi spisi su sačuvani - De carne Christi V 4.[5] 25-30 - i apsurd se ne pominje a doslovce glasi deo - Crucifixus est Dei Filius, non pudet quia pudendum est. Et mortuus est Dei Filius; prorsus credibile est quia i neptum est. Et sepultus ressurexit; certum est quia impossibile est.[6]
Znamo sve ono iz sv. Pavla i mesto iz sv. Luke i nema potrebe to navoditi. To i deca znaju. Uporedili smo prevode na mnogo jezika pa i onaj najbolji L.Šestova na ruskom - nigde nema apsurda. Umesto drugih uzimamo prevod dr. V.Koraća i Pavlovića "Sin božji je raspet - ne stidimo se toga jer je to sramota; sin božji je umro - verujemo u to jer je to besmisleno; a sahranjen vaskrsnuo je - to je istinito jer je nemoguće“. 


Sam Tertulijan (u V:3-6) kaže "moja bestidnost je nešto dobro, a moje ludilo je moje blaženstvo". Vaskrsenje je sintagma važna u simboličkoj ravni, inače nije u istoriji zabeležen slučaj da je čovek umro i vratio se kući. Dakle nije telesni fenomen. Tertulijan dalje razmišlja o tome da li će se ljudi vratiti kakvi su bili, nestali u moru, istruleli, gubavi su bili, da li će vaskrsnuti obrezani kao Isus ili neobrezani kao Adam, da li će jesti i piti i da li će imati seksualne organe i voditi ljubav, da li će žene imati sisa - Isusov odgovor je "bićemo kao anđeli nebeski". Treba pažljivo čitati Tertulijana iako su opisi grozni. Šta je bilo s telom Isusovim, poznato je i iz kanonskih i iz gnostičkih jevanđelja, kao i iz biblijske istorije i arheologije. I nauka je rekla svoje, naravno onog koji veruje to ne obavezuje. Vera nije apsurd i Tertulijanovi odgovori su jasni samo kada se pažljivo čita. I dr. Jerotić i mnogi kampuju na televiziji ali treba pažljivo čitati Tertulijana i tumačenja. Lajbnic je kazao ne jednom da je Tertulijanova fraza u celini samo "oštroumni i duhoviti aforizam i ništa više".
Znaju li svi kako je F. Engels "doskočio" metodistima - naredio je da ga kremiraju i da mu pepeo razveju u Severnom moru. Razumljiva je ljudska i nada i želja da traju, ali vaskrsenje je nešto drugo. Čovek vaskrsava samo rečju i delom koje traje među ljudima - sve drugo je besmislica. 
A to i Tertulijan kaže.

Mirko Đorđević

***
Gornji tekst je jedan od tri autorova teksta objavljena u aprilskom dvobroju časopisa Republika. Prenosimo ga u celini jer, iako napisan krajem marta meseca kao reakcija na neke stavove objavljene u Politici, ne postoji adekvatniji trenutak za njegovo (ponovno) objavljivanje. Mirko Đorđević je otišao na Veliki petak, sahranjen na Veliku subotu u svojim Šimanovcima iz kojih je pisao čuvene Zapise iz palanke. Mirko Đorđević je sopstveni uskrs živeo celog svog veka kroz svoje reči i dela. Na nama je da ih ne zaboravimo i iz njih učimo, kako bi on i dalje bio sa nama.
Ovaj tekst je napisao, kao da je znao...

Ostaje nam da na Veligdensku nedelju, sebi i svetu kažemo sledeće: Srećni smo, a ne tužni, zato što smo imali priliku i čast da živimo u vremenu koje je obeležio Mirko Đorđević.


Zapravo, možemo i svakoga dana - to bi zaista bilo u duhu stila kojem nas je učio Nemirko.

Napomene (nisu deo originala):

[1] Alber Kami: "Stranac" nije roman egzistencijalizma, radi se o filozofiji apsurda koji ga determiniše; život je sam po sebi apsurd, apsurd između vriska čoveka i apsolutne gluvoće sveta u odgovor.
[3] Tertulijan (Quintus Septimius Florens Tertullianus), ranohrišćanski filozof i pisac, živeo krajem II i početkom III veka u Kartagini; poznat po jednom od prvih pozamašnih opusa verskih spisa napisanih na latinskom, kao i oštrim polemikama protiv jeresi i stavova nekih od apostola. Apsurd se spominje u njegovom delu "O telu Hristovom" (De Carne Christi), u kontekstu objašnjenja Isusovog dualizma, čiji je apologeta bio: on jeste Božji, naravno, ali jeste i Sin koji ne bi mogao da umre da se nije prvo rodio, ne bi mogao na sebe da primi patnje da nije bio od krvi i mesa. Pored podmetnute rečenice o apsurdu, koju u tom obliku nikada nije napisao, Tertuijanu pripisuju i da je prvi upotrebio reč Trojstvo (Trinitas) u crkvenim spisima na latinskom jeziku.
[4] "Verujem, baš zato što je apsurdno."
[5]Tertulijan u V:4 povodom lažnog apsurda koji je podmetnut (na koji se V.Jerotić, očigledno, poziva), kaže: "Šta je više nedostojno Boga, šta će to pre izazvati stid: da li je Bog trebao da se rodi - ili da umre; da ima živo telo - ili krst; da bude obrezan - ili razapet; da bude u kolevci - ili u mrtvačkom sanduku; da ga polože u jasle - ili u grob?"
[6] "Raspet je Sin Božiji - ne sramimo se, baš zato što je to sramno. I umre Sin Božiji - u to verujemo, baš zato što je besmisleno. I sahranjen, on vaskrsnu - sigurno je tako, baš zato što je nemoguće."

↧

Велигден revisited

April 20, 2014, 3:35 am
$
0
0

Danas je najveći praznik vaskolikih hrišćana, dan kada se slavi ispunjenje vere u Oca kroz vaskrsenje Sinovljevo.
Ne bih se baš nešto preterano trudio oko svrstavanja među one koji očekuju sopstveno uskrsnuće praktikujući smernost i pokornost nevidljivim autoritetima. Doduše, i budućnost je nevidljiva pa je niko ne smatra autoritetom. Nažalost - ni prioritetom.
Spadam u one koji sopstveno, ali i svačije Uskrsnuće, po isteku telesnog roka trajanja, vide u svakodnevnom činjenju Dobra i nečinjenju Zla. Dobro će se uvek pamtiti. I bez paklenih muka, dovoljno je grešnima to što ih se neće sećati, ili za one posebno nadarene u greškama - što će odbijati da ih se sete.
Zapravo, prava stvar je (i bez religijskih pobuda) opraštati a ne zaboravljati. Da se ne bi ponovilo.
Prethodna nedelja je obilovala veoma lošim stvarima. Skoro niko i ništa od svega što se desilo u prethodnoj sedmici ne zaslužuje da bude spomenut na današnji dan. Čak ni kao predlog za Otisak nedelje. Toliko lošeg se duboko otisnulo i utisnulo u sve nas, da nije u redu davati mu dodatnog prostora još i danas, posebno što ni naredna sedmica i sve najavljeno da će se u njoj dešavati ne ulivaju mnogo nade i optimizma za bolje i lepše.
Zato danas neće biti predloga za Otisak nedelje.
Neka to bude Otisak nedelje i bez predloga, glasanja ili komentara.

Građanski krug: Veligden
Post #118, 19.04.2009.


Isti tekst, danas, kao pre tačno pet godina. Ni jota razlike u akterima, ponašanju, događajima.

***
U stvari, razlike ipak ima: 


Nikakve boje ne pomažu glede mućkova & jajara. Miris i ukus ne daju se nikako prefarbati, prelepiti, presvući. Neće to čudo nikada moći da razume, jer ništa drugo i ne umeju do da lažu, kradu i lome tuđa jaja, od sebe čine lažnih idola, od davitelja spasitelje, od platna violinu, od blata zlatnu telad, оd ljudi brojeve.

E, baš zato.


Само ние останавме
останавме ко Cлнце далечно
се тепавме со лоша дума
лоша дума, тешка клетва

Eј, еј, еј не го давам
Велигден

Јас ја сакам ова земја
тамо м’гли и мразој земни
ова земја жолто поле
златно поле Македонија

Eј, еј, еј не го давам
Велигден


Mizar, Свјат Dreams (1990)



Ne dam.
I am the resurrection.

↧

Pikse iz Žitorađu

April 21, 2014, 5:14 am
$
0
0

Ljudskoj sujeti i gluposti, činjenično, nikad kraja na vidiku. Mnogi humanoidni primerci društvene flore obožavaju da, pored raznih drugih fetišiziranih gluposti (dugačak nokat na malom prstu, upletena vunena jajca za pojasom, antiradar CD-ovi ili grobljanski krstovi na retrovizorima, pirsing na dupetu, buket USB-fleški na uzici oko vrata, svetleća kruciforma na česmi kraj puta, milje na monitoru računara, samolepiva folija stara 10 godina na ekranu mobilnog telefona & slične idiotarije), često na jedan ključ okače barem kilo raznih privezaka, alki, drugih beskorisnih ključeva, šrafova, mini-švajcaraca, lutkica, otvarača za pivske flaše, bilijarsku kuglu, grb Mercedesa, točak od bicikla ili celu političku partiju.
Razlog tome nije posledično otežana izgubljivost ključa sa pripadajućom mu svitom (zaista, treba biti majstor pa sve to uspeti izgubiti). Jokbre, nije čak toliko bitna ni masa, iako je teško ne registrovati je. Fetišista koji je sve ovo okačio o ključ, to radi - da bi mu zveckalo. Da ga sve vreme podseća kako je ključ za neka vrata baš i samo kod njega, i nikoga drugog. Neka se zna ko je Ključar. Taj bi, kada bi mogao, na ključ okačio i sve brave koje nisu za njega, pa onda neka se njihovi vlasnici slikaju sa svojim ključevima bez brava. On ima svoj ključ, svoju bravu plus njihove brave. Bolje je imati tuđe brave nego ključeve, jasno, jer se ključevi mogu kopirati, ali brave - malo morgen.


Kroz ključaonicu može ponekad i tračak svetlosti da uleti u teškom mukom stečeni mrak, i to baš u nezgodnom trenutku. Da se to začepiti pravim ključem, ali ta se opasnost trajno fiksira prisvajanjem brava - ne ključeva.
Kvake su neka druga priča.

U stvari - nisu.
Privezak dobija određene ključeve/resore, ne da njima upravlja već da bi zveckao i tako stalno podsećao sebe kako je privezak, a Kuma da su kod Priveska ključevi ali ne i brave. To je ono što se jedino računa.
Elem, ponuda koja se ne odbija, glasi:


1. Evo ti ključ spoljnih dela, zaboravi na unutrašnja. Gle bre koliki si, malo da šetaš.
2. Evo ti ključ obrazovanja, zajebi me više sa tim parazitima, prosvetom i prosvetiteljstvom.
3. Evo ti ključ zdravstva, ne zdravlja. Halal silni direktori što ti predizborno prebegoše.

Ili će Privezak prihvatiti ponudu koja se ne odbija, ili...


... zna se: ništa od trka za Đurđevdan.

Kum nije dugme, ali gaće spadaju bez lastiša.
Šta je brava bez ključa, ključ bez Priveska, Privezak bez Kuma, Kum bez zveckanja?
Niko i ništa.
Ili si Ivica, ili si Marica.
Prosto.

***
Ako se još uvek pitate šta će Vučiću u vladi Dačić i SPS, onda se setite još jedne istorijske nadasve slične situacije: Za šta je zaista Marselju bilo potrebno da kupi Piksija - da igra protiv Zvezde ili da ne igra protiv Marselja? Tačan odgovor glasi: Da protiv Zvezde sedi na klupi Marselja, tako im je bio najkorisniji.
Dačić, u opoziciji Vučiću, može opasno da naraste shodno bolovima koji slede. Dačić u Vučićevoj vlasti neizostavno postaje samo još jedan mister 6%. I saučesnik, pride.
Prosto, vaistinu.


Samo neka zveckaju i zveče, tako se najbolje vide šuplji Privesci i još gori Kumovi.

↧
Search

Nismo isti

April 23, 2014, 1:22 pm
$
0
0

Bespredmetno je u istu ravan stavljati život, lik i delo Mirka Đorđevića, sa jedne, i Jovana Krkobabića sa druge strane. Baš kao što je sramno danas smišljati viceve koji su sve samo ne duhoviti povodom smrti ovog drugog. Jednostavno, šta god da je taj radio i imao, teško da mu više išta znači, ili mu treba tamo gde je otišao. To je jedino što svako treba da ima na umu. Nije moralisanje, već tako ne treba raditi. Zapitajmo se, ne da li, već zašto ovome decu ne uče na Građanskom vaspitanju i Veronauci. Potpisujem, da ih ne uče.
Samo tako ćemo biti drugačiji od raspojasanog dverinja & ostalih našista puštenih sa lanca, koji sladostrasno, histerično, na ivici orgazma, već danima dobacuju na ulici, po internetu, novinama i TV-bljuvaonicama gadosti na račun Čoveka koji je iskreno razumeo to u šta oni "misle" da veruju kačeći oko vratova. Sa ili bez j, sasvim je nebitno. Neki od njih, takvih, očigledno smatraju kako bi mogli ubuduće da slave 18. april baš onako kako su to slavili i 12. mart. O, da, браћо - smatrate, slavili ste, itekako bi da slavite još.
Nećemo se podsmevati odlasku osnivača jedne politikantske dinastije, iz bezbroj razloga za i nijednog protiv. Nećemo, jer smo bolji od njih.

Odbijam da saučestvujem u tome, jer samo tako stičem pravo da uzvratim palanačkim hitleroidima onako kako zaslužuju.
Nismo, niti ćemo ikada biti isti.

↧
↧

Einstürzende Neubauten

April 24, 2014, 8:09 pm
$
0
0

Pogledi i mišljenja

BEOGRAD NA VODI
- diletantizam kao urbanizam - 

Najnovija inicijativa oko projekta Beograd na vodi započela je, za javnost, pre skoro dve godine, u vreme pretprošlih izbora. Taj projekat se i danas nalazi u nekoj fazi poluilegale - o projektu nema kvalifikovanih stručnih informacija. S vremena na vreme pojave se dosta površni novinarski tekstovi s pohvalama investitorima i panegiricima genijalnom projektantu. Pojavile su se i neke elektronske animacije, kao i slike nekih političara koji sa udivljenjem gledaju ono što ne razumeju. Ali ono što političari ne razumeju, razumeju profesionalni urbanisti, već na prvi pogled. Nekoliko marginalija koje slede govore o onome što se, na prvi pogled, vidi u ponuđenom projektu Beograd na vodi. Nalazim da su to teme za vrlo ozbiljan stručni razgovor.


1. Kontekst
Savski amfiteatar se prostire od Gospodarske mehane do Kosančićevog venca i obuhvata levu i desnu stranu Save koje treba integrisati. Projektom Beograd na vodi obuhvaćen je mali deo Savskog amfiteatra, koji se tretira autonomno kao fragment ukupnog prostora Amfiteatra, što nije dobro. Iz ponuđenog rešenja vidi se da se zadržava Zarićev (tramvajski) most, da se ne planira most u Nemanjinoj ulici. Predstava okolnog prostora je netačna, jer nije "podignuta" iz geodetske podloge pa sadrži netačne gabarite, odnosno volumene objekata, što otežava orijentaciju u prostoru.
2. Reka
Sava je međunarodni plovni put kome se mora obezbediti minimalna širina od 120m između stubova planiranih mostova i najmanje 12m visine mosta iznad nivoa velike vode. Širina Save u zoni Savskog amfiteatra je oko 200m. Zbog krivine reke matica je bliža desnoj obali, koja je vekovima izložena bočnoj fluvijalnoj eroziji. Dublji deo korita je bliži desnoj obali reke. Neke od intervencija u okviru projekta Beograd na vodi bitno menjaju karakter toka reke, što će imati značajan uticaj na njeno korišćenje.
3. Mostovi
Planirani pešački most postavljen je nisko iznad vode sa mnogo stubova, odnosno lukova sa malo raspona. Ovakva koncepcija mostova ukida Savu kao plovni put. Zarićev (tramvajski) most se zadržava, most u produžetku Nemanjine ulice za koji postoji urađena tehnička dokumentacija se ne predviđa. Ovaj most je bio predviđen za motorni saobraćaj.
4. Kula
Planirana kula oko 50m ulazi u rečno korito Save iz potpuno nejasnih razloga. Jedini razlog za to može biti želja da se ostvari originalnost po svaku cenu. Ovakva pozicija kule izazvaće poremećaj protoka vode - uspor uzvodno od kule i ubrzanje protoka u profilu kule. Pozicija kule će otežati manevar brodova i barži. Pojaviće se veliki problemi fundiranja kule, odbrane od leda i drugo, jer Sava pod Beogradom nije potok u Provansi. Oblik kule je neoriginalan tj. on je imitacija londonskog "krastavca". Kula će apsolutno dominirati slikom i siluetom Beograda, odnosno osporiće dominaciju Hrama svetog Save u slici i silueti grada. Planirana kula će isto kao i crna Beograđanka biti deo običnog poslovnog servisa Beograda, odnosno biće simbol ničega.
5. Razvoj
Planirano je između 1,5 i 2,0 miliona m2 poslovnog prostora. Računajući sa 15m2 po zaposlenom to je 100 do 130 hiljada radnih mesta u jednoj smeni, odnosno 200 do 260 hiljada radnih mesta u dve smene. Ako 1/3 toga popune nezaposleni Beograđani ostalih 130 do 160 hiljada radnih mesta popuniće se imigracijom u Beograd, odnosno redistribucijom stanovništva unutar Srbije. Prosečna porodica u Srbiji ima tri člana, što znači 390 do 480 hiljada novih stanovnika u Beogradu. Beogradu već nedostaje 100 do 120 hiljada stanova, a za imigrante treba izgraditi još oko 150 hiljada stanova. Sve ovo znači dalje pražnjenje Srbije, odnosno stvaranje u Srbiji dva geta - geta Beograd i geta Srbija. Posle realizacije projekta Beograd na vodi priča o ravnomernom regionalnom razvoju Srbije može biti namenjena samo maloumnim građanima.
6. Šoping mol
Šoping molovi velikog kapaciteta koji zahtevaju hiljade i desetine hiljada parking mesta najbolje je da se grade na periferijskim lokacijama uz pristupne autoputeve a ne u centru grada na najskupljem gradskom građevinskom zemljištu.
7. Tehnički parametri
Svaki urbanistički projekat pa i ovaj projekat ostvaruje se ne samo finansijskim nego i teničkim sredstvima. Projekat ove vrste ne može se predstavljati samo kompjuterskim animacijama nego i tehničkim parametrima koji potpuno nedostaju.

Kao relativni stručnjak, koji se urbanizmom bavi preko 40 godina iz navedenih činjenica izvodim sledeće zaključke:
1. Ljudi uključeni u projekat Beograd na vodi pokazuju ozbiljan diletantizam tj. pokazuju da ne znaju ni gde su ni šta rade.
2. Očigledno je da srpski model demokratije podrazumeva da svako radi ono što ne zna.
3. Demokratija je po definiciji poštovanje procedura i javnost tih procedura. U slučaju ovog projekta sve odredbe zakona i podzakonskih akata, Generalnog urbanističkog plana (GUP-a) i dr. su poništene ili proizvoljno tumačene.
4. Postoji potreba svake nove vlasti u Srbiji da se obeleži i zapiše u urbanu strukturu Beograda nekim stvarnim ili lažnim simbolom, bez obzira na cenu. Primeri su Adski most, želja za izgradnjom žičare između Tvrđave i Ratnog ostrva i slično. Za neuspele urbanističke i druge investicione zahvate u Beogradu i Srbiji treba uvesti lustraciju u političko-pravni sistem. Lustracija za Adski most sprovedena je voljom građana u proteklim izborima.
5. Eliminacija domaće pameti i znanja ima cenu. To pokazuje primer mosta kod Beške koji je ugovoren za 36 miliona evra, a izvođač traži skoro 100 miliona evra; to pokazuje i Adski most i niz drugih investicija u Beogradu i Srbiji.
6. Eliminacija domaće pameti i znanja pokazuje provincijalni kompleks naše vlasti, koju je precizno definisala narodna poslovica "U tuđeg tatka, slađa patka". Potrebno je proučiti rezultate stavljanja domaće pameti i znanja van upotrebe, tj. koliko košta uvođenje u razne investicione poslove firmi i ljudi koji ne poznaju ni grad, ni problem, ni prostor, ni političko-pravni sistem.
7. Treba sagledati ogromne socijalne posledice te politike. Tako, na primer, sve naše tehničke fakultete treba proglasiti za fakultete za školovanje podizvođača, kao sledeći korak porobljavanja domaće tehničke pameti. Treba na odgovarajući način promeniti nastavni i školski sistem, a studenti zajedno sa diplomom treba da dobiju i pasoš.
Na kraju, poseban komentar, odnosno predlog da se uvede nova revolucionarna demokratska praksa i da se ta praksa ozakoni novim Zakonom o planiranju i izgradnji. Svaki javni posao podleže primedbama. One mogu biti pametne i glupe, zlobne i prijateljske, umesne i neumesne, argumentovane i neargumentovane. Tvorci projekta Beograd na vodi očekuju samo pohvale. Na mnoge primedbe raznih vrsta i nesmislene i smislene, odgovor je bio samo jedan - imate li vi 3 milijarde evra? Kao star čovek shvatio sam društvenu suštinu ovog odgovora - ne može svako da ima pravo na mišljenje o ovom projektu, naročito fukara koja nema 3 milijarde evra. Duh primedbe je uvođenje ekonomskog cenzusa za pravo na mišljenje. Ja lično imam oko 300 hiljada evra u nekretninama, biblioteci, hemeroteci, fototeci, fonoteci i drugo. To je jedan desetohiljaditi deo od 3 milijarde evra. Za toliko sam i primedbovao.

Branko Bojović, dipl.inž.arh.
Časopis "Izgradnja", br. 68 (2014), 3-4, str. 167-168

***
Na forumu SkyscraperCity otvorena je 15. oktobra 2013. godine diskusiona tema pod nadasve subverzivnim nazivom "Beograd na vodi". U proteklih šest meseci se tamo dalo pročitati svega i svačega na zadatu temu, podjednako ozbiljnih i neozbiljnih, stručnih i pristrasnih komentara. Gornji tekst g. Bojovića osvanuo je na tom forumu 23. aprila ove godine, i osim konkretne primedbe vezane za iznete brojke po pitanju nedostajućeg broja novih stanova za buduću plimu "vodenih kadrovika", teško da ima ozbiljnijih primedbi na iznete stavove autora. Doduše, u vezi tih stanova, Bojović iznosi ličnu procenu zasnovanu na broju moguće potrebnih novozaposlenih na prostoru budućeg biznis-prostora u Savskom amfiteatru i (planirano) gravitirajućoj mu Prestonici, dok mu kritika spočitava poslednji popis koji je urađen tako kako je urađen. Pitanje je šta tačno znači "116438 praznih/nenastanjenih stambenih jedinica u Beogradu", ako u taj broj ulaze "prazni" stanovi ljudi iz unutrašnjosti koji uglavnom imaju neprijavljene stanare (studente, prijavljene po popisu u mestu stanovanja), stanovi koji se iznajmljuju u poslovne svrhe (takođe neprijavljeni) ali i prazni i neprodati stanovi poput onih u naseljima tipa Belvil (teško da će novozaposleni "sa vode" pohrliti da baš tamo kupuju papreno skupe stanove). Da je Bojović diletant, ili ne zna šta priča, teško da bi mu onda Inženjerska komora Srbije objavljivala tekstove u nekom od svojih biltena i časopisa, kao što je to slučaj sa "Izgradnjom" koja izlazi još od 1947. godine, čiji su urednici stručnjaci iz oblasti arhitekture i građevinarstva, klasifikaciju radova vrši Narodna biblioteka Srbije, i koju je nadležno ministarstvo svrstalo 2009. godine u rang "vodećih naučnih časopisa". Kako god, forumaška diskusija se raširila na (trenutnih) 68 stranica, i ukoliko ste zainteresovani možete pogledati čega sve ima na temu Beograda na vodi i pratećih akrobacija.
Na tom istom forumu, u fusnoti koja prati objavu Bojovićevog teksta, piše da je on već bio objavljen i to 22. aprila ove godine, i - ekspresno skinut, banovan sa interneta (trenutno ga ima na sajtu AAS). A to već predstavlja problem, i to poznat, već viđen i poput onog sa cenzurom zajebancije na temu feketićkog Spasioca.
Kome i zašto smeta ovaj tekst?



Nekome kome je žestoko stalo do patke koja ide preko Save, ali i do debele guske - podjednako.
Možda su to oni kojima je srcu miliji građevinarski stil socrealizma, poznat i kao "konstruktivizam" (važi podjednako za stambene i oficijelne zgrade, kao i za spomenike), njegov zapadnjački sabrat "brutalizam", tj. jednim imenom "militantni modernizam". Čuveni stil gradnje koji predstavlja svojevrsno nasilje nad očnim nervom, poput onoga koje doživite svaki put kada zađete među novobeogradske blokove. Monolitno do bola, baš kao i svaka vlast ovdašnja, koja bi stalno sebi da pravi piramide za života.
A možda im je, baš zahvaljujući spomenutom provincijalnom kompleksu vladavine, draži i urbicid? Danas, kada su im ratovi kao argument izbijeni iz ruku (usled čega otpada opcija genocida, poput one u slučaju Sarajeva, Vukovara ili Dubrovnika), ostaje im stara i proverena varijanta samouništavanja i urušavanja - kulturocid, praktikovan u Srbiji paralelno sa aktivnostima preko Save i Drine tokom devedesetih godina ali i danas, nesmanjenom žestinom.
Na provereno dobitnu formulu, koja glasi "Dinkić + regioni + razvoj + investicije + subvencije + Vučić + šeici + (hiljade) milijardi zelembaća + Čović + srBovanje", ne vredi više gubiti vreme.

Interesantno, ali nigde nisam naišao na to da je neko primetio još jednu iz gomile gluposti, po pitanju projekta Beograd na vodi. Obratite dobro pažnju na sliku koji svi vrte, na kojoj dominira BG-Kula. Probajte da je zamislite u 3D projekciji, zarotirajte kako bi je ispravno usmerili po stranama sveta, pa potom uporedite sa mapom tog dela Beograda.


Samo u usijanim glavama koje zapenušano veličaju tu budalaštinu i oduševljavaju se slepački na stupidne crteže sa fejsbuk zidova šupljoglavih pećina i tabloida, Sunce može da bude na poziciji sever-severoistok. Svakome ko je ikada učio nacrtnu geometriju, nije bežao sa časova geografije za V razred, ili je bio u izviđačima, stvar je očigledna i jasna: Sunce ne izlazi ili zalazi na tom mestu, niti mu je to "nizak" zimski dnevni položaj. Beograđani znaju da Zvezda izlazi iz smera Karaburme i Zvezdare (istok), shodno ovoj mapi, a zalazi u smeru centralnih novobeogradskih blokova (zapad). Na Severnoj hemisferi je tako od postanka Sveta i to neće moći da izmene Gospodari i Bin Zajebi, koliko god se trudili da svet postave po svojoj meri i okrenu ga naglavačke.
Takvi kakvi su, nisu dorasli Hičkoku niti je njihov trip nalik njegovom filmu.
...

Palanački stil rukovođenja društvom (pardon - socmenadžment), nepoznanica zvana cena gradnje mauzoleja po Dolinama kraljeva širom Srbije, pitanje svrsishodnosti besomučnog dunđeraja, dehumanizovano salivanje zelenih površina štampanim betonom, pokolj drvoreda i parkova, uništavanje starih gradskih jezgara srbijanskih varoši koje sve više liče na gradove duhova iz špageti vesterna - opšti je trend i nije ekskluziva samo republičkih i (beo)gradskih vlasti. Više od dvadeset godina na sceni je decentralizacija sa betonizacijom, tj. bidžopalmizacija Srbije u praksi. Imao je i Negotin svojevremeno svoju "javnu raspravu na internetu" oko izgradnje loksodroma u centru, pre 7-8 godina; tu je i sumanuto postavljanje kružnih tokova po gradu i okolnim selima (ovisno o tome ko u datom trenutku glumata predsednika opštine, tj. iz koje je "mesne zajednice" doskakutao u fotelju); naravno da postoji nepoznanica zvana "konačna cena" radova (da se ne mučimo prošlošću, pitanje je da li Dačić, Tončev i lokalne komunjare zaista znaju koliko će na kraju koštati poslednje ludilo zvano "nova zelena pijaca", spomenik za života generaciji lokalnih političara koja je upropastila sve čega se dotakla); naravno, i lokalna pamet se ne da meriti sa onom prekobrdnom, opet je Tončev znao bolje od lokalnih podizvođača njemu poverenih radova (pa čak i onih nepotrebno komplikovanih, poput postavljanja nove kanalizacione mreže i priključenja na nju).
U Negotinu su se, poput Beograda, uvek javljali strani izvođači i lokalnipodizvođači, baš kao što je vazda bilo zabranjeno spominjati glavne nadizvođače koji izvode besne gliste po džepu građana. Kako stvari stoje, posle nedavnih lokalnih izbora - i dalje će.



A naslov ovog blogposta - pitate se šta bi to moglo biti?
Nemački pojam einstürzende neubauten obično prevode na engleski kao collaps in new buildings. Draži mi je domaći prevod koji govori mnogo više, kako o pojmu tako i o nama samima: rušilačka novogradnja.
Baš kao i konstruktivizam/brutalizam, ovaj pojam donekle odslikava sam um arhitekte, ali daleko više razotkriva neumlje dunđera naše stvarnosti i aljkavost kolektivnog duha besmisla. Važi podjednako za sve: arhitekturu, istoriju, zakone, državu, društvo. 
I živote maljčika.



Čitalište:

Akademija arhitekture Srbije: Diletantizam kao urbanizam - Beograd na vodi
SkyscraperCity: Beograd na vodi
Udruženje inženjera građevinarstva, geotehnike, arhitekture i urbanista "Izgradnja"
Savez inženjera i tehničara Srbije - časopisi
Homedit: London Gherkin – an unusual eggshaped building
Plovput: Propisi o unutrašnjoj plovidbi
Dunavska strategija: Zakon o plovidbi i lukama na unutrašnjim vodama
Europa.rs: Popis 2011. Srbija, knjiga 22 (broj i površina stambenih jedinica) tabela 2
Frederic Chaubin: Cosmic communist constructions photographed
Roman Bezjak: Socialist modernism
Distractify: The 38 most haunting abandoned places on Earth
Bored Panda: Haunting images of abandoned places
Deserted Places (blog): 25 abandoned former Yugoslavia monuments
Business Insider: These Yugoslavian monuments look like relics from an alien civilization
Jan Kempenaers: Spomenik 2006-2009 publication + work + exhibition
Milutin Mitrović: Nedorasli (Peščanik, 29.12.2013)
Wikipedia: Brutalist architecture
CLOG: Brutalism
Alexander Clement: Brutalism (post-war British architecure)
Owen Hatherley: Militant modernism
Wikipedia: Urbicid
Wikipedia: Kulturocid
Wikipedia: Counterurbanization (kontraurbanizacija)
Nebojša Popov: Srpska strana rata (Republika)
Project MUSE: Urbicide reconsidered
dr Milan Prodanović: Balkanski urbicid (Monitor, 11.06.2010)

↧

Komemoracija Mirku Đorđeviću

April 26, 2014, 11:13 am
$
0
0

Komemoracija sociologu religije Mirku Đorđeviću održana je u četvrtak 24. aprila 2014. godine u Centru za kulturnu dekontaminaciju u Begradu. Na skupu su govorili Borka Pavićević, Zlatoje Martinov, Filip David, Nebojša Popov i u ime porodice Mirka Đorđevića sin Aleksandar Đorđević.


Beograd, Centar za kulturnu dekontaminaciju, 24.04.2014.


izvor

video: TeVe novine
Javni medij horizontalnog komuniciranja građanskog društva
Preuzimanje i reemitovanje svih priloga, u TV rezoluciji, sa elektronske stranice TeVe novina slobodno je i besplatno. Svi prilozi su dostupni i na YouTube-u.

Tekst: e-novine
Bojan Tončić: Odlazak prijatelja i hodajuće enciklopedije
Sećanje na Mirka Đorđevića


↧

Welcome to the Machine

April 27, 2014, 6:22 pm
$
0
0

Ovih dana je novozelandski režiser Peter Jackson objavio da se završni deo njegove filmske trilogije o avanturama Bilba Baginsa neće zvati "There and back again" (što je, inače, stvarni podnaslov originala knjige koju je napisao JRR Tolkien), već će to (najverovatnije) biti naslov box-seta koji će sadržati sva tri nastavka (u produženoj varijanti, nekih desetak sati jurnjave do Samotne planine i nazad),. Pored toga, objavio je i da privodi kraju produkciju produžene verzije drugog dela ("Desolation of Smaug") koja međ' pučanstvo ulazi tradicionalno u novembru, mesec dana pred premijeru narednog nastavka serijala.
Pa?
Pa, stvar je definitivno jasna: ekspoze P(bez PV)-a napisao je lično Peter Jackson. Njegovi filmovi o Srednjoj Zemlji traju 3+ sata po komadu, baš koliko i skupštinska projekcija bliske nam budućnosti. Tek ćemo se nagledati pustošenja Smauga Zlatnog, sa ili bez besomučnih repriza na Pinku o praznicima - voleli bajke ili ne. Blokbasteri PJ-a će definitivno zameniti projekcije "Boja na kosovu", na svih 100 roze kanala + b92 + TVPrva.
Pa ko preživi, glasaće opet.
I opet.

Da ne dužimo - u novembru nas, dakle, očekuju produžena "Smaugova pustošenja", u decembru sledi konačni obračun "Pet armija". Poznata je i fabula radnje tog filma, njegov veći deo ionako je već snimljen & već viđen.
Evo spoilera koji će pokvariti uživanje svim fanovima te nadražiti maštu nevernih Toma:


Na početku filma, Smaug doleće nad Esgaroth u kome vlada opšta panika iako je uzbuna blagovremeno podignuta. Posle prve razmene vatre (sa zmajske) i PVO sistema "crna strela" (sa ljudske strane), Smaug lebdi nad Jezergradom, i svojim hipnotišućim glasom Bardu Lukonoscu i ostalima predlaže da prvo smaknu korumpiranog Gradonačelnika sa vlasti, te se potom dogovore da ne bude nikakvog daljeg ruženja i rušenja, osim minimalnog i neophodnog za dalji napredak. Zmaj predlaže apsolutnu pokornost njemu i nikome drugome, a zauzvrat će on odvojiti deo svog blaga i pomoći im da izgrade Esgaroth na vodi, sa sve pripadajućom mu novom Kulom za stražu, pristaništem, šoping-molom za trgovinu, novim prilaznim mostom po kome će i zmaj moći peške da uđe, kao i nekoliko novih stambenih blokova za pridošlice iz Rhovaniona na jugu i Rhuna na istoku - čim krene biznis.
Kada padne dogovor o svemu, Zmaj uputi Bardovu i Thranduilovu vojsku ka Ereboru da pokupe obećani deo blaga. U trenutku najveće napetosti između bandoglavih patuljaka sa jedne i ljudi i vilenjaka sa druge strane, u sav taj cirkus uleću još i orci iz Gundabada na vargama i sa vazdušnom podrškom u vidu džinovskih šišmiša. U trenutku kada svi očekuju neizbežan pokolj, na scenu stupa Thorin Hrastoštit, koji preko razglasa, sa stepeništa na ulazu u dvor-pećinu, počne autoritativno da čita svoj ekspoze. Tokom njegovog izlaganja ljuti protivnici konačno shvataju kako postoji samo jedan Kralj pod planinom, da su Smaug i Thorin zapravo jedno te isto, ovisno o žabljoj ili ptičjoj perspektivi gledanja na Našu Stvar. Od bitke ne bude ništa. Sa svakom novom rečenicom ekspozea, rastu frenetični aplauzi i meksički talasi kroz redove svih pet armija. I to traje tako do samog kraja filma, gde u poslednjem kadru ugledamo cunami reformi po kome surfuju lično Sauron i Saruman, svako na svojoj dasci.
Beorn, bivajući pola-čovek a pola-mečka, shodno svojoj poluprirodi prespava ceo film.
Bilbo i Gandalf shvataju da su ispali teške budale, jer su se džaba vucarali preko pola Srednje Zemlje. Hvataju se za uši, zajedno stave prsten i nestanu u pravcu Las Vegasa.


Sledi odjavna špica koja sadrži imena svih poslanika, ministara, državnih sekretara, direktora, funkcionera, šefova, poslovođa, kurirki, kafe kuvarica, državnih službenika, zaposlenih u javnim preduzećima i opštinskim upravama (naročito onih posle zabrane novih zapošljavanja), svih članova (sada) ujedinjenih pet Partija, kao i sve one koji su na poslednjim izborima dali siguran glas za Našu Stvar. Sama špica, zbog svoje obimne korektnosti, traje dodatna tri sata, i biće objavljena kao poseban dodatak u okviru produžene verzije završnog dela serijala.

***
Ostaje jedna nedoumica, koju je režiser odbio da komentariše, šturo dobacivši novinarima u prolazu "će da vidite, to će da bude iznenađenje". Elem, postoji scena koja se ama baš nikako ne uklapa u poznatu nam gornju priču, u kojoj se Saruman sa balkona kule Orthanc obraća desetinama hiljada okupljenih simpatizera sledećim rečima: 
"Neću da vas obmanjujem i kažem da će da bude lako. Neće da bude nimalo lako, ali za neku godinu ćete da budete srećni što ste učestvovali u ovome i što će da nam bude bolje. Istotakođe, ne moram da vam govorim koliko vas volim i koliko mi znači što ste došli ovde u tolikom broju iako je neradni dan, jer vi to znate, to da vas volim. Ali kad se budete ljutili u narednom periodu, kad bude teško, zapamtite jednu stvar: ne onda Čović, nego nikad nećemo da ukrademo, ima da radimo samo najbolje za Uruk-hai narod. Ne mogu da vam opišem kakvo je ushićenje kad imate priliku da uradite nešto veliko i dobro za svoju zemlju. Idemo samo napred! Živeo Isengard! A sad svi na svoje radne zadatke!"


Déjà vu, da se smrzneš. Ne pomažu tu nikakvi lanč-paketi, ni toplomer za na čelo, niti slika Alana Čumaka prišivena sa unutrašnje strane gaća protiv uroka, neželjene trudnoće i upale prostate zajedno.
24.12.1996. "Milošević se pojavio na mitingu na Terazijama gde je dočekan ovacijama svojih pristalica. Komentator RTS je preneo kako se skupilo 200 hiljada ljudi (uistinu ih je bilo oko 20 hiljada)"
27.04.2014. "Ispred Doma Narodne skupštine u Beogradu je više od 20 hiljada građana skandiralo ime novog premijera Aleksandra Vučića. Hiljade ljudi je organizovano došlo autobusima iz gradova širom Srbije, a tokom mitinga saobraćaj na Trgu Nikole Pašića zaustavljen je u oba pravca."

Welcome my son, welcome to the machine.
Where have you been? It's alright, we know where you've been.
What did you dream? It's alright, we told you what to dream. 

Punoletan si sinovče, osamnaesta ti je već.

↧

Enjoy!

April 29, 2014, 2:48 pm
$
0
0

Aktuelna društveno-politička situacija u postekspozeovskoj Srbiji je jasna:
  1. Na vlasti imamo monolitnu partiju kojoj se članstvo fuziono razmnožava brže od virusa ebole.
  2. Kvazikoalicionu vlast čine dve partije: jedna primalnočetnička (PČ) i druga primalnopartizanska (PP).
  3. Drugovi primalni četnici su u osnovi autoritarni populistički antimonarhisti, palanački desničari sa dubokim "osećajem za filing" selektivne društvene pravde za naše.
  4. Gospoda primalni partizani su u srži sve samo ne borci za levičarske ideje, tzv. crvena buržoazija koja je boju stekla manje po zastavi i daleko više parazitski pijući krv onima za koje se ubiše od brige. Njihova pravda počinje od "ja" i završava se... tu negde
  5. Očevi-osnivači, ali i dobar deo aktuelnih kolovođa jednih i drugih sedeli su zajedno u klupama istih partijskih, komandno-štabnih i bezbed(o)nosnih škola. Poglavica PČ tvrdi da noću drži Vebera pod jastukom, dok poglavica PP ne sme da prizna da je nekada imao sve Marksove knjige, sličice, postere i salvete.
  6. I jedni i drugi su konačno shvatili da je budućnost u novorazotkrivenoj privatnoj inicijativi (pardon, sektoru), posle višedecenijskog direktorovanja po državnim preduzećima u kojima su se poluprikriveno ponašali apsolutno privatnički (prisvojiteljski) i koja su besramno ali vrlo stručno upropastili. Upravo su otkrili neslućene mogućnosti humanističkih postulata prostačkog kapitalizma "made in USA", koji je na domaćoj granici neumlja prepakovan u plavi kolačarski papir sa žutim zvezdicama. Isto, baš kao što su pre sedamdeset godina prejašili tadašnje primalne demokrate, uvezli echtes staljinizam bez plaćene carine, prepakovali ga potom u socijalističko-samoupravnu postrevoluciju i posejali po plodnom tlu Palanke, te iskonske i jedine stvarne religije u plemenskom boršču koji stručna javnost precizno naziva "balkanski supstrat". Tu sve i svašta niče kao ludo, samo ga treba posaditi i povremeno podjarivati.
  7. Aktuelna politička feudalizacija svih sfera života u Srbiji, samo je posledica tadašnje prvobitne akumulacije kapitala, one posle II svetskog rata. Feud Partije je tada bio samo jedan; potonje interesno cepkanje poseda posledično je dovelo do formiranja tzv. Partija sa posebnim potrebama, listom izniklih iz izdanaka opaljenog grma Socijalističkog saveza radnih naroda i narodnosti.
  8. Vreme je legalizacije svega do sada učinjenog u drugoj polovini XX veka. Aktuelna je nova akumulacija preostalog kapitala, koja započinje ukrupnjavanjem poseda. Može biti samo jedan - naš feud.
  9. Matjoška Rusija (da, majka, ali ne ljudi već fiks-ideja) je danas boljševička monarhija modifikovanog američkog kapitalizma s početka tridesetih godina prošlog stoleća. Moskva evru ne veruje, al' dolar je dolar.
  10. I mi ćemo tako. Primamo i evre u našu butigu, čisto da se zna.
  11. Buduća spoljnja politika zvaće se Nesvrstana omnizavisnost po prepodobnim Tomu i Džeriju. Naša unutrašnja politika neće se zvati nikako, jer je zabranjeno odavanje službenih imena. Zvaće oni nas, jednog po jednog, shodno kukurikanju.
  12. U okviru budućeg Objedinjenog Beogradskog Megatrend Univerziteta (OBMU) biće otvorena katedra za izučavanje Četnologije i komunalizma, kao najperspektivnije društvene nauke na ovim prostorima.
  13. Izvinjavamo se, mnogo se izvinjavamo, ali volim i ja vas.
Temelje potonjih ekonomskih i političkih nosećih zidova pojma "kapitalizam" postavili su Maks Veber i Karl Marks. Veber, koji je utemeljivač tzv. buržoaske teorije kapitalizma, naprasno postade idol najnovijeg offspringa palanačke PČ kvaziideologije; sa druge strane, Marks, koji je osnivač socijaldemokratske škole o kapitalizmu, nikada nije bio stvarna zvezda-vodilja žitorodnog portparola siledžijsko-boljševičke PP škole koja nema blage veze sa društvenom filozofijom Bradonje iz Trira. Drug Koba je bio i ostao jedini stvarni idol svih njih - Ilija & Đura, Orlova & Sokolova - bez obzira da li mu sliku čuvaju ispod uglja u podrumu ili kao wallpaper na kompjuteru. Na pare, naravno, nisu gadljivi nikada bili niti će biti. Nije bio ni On, niti sve njegove potonje metastaze - od Balkana, preko Urala do Jangcea.

Po Marksu, postoji 6 stadijuma razvoja kapitalizma:
  1. prvobitna akumulacija kapitala
  2. manufaktura
  3. industrijska proizvodnja
  4. monopolski kapital
  5. napredni monopolski kapital
  6. državno-upravljani monopolski kapital
Po našem, tih stadijuma ima manje i oni su sledeći:
  1. primalna akumulacija je proces koji traje, sve dok ima šta da se mariše... tj. akumulira
  2. faze 2 i 3 su spojene u beskonačno rukovanje prilikom otvaranja novih spomen-pogona Našoj stvari, a kojih je u poslednje vreme sve manje, zbog čega je manufaktura preseljena u Briselske runde i rukohvate sa Stranim faktorom
  3. objedinjene faze 4-6 glase: e sad ću ja da vam monopolski uteram budućnost u koju verujete
Kada sve ovo sagledamo, slika bliže nam i unapređene 2-u-1 budućnosti postaje jasna: Uživali smo u komunizmu, uživali i u kapitalizmu. Tek ćemo se sada siti nauživati, u onomešto sledi.

enjoy! PRC

Kada je, pre dvadeset i kusur godina jedan od vajnih lokalnih starodemokrata zamerio Mikiju Stankoviću "šta ćeš bre u taj GSS, to je mala partija, ne može ništa da uradi", dobio je jedini mogući odgovor, koji važi i dan danas:

Da sam hteo da se učlanim u veliku partiju, ja bih se učlanio u Komunističku partiju Kine.

↧
↧

A kultura?

May 1, 2014, 4:03 am
$
0
0

Osam sati šljake, pa odmor za junake.
Paraf "Perspektiva" (A dan je tako lijepo počeo, 1980)


Kulturu smo usput negde pogubili, posle je sve ostalo bilo lako.
Naša stvar je krenula nizbrdo onoga trenutka kada su je u svoje ruke preuzeli jagnjičari.
Srp i čekić zamenjeni su novim simbolima kojima ćemo se bespogovorno klanjati, trkom za nekim drugim i isplativijim raspećem. Kao i obično, uz obavezan uvoz strane raspameti. Crveni karanfili su uvenuli, crvene zastave natopljene krvlju (čuj, baš zgodno jer se ne vidi a dobija na težini), crvena jaja sva polupana osim smrdljivih mućkova (njih je uvek teško uhvatiti zbog sposobnosti da sami menjaju boju). Umesto negdašnjih teferiča, krenuli smo u intenzivno pravljenje prvomajskih deponija u prirodi. Hajlenderi su napunili komitete i fotelje, seljaci su napunili fabrike, radnici napuniše kancelarije, nepotrebna inteligencija strane ambasade i konzulate. Krenuli smo u uvoz šljiva i pasulja. Partijske škole su zamenjene Trendovima, radne knjižice i članske karte biblioteka zamenjene stranačkim. Paraziti-upropastitelji i krpelji sa prvomajskih uranaka postadoše spasitelji; one, na čijim grbačama žive, zauzvrat listom proglasiše parazitima.
Stavke 3x8 dobile su novi prefiks: -NE.
Bitno je da su kao krivci za sve proglašeni Satanael, demoni (svih) prošlosti i kosturi iz ormara. Sa rukama prepunih takve životne filozofije, ne može se carpe diem niti uhvatiti korak sa svetom. Jednostavno, stvari ne idu tako.


I posle se kao pitamo otkud mi ovde?
Ma, samo smo bili u prolazu, pa rekosmo "da svratimo".

***
Iako su 16. marta u Negotinu bili upriličeni (potom prilično rastegnuti) lokalni izbori, stvari su apsolutno na istom mestu baš kao što su bile i u vreme prošlogodišnje Crvene nedelje. Pu, pu, ne pomerili se s mesta, da ne ugaze u neku promenu.
Ne brinite, nema šanse - puška je zakočena.

↧

Mladenačko ludilo

May 2, 2014, 10:04 am
$
0
0

Januar 2002: I neka paganskog cara Dukljanina svaki Crnogorac prikuje čekićem za Vezirov most.
Mart 2003: ...
Oktobar 2010: Kakav je smrad otrovao i zagadio prestoni grad Beograd. Otrov strašniji od onog uranijuma koji su ostavile bombe NATO pakta.
Božić 2011: Ko sruši taj hram bog ga srušio i njegovo potomstvo i časni krst mu sudio.
April 2014: Ko ne bio veran jednojezičnoj, jednokrvnoj Rusiji, dabogda živo meso od njega otpadalo, bio proklet tri puta i 3000 puta od mene.
...
Ovaj se navukao na World War Z više nego na snifanje tamjana.
Garant.


Proleće je, vreme kada proradi ćeranje. Hoće to, kažu babe, od vrućeg vetra i posred zime, ali u proleće i jesen - obavezno. Kod pacijenta u gornjem slučaju, vruć i crven vetar predstavljaju stanje redovno, pa se ne može primeniti standardna terapija propisana za sledeće simptome: česti delirijumi izazvani apstinencijom (F09.4), ovisnost o raznim hipnoticima (F13.2), paranoja (F22.0), šizoafektivna manija (F25.0), socijalna fobija (F40.1), depersonalizacija (F48.1), povraćanje sa drugim psihičkim smetnjama (F50.5), trihotilomanija (F63.3), ćeranje i nadgornjavanje (F91.3).
Dg:amphilochitis et orthodoxia vulgaris (chronica)
Th: Radi uspešnog i potpunog izlečenja okoline, pacijenta trajno uputiti na Kamčatku, o trošku internog zdravstvenog fonda udruženja građana SPC. Uput se izdaje bez zakazivanja u medicini rada, s obzirom da pacijent jeste angažovan u javnom sektoru; međutim, vodi se kao neprijavljen za prihode, obaveze iz istih i penzioni staž, zbog čega nema overenu zdravstvenu knjižicu. Kako se radi o podvojenoj ličnosti, za identifikaciju pacijenta Amfilohija koristiti službenu legitimaciju druga Rista Radovića, jer te dve osobe imaju isti JMBG, ali ovaj drugi ima redovno uplaćene i oporezovane državne prihode, te izmireno zdravstveno osiguranje.
Preporuka lekara specijaliste: Bez obzira na prepisanu terapiju, obavezno naći nekoga da pacijentu prebaje pre odlaska na Kamčatku.
Koristiti sledeću bajalicu:



At the Zombie Dance nobody moves
They write "BORN TO LOSE" on Zombie restroom wall.
The kinda life they choose ain't life at all.
At the Zombie Dance nobody moves.

POZOR!
Str.pov.
Ukoliko pacijent odbija saradnju prilikom prebajanja i ne prihvata da odigra pipirevku, jasno mu predočiti alternativu: zombie dance ili zombie birdhouse, gluvo kolo ili ludara - pa neka bira.

***
Čudo jedno šta ta "delirična apstinencija" načini od čoveka - pardon, duhovnika.
Ipak je prevelik put od Grčeva i Igija Popa do episkopa, čak i za krucizombije poput bolesnika Rista Z, rodom iz Radovića bara u Morači donjoj.

Konačna dijagnoza:  
Nequaquamincurabilis, ne vacuatempus.

↧
Search

Visokotoražni mir u kući

May 3, 2014, 7:52 am
$
0
0

Visoka tiraža tjedno valja: koja jela voli Čkalja, šta puši Nastasja Kinski, kakav gol dao je Katalinski, kolka usta ima Žaklina, tko koga u sebe prima. Visoka tiraža u slobodne sate, nage ljepotice za prosječne plate, prekinuti koitus je tema trenutno jača od goblena, jedino mjesto za susret snova našminkane dame i workera iz rova. Zatupljeno farbanje bez poreza što se gadnim punkerima sreza, poželjno je u ime higijene naturati u naše vrijeme - u slavu avangardnog morala naših kultur-generala. 
Visoka tiraža - nepokretna masa. 
Visoka tiraža - poslušna smo masa.


3. maj je Međunarodni dan slobode medija.

Naravno, mediji su slobodni da koriste sva sredstva dostizanja visokih tiraža u cilju sluđivanja narodnih masa. Kako su zdušno listom "slobodno" objavljivali spiskove i najave hapšenja korumpiranih nepodobnika, istovremeno i optužnice i presude, bavili se privatnim životima, genotipom i fenotipom poznatih i nepoznatih građana Srbije (podjednako), uvlakaštvom, hvalospevima, fingiranim napadima na Gospodare (kako bi se isteralo na čistac ono malo preostalih neupodobljeno mislećih lajavaca), prenosili i raznosili pogan i ružičastu zarazu - tako im se sada vraća. Od novoizabrane stare vlasti prvi su dobili po nosu, čak pre od etiketiranih parazita-upropastitelja ekonomskog raja zvanog Srbija. Doduše, ni svojevremeno uteritelj Šešeljevog zakona o informisanju, a današnji radikalno reformatorski premijer, nije mogao da prođe nepotkačen medijskim čudovištem koje je sam uzgajao i hranio - ogavno bavljenje Vučićevim privatnim životom (što je nedopustivo, bez obzira na američko baljezganje "javnost ima pravo da zna", jer nema: privatnost je privatnost bez izuzetaka - i tačka) samo je bumerang svih prethodnih gadosti koje su se po medijima godinama razvlačile na račun oponenata, nepodobnika, protivnika, izdajnika i plaćenika; kako pojedinaca tako i čitavih grupa. Foliranje da je to "žuta štampa" ne prolazi, jer su u Srbiji mediji požuteli i bez Đilasovih prstića.
Informacije i informativna delatnost su roba, biznis kao i svaki drugi na slobodnom tržištu, na kome količina donosi profit. Kvalitet? To postaje nebitno u moru istih, novine i TV stanice su tu da istim "koncepcijama" pokriju celo tržište, utole glad sluđenih narodnih masa za pikanetrijom tuđih života, samo da se maljčiki ne bi pogledali u ogledalu i suočili sa sobom, zapitali za sopstvene. Da, živote. Odatle je samo korak do pitanja zašto, zbog koga, za čije babe maslo.
A to je nedopustivo.


Domaći mediji su, zahvaljujući svim akterima naše kvazipolitike, pretvoreni u najbanalinije tržišno orijentisane dobošare aktuelnih vlasti i zainteresovanih investitora, bili oni toga svesni ili ne (svesni su, itekako, nego ostavljam minimalnu marginu zarad pojedinih novinara i kolumnista čije su karijere i egzistencija na svakodnevnoj klackalici škartiranja i etiketiranja parazitima). Logično, kada je i vlast tržišno orijentisana, vazda spremna na vansezonska sniženja i rasprodaje, pa i vezanu trgovinu zdravorazumski nespojivih artikala. Pa da, kada artiklima proglasite obrazovanje, kulturu, zdravstvenu i socijalnu zaštitu, energetiku, komunikacije i druge strateške delatnosti od opšteg značaja za društvo, onda nije ni čudno u šta smo se to uvalili.
Shodno makijavelističkom stilu "razumevanja" Veberovih zapovesti, građanin mora da bude glup, nesrećan i overdozirano dezinformisano zadovoljan. Nikako stvarno zadovoljan - jer zadovoljni manje brinu da li će napraviti greške pa ih i ne čine, donose bolje odluke, kreativniji su, bolje sarađuju sa drugima, ne žale se na probleme već traže rešenja za njih. To zna svaki ozbiljan poslodavac, a u Srbiji je baš država to - najveći od svih poslodavaca. Zapravo, daleko je manje davalac poslova a daleko više davalac radnih mesta svojim poslušnicima sa partijskim knjižicama. To se ne sme javno reći, a i kada se reformski najavi, naravno da se odnosi na "one", tamo neke (drugove i drugarice?), nikako na nas i naše. Na Gospodara & gospodu...


Sve je to poodavno jasno onome ko kupuje novine da bi nešto pročitao i informisao se. 
Nego, šta sa konzumentima? A takvih je najviše.
Informacija, onih pravih, u medijima je sve manje. Širom sveta podignuta je velika buka oko GMO hrane i tehnologija opasnih po telo, ali šta ćemo sa KMM - konzumentski modifikovanim medijima, podjednako otrovnim po um? U sumanuto potrošački orijentisanom globalnom društvu informacija je postala roba, i to potrošna, veoma sumnjivog kvaliteta i katastrofalno kratkog roka trajanja i pamćenja. Sve manje ima stvarnog informisanja, a sve više informera i informativnih razgovora, denunciranja, klevetanja pa čak i otvorenog plasiranja notornih laži.
Nekadašnji Šešeljev Zakon o informisanju i ponašanje uterivača istog eksplicitno govore o licemerju koje vlada u svim sferama našeg društva. Taj, nadasve diskriminatorski i po novinare duboko autocenzorski državni akt, bio je dobar dok je ta ekipa držala vlast. Potom su iskorišćene sve rupe i rupčage potonjih novoizglasanih medijskih zakona da se bivše opozicione partije i njihovi lideri (potom na vlasti) ogole i rasture do u sitna crevca, na jedan besramno otvoren divljački način, ne bi li se ekipa devedesetih ponovo uvalila u fotelje. I uvališe se. I brže-bolje počeše po starom, tamo gde su stali 7. oktobra 2000. godine, u vreme prevrata u vlasti ali i konačne likvidacije dnevnog lista Naša Borba.


"Ukoliko odredbe koje se odnose na rad novinara ostanu i u konačnoj verziji zakona, oni neće moći da objave čak ni pretpostavku koja bi, eventualno, mogla da uvredi treću osobu, ili da ugrozi njen integritet, a da ne budu pozvani na krivičnu i materijalnu odgovornost. Zakon propisuje da za istinitost objavljene informacije odgovara i lice koje daje informacije i autor informacije, pa su brojni novinari koji su prisustvovali prezentaciji zakona insistirali da se razjasni da li će oni odgovarati i ako informaciju, za koju se ispostavi da je netačna, saznaju na konferenciji za novinare.
Natasa Ćurčić, pomoćnik ministra za informisanje, precizirala je da je novinar odgovoran za tačnost informacije samo onda kada se iz njegovog priloga ne vidi ko je izvor informacija. Mada Ćurčić tvrdi da se u ovom slučaju radi samo o pravilnom tumačenju zakona, novinari su bili sumnjičavi, jer imaju bogato iskustvo sa raznim tumačenjima propisa i sa nezavisnim domaćim sudstvom.
Na primedbu da se iz zakona ne može videti da li postoji neka zaštita i za novinare, ministarka Radmila Milentijević je odgovorila da njih štiti istina, kodeks novinarskog ponašanja i javnost i preporučila da ne treba biti toliko nepoverljiv prema sudijama." 


"Prvo je bila Borba, pa Naša Borba, da bi na kraju postala, možda, Njegova Borba ili Njihova Borba. U svakom slučaju, u svim fazama kroz koje je prolazila novina, u novije vreme, reč borba podjednako je dobro definisala stanje i u samom listu. On ni u svojim zvezdanim trenucima nije bio lišen briga i problema, jer mu mnogi nisu bili naklonjeni. Izazvao je sumnju već 1986. godine kada se, dolaskom Staše Marinkovića za glavnog i odgovornog urednika, otarasio državnog novinarstva. Vlada Ante Markovića želela je da novinu postavi na moderne osnove transformišući je u deoničarsko društvo. Dušan Mijić je tada postao najveći deoničar.
Udari srpskog režima na Borbu počeli su ubrzo, ne samo preko tužilaštva nego i preko štamparije i njenih zdravih snaga koje su u dva-tri maha odbile da štampaju izdajničke novine. Ni Mijić sa svoje strane nije štedeo truda da u novinama razvije virus raspada. Smenjivao je i postavljao urednike po kriterijumu lojalnosti. Najzad je Dušan Mijić ostao sam.
Redakcija, kako je i sama napisala u obraćanju javnosti, nikada nije postavljala, niti je želela da postavi pitanje vlasničkih prava Dušana Mijića, a nije ni mogla da utiče na poslovnu politiku poslodavca. Mijić se služio svakojakim smicalicama da ograniči njena prava, ali se Redakcija tome nije suprotstavila na pravi način. Dok se ona tu i tamo borila za plate i honorare, pa čak i štrajkovala (što Mijić danas naziva samoupravljanjem), on je predano radio na uništavanju osnova na kojima počiva list. Njegovo poslovanje sa listom i privatnom firmom bilo je netransparentno, a velika ulaganja se nisu opravdala povećanjem uticaja i čitanosti. U takvog vlasnika Evropska unija je prestala da veruje, pa mu je uskratila finansijsku pomoć.
Iako je Dušan Mijić najodgovorniji za zlu sudbinu Naše Borbe, propast tog projekta simbolizuje i umor, nezainteresovanost, neorganizovanost, zatvorenost i egoizam onih koji sebe doživljavaju kao demokrate i nezavisne. U zemlji u kojoj saopštenja za štampu i kolumne predstavljaju vrhunac aktivizma, normalno je što nestaju novine, stranke, sindikati, skupštine i ljudi.
Jos 1995. godine Republika je u analizi slučaja Naša Borba, u kojoj su učestvovali i novinari tog, sada možda bivšeg lista, pokazala iz kojih će se unutrašnjih organa bolest proširiti na ceo organizam. Stvarnost nije, nažalost, opovrgla ni delić te studije. Niko, međutim, nije hteo da čuje zvona koja su zvonila na uzbunu. A tamo gde ne postoje zakoni, pravila, akcionarstvo i partnerstvo, gde ćute sindikati i gde se kriju štrajkovi, na kraju ipak sve zavisi od sponzora i vlasnika. I zato pitanje: koje su sledeće novine na redu." 


Tri suđaje Naše Borbe, shodno Zakonu o informisanju i zakonitostima naopakog tržišta koje važi za sve pa i medije u Srbiji, bili su: savezni ministar informisanja Vučić, republička ministarka istog Milentijevićka i većinski vlasnik Mijić. Sprega politike, sile, prostačkog poimanja kapitalizma (privatizacije, neoliberalizma?), rovarenja službi, ćutanja javnosti i čitalaca pretvorenih u konzumente, trpljenja i straha zaposlenih - sve je to došlo glave verovatno jedinom srbijanskom slobodnom mediju u punom smislu tog pojma. 
Aleksandar Vučić je danas Gospodar povratka u budućnost Srbije. One, iz zlatnih vremena besnila devedesetih. Aktuelni predsednik reformisanih i unapređenih radikala. 
Radmila Milentijević, američka spisateljica iz Vlaškog Dola kod Azanje, povremeno napiše pokoji članak za domaće krep-novine predstavljajući se kao istoričarka sa NY Siti koledža (btw, po zvanju je ekonomista). Ukratko - uživa, ne boji se smanjenja penzije u dolarima. Umesto pejsmejkera, na srcu joj slika Slobe i Mire. I na čelu.
Dušan Mijić, agroinženjer iz Sombora, direktor londonskog Emac Capitala za Zapadni Balkan (investicioni biznis primarno fokusiran na tržište tranzicionih zemalja jugoistočne Evrope). Politički, poput prethodnika, hiperangažovan kao predsednik pokrajinskog odbora LDP za Vojvodinu i predsednik političkog saveta (po odlasku Vesne Pešić iz stranke). Pravi agroliberal, baš po meri reformatora. 

Ne, ovde ništa ni sa čim nema veze, pa ni sloboda sa medijima. Istraživačko novinarstvo svedeno je na resavsku školu prepisivanja agencijskih priopćenja promidžbenicima, smuljanih po partijskim biroima za informisanje pa potom prosleđenih na dalje uvaljivanje pučanstvu, tj. konzumentima. Čisto dilovanje, svakome po malo za ličnu upotrebu a zapravo nikome ništa. I svi srećni, naduvani, zaglupljeni i zaslepljeni, bez osećaja krivice - jer nije bilo posedovanja kritične količine. Droge ili informacija, to više nije bitno.
Srbija je to, bre.

***
3. svibanj je Dan oslobođenja Rijeke (1945) od fašističke okupacije. 

Na prošlogodišnjoj trećemajskoj proslavi, bilo je rečeno i to: "Antifašizam je dio riječkoga identiteta". Tačno, baš kao što to isto važi za Paraf i tamošnju punk-scenu, neodvojivu od Rijeke, luke, brodogradilišta, workera, luzera, multikulturalnosti i otvorenosti - najstariju i najoriginalniju u nekadašnjoj nam rahmetli Eseferjot.




Visokotiražni mir je pesma sa prvog albuma Parafa (Dan je tako lijepo počeo,1980), napisana 1979. još za Titova života. I šta ćemo sad, trideset pet godina kasnije, kada je i dalje aktuelna? Pa ništa. Ko je tada shvatio, shvatio je. Ko nije, nikada neće.
Valter Kocijančić nije onomad u tekstovima svojih pesama zajebavao Tita i njegove, da bi potom njegovi bez Tita na ovaj dan uz antifašiste hvalili i poludele "heroje" Trećeg balkanskog rata, a da sve to uredno i bez izostanaka proprate tamošnji mediji. Naravno, podjednako slobodni kao i ovi u Srboslavnoj Džamahiriji.Svakome je njegova borba dala to što zaslužuje, i obavezno po nosu.


Ovaj maj je tako lijepo počeo, uz svevremenski Paraf.
Tiraž bonus pax in domus.

↧

(Re)kapitulacija

May 4, 2014, 4:40 am
$
0
0

Veliki Balansero 
(post #131, 04.05.2009.)

Umro je Drug Tito.
To su večeras saopštili Centralni komitet Saveza komunista Jugoslavije i Predsedništvo Socijalističke federativne republike Jugoslavije, radničkoj klasi, radnim ljudima i građanima, narodima i narodnostima Socijalističke federativne republike Jugoslavije.


nedelja, 4. maj 1980. godine, oko 16:00
Miodrag Zdravković, spiker RTV Beograd
(poznat i kao Mića Opozicija,iz Salaša)

Ovako sam se osećao još nekoliko puta u svom životu: 24. marta 1999. kada je krenuo "Boj na Kosovu" na RTS-u, 5. oktobra 2000. kada sam posle prekida programa RTS u studiju ugledao i Koraća i onogČovića, ili 12. marta 2003. oko jedan sat popodne. 
Ovako je izgledalo ovako: svi plaču. Ko kaže da tada nije plakao - laže. Bebe su plakale jer su bile bebe, deca su plakala jer su gledala kako roditelji to rade, roditelji su plakali jer su plakali praroditelji (ubeđeni da je došao smak sveta). Po Negotinu se već sutradan abrovalo kako je stvar gotova, Bugari se spremaju da nas napadnu... Ne, uopšte nije bilo smešno. Verovatno je bilo i onih koji pustiše suze radosnice, ali koliko - stvarno?
Plakalo se zbog smrti i prekida jednog kulta ličnosti, i nikome nije padalo na pamet da sačuva suze negde sa strane pa da ih pusti ponovo desetak godina kasnije. A možda bi bilo bolje da je bilo tako.
Ona zemlja više ne postoji, eto već skoro dve decenije. U ovoj zemlji više ne zavijaju sirene 4. maja u 15:05. Plavi voz je naskroz korodirao na nekom zaboravljenom koloseku. Iako su ondašnje generalčine poodavno pocrkale, Jovanku i danas država ne podnosi - kriva je jer je On umro a mi morali da tražimo Novog čak do Osme sednice... Nema više ni Titovog fonda, nijedan se grad po njemu ne zove, ostade ono naslagano kamenje u vidu četiri slova (možda) ponegde po Bosni, jedino još postoji kafančuga TITO na auto-putu, tj. Koridoru 10.


Nesporan je kult ličnosti, kao i pseudolabava diktatura komunističkog profila kao tip državnog uređenja. Nesporan je i veoma uspešan ekvilibristički stav na međunarodnom planu, gde je old bastard uspeo da napravi nemoguće i (izgleda) neponovljivo - da balansira i lavira čas malo levo, čas malo desno, pa malo nesvrstani i Treći svet... pa opet iz početka. I da muze Zapad za lovu koju smo počeli redovno da vraćamo tek osamdesetih godina. Čak ni to nije smetalo istima (lovodavcima) da nam ponude punopravno članstvo u tadašnjoj EZ krajem te decenije. Da je bilo pameti i da su razni Slobe, Franje i ostala gamad bili oterani umesto Anta Markovića, danas bi se i građani ove zemlje (Srbije) - u bilo kojoj federalno/kvazisamostalnoj varijanti - na referendumu pitali o uvođenju belih Šengen viza ili prijemu novih država u članstvo EU. Ali jok - mi smo bili pametniji od toga. Mi - svi u SFRJ osim Slovenaca, naravno. Naravno, kao što je i Broz bio skroz kriv za to.
Kako da nije.


Neću da veličam ovog tipa, prošao je taman onako kako je zaslužio. Odlično.
Mada, postoje i dve škole mišljenja šta se stvarno dogodilo 5. maja 1980. godine. Jedni kažu da je tada On bio sahranjen u beli mermerni sarkofag na Dedinju. Drugi, opet tvrde da je toga dana On posmatrao negde na TV-u prenos sopstvenog pogreba, udobno zavaljen u fotelju sa obe noge prekrštene na tabureu, uz viski i kubu... I da mu je Milošević bio sin, ali to kao verzija 2.1 što se tiče teorije zavere.


Danas ga se sećaju i sa hvalom prizivaju dva tipa "građana":
- oni kojima je baš taj "loš" režim omogućio da se kompletno školuju iako im porodica nije imala nobles pedigre, da putuju svuda po svetu i vide druge zemlje, upoznaju druge ljude i druge ideje
- oni koji ama baš ništa ne razumeju i samo teraju inat vremenu&prostoru: staroboljševici, antiglobalisti, hardkor neokomunisti (model Vulin1.3), marksisti koji baš ne razumeše šta je autor hteo da kaže, palanački samoizolacionisti, mrzitelji belosvetskih sila i stila.
Danas poriču i Njega i deo svoje povijesti takođe dva tipa "našinaca":
- neosrboortodoksni domoljuBci, sva deca funkcionera iz Njegovog vremena, oni kojima dva odlaska na more godišnje i svaki čas do Trsta bez pečata u pasošu - nisu bili dovoljni, unuci emigranata koji su 1945. pobegli iz zemlje
- evropejci, kosmopolite, ljubitelji otvorenog društva i uma, fanovi neokapitalizma, demokrate, naprednjaci
Kada smo kod tog "bežanja", da kažem i ovo: četnici, liberali, pisci, demokrate, disidenti, trgovci, industrijalci, kraljevi oficiri i ko zna ko sve još, pobegoše odavde posle rata. Manje zbog samog Tita, ali mnogo više od Titovih srbocrnogorskih udbaša koji su strogoću trenirali isključivo na svojima.


Za razliku od Tuđmana, kod Tita se ustaše nisu mogle da vrate u zemlju. Četnici se nikada nisu mogli da vrate u Srbiju, jer ih danas više nema živih kao ni prvoboraca. A za to vreme SUBNOR(i) sve brojniji...
Danas je problematičan (negativan) stav prema Titu baš onih koji propagiraju ono što je Drug Stari za života uspeo: članstvo u međunarodnim organizacijama najvišeg nivoa, tavorenje na korak do članstva u NATO bez pristupnice ali i bez straha od njih, veće plate zaposlenih nego u nekim zemljama Zapada, neosporiv (donekle folirantski, ali definitivno prisutan) kosmopolitizam, lični ali podjednako i ugled cele države i svih nas u svetu (najtraženiji pasoši na crnom tržištu su bili USA i SFRJ). I mir u kući. Kakav-takav, ali mir.
Današnja elita KP Kine u potpunosti imitira stil J.B.Tita, izgrađen na monolitnosti partije i stranim parama. Još kada bi samo imali otvorenost društva "ka spolja" makar upola od onog koje je važilo u SFRJ... neka Gospoda bi bogami zaista morala da se dobrano zabrinu. Danas, ionako, većinu američkog spoljnog duga u svojim rukama drži Kina, i to u dolarima. Ako se takav trend nastavi, ukoliko Kina poželi da upropasti Ameriku neće joj trebati nuklearni projektili - samo treba da te iste dolare vrati na američko tle kroz investicije. Hiperinflacija? Recesija? Ekonomska kriza? Pa, tu smo negde, zar ne...
Da li je iko zapazio jednu istorijsku sitnicu: SFRJ je naročito počela da se razvija od sredine šezdesetih godina XX veka. Pa? Od momenta kada su iz vrha Partije eliminisani ekstremni kadrovi iz Srbije i Crne Gore, poput Rankovića ili Krcuna (nešto ranije) i sličnih. Neko ih je svojevremeno zvao najodanijima koje je Tito uklonio. Bolji naziv bi bio preodanima. Neko reče da On nije mrzeo Srbe, već se pazio one pretorijanske crte u našem mentalitetu (više puta istorijski dokazano praktikovane), pa je eto moralo tako i da bude.


U mom selu, kada nekog mrziš, samo ga pozoveš u lov... 
(Ilija Čvorović)

Ma, volim i ja vas.
Mislim da nije teško dokazati kako je Milošević mnogo više mrzeo Srbe od Tita. Zato što je morao da im se ulaguje kako bi glasali za njega, da bi po izboru nastavio da ih (nas) pljačka. Titu nisu trebali izbori da radi sve to što je radio.
A ovi danas, €vrointegratori?
Pa, neki od njih bi mogli da javno kažu ko im je sve bio na visokim funkcijama za Titova vakta, čisto da im se ne omakne potom i neka patriotska.
Eto, možda među vama koji ovo čitate ima onih koji se odlično razumeju u ekonomiju, pa neka objasne koje su suštinske razlike (ako ih ima) između:
1. Titove nacionalizacije
2. demokratske privatizacije
3. američkih antikriznih mera koje primenjuju oni iz stavke br.2
Naravno da ima mnogo razlika, ali tek što ima suštinskih preklapanja... čudo jedno.


Kako god bilo, u negotinskom naselju Borska, "čuvenom" po onoj toplani, skoro da više nema 88 breza posađenih za Josipa Radnika. Doživele su sudbinu Države - polomljene, povijene, oguljene, okamenjene.
A opet, čak i takve, kao da su u spomen na neka drugačija vremena.

***
Danas, tačno pet godina kasnije, reblogujem post #131. Ne zbog manjka tema o kojima može da se piše - daleko bilo, ima ih i previše; razlog je drugi: rekapitulacija svega što smo u ovih pet godina uradili sebi, i što bi moglo da posluži reviziji gonjeg teksta.

Elem:
Kada vidimo šta se danas dešava u Ukrajini, priča o napadu Bugara prestaje da bude smešna i gubi prizvuk budalaštine. Sa Rusima i njihovim poltronima se nikada ne zna, ta bratija je vavjek bila spremna da priskoči u pomoć braći - baš kada ne treba.
Srbija je sebi (opet) izabrala novog Tita. Ovoga puta, to je jedan od onih koji su uz Šešelja svojevremeno, sa lopatama u rukama, krenuli na Dedinje da iskopaju Original.
Na martovskim izborima, jedna od partija-učesnica (opet) je imala u svom nazivu Broza.
Stigli smo do dveri EU, ali kroz njih nećemo moći ako se i dalje nastavi sa lokalnim dverinjanjem.
Hajde što muzemo (opet) Zapad za pare, pa i nove stare arapske ortake, novo je to što deo tih zapadnjačkih para od nas muzu braća Rusi. Kako? Ne pravite se blesavi, dobro znate odgovor na to pitanje.
Interesantno, ali Starog danas ne poteže kao argument niko od novoproglašenih parazita.
Četnici se nisu vratili - (opet) poskidaše (baš kao i 1945) one šubare što ih natukoše 1991, unaprediše se u Spasitelje i reformatore. Transformersi-diseptikoni, u praksi.
Srpska napredna stranka je danas, po gabaritima na korak do Socijalističke partije Srbije iz (po njima) zlatnih vremena. Posle toga, samo je nebo limit, tj. Komunistička partija Kine.
U Srbiji je ekonomska kriza zapravo pogrešno gledanje na stvari: nije u pitanju ekonomska kriza, već kriza ekonomije (koju nikada, pošteno rečeno) nismo ni imali već i to prepisivali shodno opšteresavskom duhu o-ruk kampanja koje ovde vekovima traju. Kakva ekonomija takva nam je bila i privreda. Kriza se podrazumevala kao trajno trpno i poželjno stanje..
Kult ličnosti, opčinjenost Službama, masovke podrške, drugarice & cvijeće koje se spontano samobacaju Vođi pod noge i točkove? Pa naravno!
Drugarica, zaboravljena od svih, pridružila se svom Drugu gdegod on stvarno bio.
Srbija je ogoljenija od Otoka. Umesto jahanja popova od strane kapoa, sada popovi jašu sve redom. Umesto mora i bodljikave žice dovoljni smo sami sebi. Denuncijanti su svi tu, (opet) na okupu, starim zadacima i ulogama.
Banda, koja je bila pre pet godina na vlasti, smenjena je i u fotelje su ujahali njihovi najveći "kritičari", radikalno prefarbani populisti usta punih priča o hlebu za tri dinara i lopovima koji prodaju ono što se prodati ne sme. Danas od trodinarskog hleba (opet) ništa, rasprodaja teče svojim normalnim tokom, i tek će teći, jer (n)ova banda na vlasti više nema ozbiljnih kritičara. Svi su se upodobili opštem trendu bezbojnosti i besmisla, usmrdeli se pljačkanjem opštedruštvenih dobara i sebe trajno diskvalifikovali iz daljeg smislenog političkog života. Današnja vlast ima "opoziciju" po svojoj meri, kakvu priželjkuje svako takav.
A suze? Bilo ih je i tek će ih biti. Kako kome, shodno sledstveno pripadajućim povodima.
Onih 88 sjebanih breza su definitivno u spomen na ista vremena.



Rekapitulacija ili kapitulacija - to od nas zavisi, od toga na šta ćemo pristati.
Tako će nam (opet) i biti.

↧
↧

Vot?!

May 5, 2014, 2:49 pm
$
0
0

Kad smo već kod Tita i pankera...  
Pankrti su tvrdili kako je Bog osmog dana stvoril rock. Mi ćemo se osmog dana po otkrovenju pozabaviti njegovim delom koji se tiče budućih projekata kojima će se zabavljati nova Vlada. Elemdaklem, da pogledamo šta (doslovce) piše na tu temu u tekstu ekspozea, koji je prosleđen medijima na obnarodovanje i narodu na veselje:


Efikasna realizacija prioritetnih investicionih i infrastrukturnih projekata
U oblasti saobraćaja, infrastrukturnih projekata i građevinarstva očekujem najveće pomake u narednom periodu. Naš najveći problem predstavlja naša finansijska nedisciplina, neodgovornost i neozbiljnost, te nije čudo što ljudi u Srbiji smatraju nemogućim poduhvatom izgradnju auto-puta ili više mostova i železničkih koloseka, bez obzira na ogroman novac koji smo u prethodnom periodu za te potrebe izdvajali. Suština našeg problema je što ne možemo više ništa da gradimo uzimajući kredite, a sve zbog visine javnog duga i katastrofalne neodgovornosti naših vlasti iz 2008. godine. Ono na čemu ćemu insistirati i tu očekujemo velike i dobre vesti jesu koncesionarski ugovori i uveravam građane da ćemo auto-put Beograd–Boljare završiti za četiri godine i time ostvariti višedecenijski san naših građana.

Tekući projekti u ovoj oblasti: 
  • Putna infrastruktura
Obilaznica oko Beograda
Beograd – Južni Jadran, E 763 (Beograd–Boljare 270 km) 
Most Zemun–Borča 
Žeželjev Most u Novom Sadu na Koridoru 10
Projekat rehabilitacije i bezbednosti na putevima 2014–2018.
Koridor 10, deonica Jug E-75, 74.2 km i deonica Istok E-85, 86.8 km
  • Železnička infrastruktura
Novi Sad – Subotica – granica Mađarske
Stara Pazova – Novi Sad
Remont šest deonica na Koridoru 10 (112 km)
Izgradnja drugog koloseka Beograd–Pančevo
Prokop (stanica Beograd Centar)
Modernizacija pruge Beograd–Vrvnica (pravac Bar)
Nabavka dizel motornih vozova
Modernizacija pruge Niš Dimitrovgrad
Obilaznica oko Niša
Deonica Niš–Brestovac
Izgradnja intermodalnog terminala u Batajnici
  • Novi projekti:
Izrada projektne dokumentacije za Fruškogorski koridor (Novi Sad – Ruma)
Izrada projektne dokumentacije za Moravski koridor (Pojate–Preljina)
Potpuni dovršetak izgradnje Koridora 10
Završetak izgradnje Koridora 11 na potezu od Beograda do Čačka
Završetak železničke stanice Prokop
Završetak punog profila auto-puta Obilaznice oko Beograda
Potpuna realizacija projekata rekonstrukcije železničkog koridora 10 iz ruskog kredita i početak građevinskih radova na izgradnji brze pruge od Beograda do Budimpešte (ali samo u slučaju da bude obezbeđeno koncesiono finansiranje)
  • Završetak prve faze realizacije projekta „Beograd na vodi“
Ova vlada će, takođe, pripremiti portfelj velikih infrastrukturnih projekata, koji će privući nove investitore po VOT (build-operate-transfer) modelu.
Ovi projekti će se priključiti već postojećem projektu „Beograd na vodi“, koji napreduje svakog dana, i koji predstavlja investiciju od 3 milijarde evra. Neki od VOT projekata biće urađeni kao deo nove regionalne saradnje sa zemljama iz okruženja. Očekujem da ovi projekti donesu dodatne stotine miliona evra investicija u našu zemlju, i pomognu stvaranju još radnih mesta i prihoda državi. Želim da investitori lete iznad Srbije i vide na stotine ogromnih dizalica kako rade. A to će biti znak da naša zemlja, konačnom ide napred.

iz ekspozea Aleksandra Vučića, 27.04.2014.

Po okončanju izlaganja koje je trajalo 3 sata 2 minuta i 23 sekunde, prisutnima je u holu Narodne skupštine upriličena pokazna soba u kojoj je novoizabrani premijer upriličio poster-prezentaciju nekoliko projekata spomenutih u ekspozeu: beogradska obilaznica, most Zemun-Borča, novi Žeželjev most, rekonstruisane pruge Srbije, železnička stanica Prokop, novi dizel motorni vozovi, koridor 10, AirSerbia, gasovod Južni tok, auto-put do Crne Gore, intermodalni terminal sa logističkim centrom, i konačno, nezaobilazni Beograd na vodi.


Na kraju, kao posebnu poslasticu, vrli Novi Vođa je iz ptičje perspektive predstavio monumentalni arhitektonsko-tehnološki projekat od enormnog lokalnog značaja za buduću vlast u Negotinu - nova zelena pijaca. Njegovim konačnim završetkom o roku, tj. do 30. maja, otvaraju se neslućene mogućnosti upošljavanja Negotinaca na tom privredno-kulturološko-arheološko-političkom lokalitetu, kao i razvoj lokalnog realnog sektora koji će u narednim decenijama sukcesivno pregalački raditi na proizvodnji novih pijačnih tezgi sve dok se ne zamene stare, potražnja za štampanim betonom biće konstantna (što se da videti kako iz projekta tako i iz izvedbe istog), biće tu mesta za lečenje građana ubivenih promajom in situ, te pokojeg poljoprivrednog proizvođača - ukoliko preživi sve blagodeti opštinskog investicionog agrobudžeta.


Naravno, ovisno o lokalnoj koaliciji koju će naprednjaci formirati (da li?) prekosutra na konstitutivnoj sednici negotinskog agroparlamenta, znaćemo i ko će preseći crvenu vrpcu prilikom otvaranja nove zelene pijace. Da li će to biti Premijer lično? Ili možda politički kapo ekipe u kojoj je i pijačni dunđer Tončev? Ili možda poznata nam agrodžiberalka u tranziciji bega od brašna?
To što pregovori o koaliciji teku tako kako teku, nema veze s tim da završetak nove zelene pijace 30. maja ove godine spada u domen standardne palanačke grandomanije i alavosti za života, i da nema nikakve veze sa realnošću.
Videćemo već, nema šanse da im pobegnemo ni gore ni dole.

(...)

OK, reći ćete "čemu opet ovakva jalova blogozajebancija?", i nećete pogrešiti - zaista se radi o zajebanciji.
Dobro pogledajte, na zvaničnim snimku iz Skupštine, šta je sve od napisanog na temu budućih infrastrukturnih projekata Vučić zaista izgovorio (tajming tog dela ekspozea je 1:39:43-1:48:32 na snimku, u steno beleškama sednice na str.29-31), a šta je dodao iako nije bilo napisano u originalnom dokumentu. Vučić i sam, na 2:40:49 (steno beleške, str.46) kaže: "Samo želim onima, ako je neko dobio ekspoze, a koji ima mnogo stranica, primetićete da sam ja u čitanju preskočio određene delove, pa vam se izvinjavam."
Dakle, tekst je zvaničan i to je ono što je bilo bitno utvrditi.
U tom tekstu Premijer govori o infrastrukturnim projektima ulaganja u Srbiju, spominje kraj istorije stranih kredita, umesto njih koncesije i VOT. U tekstu ekspozea ovaj poslednji "pojam" spominje se dva puta.
VOT - šta bi pa to moglo biti?
Sigurno nije u pitanju BOT, tj. skraćenica jednog od modela javno-privatnog strateškog partnerstva - build-operate-transfer (izgradi-koristi-predaj), pored koncesija i DBO (design-build-operate), te njihovih međusobnih podmodaliteta učešća u projektima. To zna svaki student ekonomije ili mendžmenta, na privatnom ili državnom fakultetu - svejedno, kao što zna i da bi takva omaška, pa još ponovljena dva puta, svakom profesoru bila dovoljan pokazatelj neznanja (a ne lapsusa) na ispitu iz projektnog menadžmenta. Kolega - vidimo se drugi put. Odvaliti tako nešto pred silnim stranim investitorima... ehm, biće oni dovoljno vaspitani i pristojni pred onima koje tek treba da jašu - da se ne pokidaju od smeha.
Tako je to, kada pametujete ćirilicom, a pišete latinicom (kao što je to bio slučaj sa originalnim tekstom ekspozea, na str.30). Naravno da je krivo to drugo, pismo prevrtljivih latina - jebo ga ko ga izmisli pre kirilice srBske. To zlo ukinuti odmah, reformom Obrazovanja! Nećete vi više meni podmetati latinično BOT kao ćirilično BOT, jasno?!
Jasno.


Sve te silne akcije zamene će naravno koštati, ali zamislite tek samo uštedu na jednom slovu manje, koje se više neće uludo koristiti. Naravno, i Lazina osnovna diploma biće preimenovana u VK.
Kako je ova greška promakla Megatrend profesorici drZmihajlović, donji Ukorički i US-import BK geniju Lazaru Krstiću - ostaće tajna. Jer, čak i da su uočili grešku u Gazdinom tekstu, deder da vidimo ko je to od njih smeo da mu na nju ukaže pa ostane tu gde jeste?! Hajte, molim vas, pa gde to ima.
Stvar je jasna: VOT ima biti ispravna skraćenica za BOT (latinično) i svaka dalja diskusija se prekida na ovom mestu. Latinično slovo B se ukida i ima se listom zameniti latiničnim slovom V (dok ne ukinemo samu latinicu). Zato ćemo, od sad pa nadalje i ubuduće, imati projekte: Veograd na vodi, most Zemun-Vorča, Vrze pruge Srvije, pruge Veograd-Novi Sad i Veograd-Zrenjanin, ovilaznice oko Veograda i Niša, kompanija AirServia, Prokop stanica Veograd Centar, GSV javni prevoz i Vus-plus naplata, modernizacija pruge Veograd-Var, koncesije na prugu Veograd-Vudimpešta... i naravno, vuild-operate-transfer saradnja.
Očigledno da im prijaju ovakvi projekti i projektanti, poput onih za Beograd na vodi kod kojih je Sunce na pravcu sever-severoistok. Odatle će ga se siti nagrejati, garant.
Da se više ne zajebavamo oko toga je li ova vlast ozbiljna.

Domaći mediji su, naravno, posebna i standardna priča. I pored svega gore rečenog, prosto je nemoguće da se VOT-greška listom javlja u svim medijima koji su objavili dostavljeni tekst Vučićevog ekspozea. Resavska prepisivačka škola radi punom parom, baš kao i autocenzura glede ispravljanja očiglednih grešaka, što samo pokazuje katastrofalan neprofesionalizam medija i njihovih lektora i urednika, koji bez ikakve kontrole reemituju dostavljena dokumenta iz stranaka. Prosto je neverovatno da nije reagovao niko od urednika ili stručnih saradnika ekonomskih rubrika po domaćim medijskim kućama, naročito onim koje konzumentima podvaljuju auru ozbiljnosti: B92, Tanjug, Blic, Akter, Vreme. Novosadski Dnevnik ide korak dalje: ne samo da čitaocima uvaljuje ćirilično "votovanje" ("по ВОТ буилд-операте-трансфер моделу"... ovo je definitivno konverziono dno dna) dostojno najsvetlije tradicije negotinskog opštinskog sajta ("Мицрософт Интернет Ехплорер", "Мозилла Фирефох i slično), već mandataru Vlade stavlja u usta napisano-dostavljenu rečenicu koju uopšte nije izgovorio (onu o investitorima, avionima i dizalicama) tokom svog izlaganja.
Definitivno, oni uopšte nisu ni slušali šta je Aleksandar Vučić u ekspozeu svog budućeg premijerovanja zaista izgovorio u Skupštini. Valjda je svima jasno da copy/paste novinarstvo i sloboda medija ne stanuju u istom svemiru.


Sav ustreptao od uzbuđenja, naš premijerni siromaško je dizel motorne vozove nazvao "dizel motornim vozilima" (tajmer 1:44:22, steno beleške str.30). Oprostićemo mu ovaj lapsus lingua, neka ide tremi na dušu, za razliku od evidentnog nepoznavanja pojmova kojima bi da se gađa.
Kao i obično.

***
Kada već spomenuše investitore koji avionima lete iznad Srbije, koji, kad vide stotine velikih dizalica, odmah bljuju kintu i ne pitaju, bacaju umesto letaka i Trumanovih jaja desetine hiljada milijardi dolara na balkanske perpetuum mobile... 
Podseti me to na jedan vic, star tačno 15 godina:


Lete tako neki od tih investitora u proleće 1999. godine iznad IHP Prahovo kraj Negotina, pa kad videše mrtve i zarđale velike dizalice u luci, i na šta liči hemijska industrija na obali Dunava, javiše u Vrhovnu Komandu Investitora: 
"Nema ovde posla za nas, neko je već bombardovao. Vraćamo se u bazu. Over and out."
Bombardovanje sa zemlje su već obavili domaći investitori; neki od njih sede i danas u Vladi.
 
Višečasovni ekspoze, koji na momente neodoljivo podseća na spisak želja ostavljenih Deda Mrazu, u probušenoj čarapi kraj kamina, zapravo je samo produžena ekspozicija jednog te istog kadra koji gledamo, slušamo i preživljavamo sa svakom "novom" vladom u poslednjih 25 godina.
 
Over and out, vaisitinu.

↧

Razlike, drastične

May 7, 2014, 7:55 am
$
0
0

Ovih dana je u domaćim preslobodnim medijima osvanuo foto-konkurs, uz koji je išlo nagradno pitanje: 
Pronađite na slici Mlađana Dinkića, savetnika.


Svoje tačne odgovore (obavezno na ćirilici, da ne bude više zabuna) šaljite na sledeću adresu:

Влада - на руке (не кваке) кабинету Премијера
Немањина 11
11000 Београд на води
Уједињени Српско-Арапски Емирати
int.code USAE11

Vaši tačni odgovori biće najkvalitetnije upotrebljeni za sastavljanje jednog sasvim novog i nadasve neočekivanog tima stručnjaka-savetnika bez stranaka, koje su oni lično postizborno pustili niz vodu. Ti savetnici će biti domaći volonteri i neće primati nikakvu naknadu iz državnog budžeta, a ako im Arapi i daju neke pare - pa šta, dajte im vi kad ste toliko pametni!

***
Podseti me jučerašnja vest objavljena u novinama Alo!, tom čuvenom monolitu slobodnog domaćeg novinarstva, glede mogućih Vučićevih savetnika za sve i svašta u liku&delu Dinkića, Jeremića, Tadića i Rakića, na čuveno postizborno Đitlerovo lupetanje iz 2008. godine objavljeno u Vremenu br.920 (o čemu je bilo reči na ovom blogu, u tekstu Vreme je za vreme). Slobodno Đilasa u tom tekstu zamenite Vučićem, a Vučića nekim od pomenute četvorice mogućih savetnika (shodno oblasti za koju bi bili angažovani), pa potom pokušajte da uočite neku suštinsku razliku u (kon)tekstu. Naravno, prvo ćete morati da pronađete Dinkića na pomenutoj slici, jer bez njega nijedna domaća vlast nema onaj pravi miris i ukus koji zaslužujemo.
Fikus je prošle godine možda i bio izbačen iz "Novaka Đokovića", ali je sigurno pao na plodno tle neke oaze usred arapske pustinje. Kao i uvek, tačno tamo gde treba.

p.s.
Red bi bio da, posle svega, nešto dobije i Chadda.
Da ne ispadne silan trud uzalud.

p.p.s. (22:02 update)
Ožeži! Biće mrvica i za LDP.
Pa naravno, kad može u Negotinu valjda može i u Prestonici... da nastave započeto.
Ostade još samo Koštunjara za namirenje, pa da polegamo.

↧

Veliko iščekivanje

May 8, 2014, 5:00 am
$
0
0

Na jučerašnjoj (konačno) konstitutivnoj sednici Skupštine opštine Negotin, ekspresno započetoj i još ekpresnije prekinutoj, i pored gromoglasnih najava iz stranačkih bunkera kako je definitivno pogođena nova lokalna vlast, ipak nije došlo do izbora organa i organela iste. Jednostavno - niko nije podneo bilo kakav predlog, kadrovsko rešenje, ime koje bi bilo dato odbornicima na usvajanje.
Razlog - niko osim SNS nema dovoljan broj odbornika da bi mogao bilo šta da predloži. Da se podsetimo: od ukupno 45 odbornika u SO Negotin, posle martovskih lokalnih izbora plen je raspodeljen na 20 SNS, 14 SPS, 6 LDP, 3 DS i 2 Vlaške stranke. Za predlaganje je potrebna 1/3, tj. 15 odbornika. Po izjavama datim lokalnoj TV-u-transu, može se zaključiti kako se znaju neizgovorena imena budućeg predsednika opštine i predsednika skupštine, ali i da je stvar zapela oko imena njihovih zamenika i skupštinskog sekretara, te članova Veća. Zato su, navodno, rešili da dodatno fundiraju svoje stavove i monolitno izađu pred građane ponovo 15. maja - samo dan pre isteka zakonskog roka za te i takve radnje.
To, što je u međuvremenu 12. maja dan opštine (tzv. nedelja Majskih svečanosti), i obaveza održavanja Svečane sednice na kojoj se dodeljuju Majske nagrade zaslužnim palančanima, očigledno da nije nešto što zabrinjava aktuelne izvođače tragikomedije u lokalnom teatru apsurda. Da li zbog toga što "novi" nisu radi da uručuju priznanja "starima", ili zato što se još uvek ne zna ko će biti nov a ko star, tek krenuli su sa abrovima da će dodela biti - ali tek za gradsku slavu, Spasovdan.
Ko zna, možda u međuvremenu padne i neka revizija laureata?


Polegla neka čudna pasja omorina posred postizbornog interregnuma...
Kako god bilo, a biće, Palanka žudno iščekuje rasplet dvomesečnog čaršijskog abrovanja, strahova i paranoja, što se da videti iz priložene ulične atmosfere.

+++

Kad smo već kod slava, rezanja kolača, raspodela feuda i uterivanja paranoja...

Na prekjučerašnjoj lokalnoj proslavi slave Demokratske stranke, posred bijela dana & radnoga vremena, okupiše se svi akteri palanačke politike. Nedostajali su tu Magistar Milan, Buljiša Novostilski i Jagnjičar, od svih onih koji su se slikali na istoj proslavi pre tačno pet godina. Naravno, i Žena-zmaj je došla na proslavu kod žutog Zmaja Đoke, da potvrdi ono što je bila najavila još 10. aprila.
Prisutni (naravno) socijalisti, u tami disko kluba popadaše listom u fras kada su od meritornih konkurentskih glava čuli da su ispušili za još jedan mandat jahanja Negotina, jer ih nešto podseti da je baš za vreme njihovog mandata po hodnicima Opštine postavljena obavezna signalizacija shodno propisima o bezbednosti i zaštiti objekata u javnoj upotrebi.
Evakuacija, i to obavezno u smeru naniže, mada bi bilo najbolje ako može i bespovratno.


Po završetku slavskog genocida nad cirkom, ćevapima i ostalim primercima ketering-populacije, pristupilo se stručnom angažovanju privedenog saksofona, kojom prilikom su naručivani sledeći čuveni megahitovi:
- Joj Rado, joj Radmila (da Šutanovac za ovo zna, suzu bi pustio)
- Moj MIlane
- Okreće se kolo sreće
- Idem putem oka bistra, važniji sam od Magistra (nebitno kako se ovaj idiotluk u originalu zove)
Dok su se hitovi ređali u žutom prizemlju Komiteta, na crvenom spratu iste zgrade su sve vreme kroz zube siktali refren svoje himne: ne može nam niko ništa, ne može nam niko ništa, ne može... niko... ništa...

Ne zanosite se, vi koji ovo čitate, da su gornje "narudžbine" možda izmišljene. Pored tih, bilo je još drugih, ali i ovoliko je dosta.
Bolje reći - previše.


Stvarno, čudo jedno u šta sve fotelje umeju da pretvore čoveka i gde sve mogu da zajedno završe karijeru.

↧
Viewing all 1773 articles
Browse latest View live
Search