Njena borba protiv svih i sebe
ROBA BEZ UPOZORENJA KUPCIMA O ŠTETNOSTI
Mira Marković i dalje je jedan od bitnih teoretičara zavere koji tvrde da su Zapadne sile rasturile Jugoslaviju a kao jedini dokaz nude čekanje da im se poveruje na reč; uzroke za proteste 1996/1997 ona još nalazi u potrebi demonstranata za drogom/zabavom/seksom a ne u izbornoj krađi
piše: Igor Marojević
U maju 1999, Mira Marković je na konkretna pitanja Dena Radera sa američke CBS TV-a o zločinima srpske policije i Vojske Jugoslavije nad Albancima na Kosovu nudila odgovore tipa: Srbi su herojski, viteški narod, ne bi oni uradili ništa slično... Takvo autorkino viđenje sveta steklo je logičnu poetičku dopunu 16 godina kasnije, dvotomnim memoarima "Bilo je to ovako", koje su objavile beogradske "Večernje novosti". Ako je u dnevnicima i intervjuima iz dvadesetog veka lične utiske i doživljaje te opšta mesta suvereno pretpostavljala konkretnoj argumentaciji, Mira Marković je, raznim vrstama autorske distance, pristup istinopisanju nadogradila svojevrsnim psihotičkim šmekom u kojem je za eskapističke opise prirode ostalo manje, a za poslednje veze s realnošću - premalo mesta.
To se nazire iz onih rečenica memoara u kojima ona bazično brka lično i opšte viđenje sveta (npr. "Godina 1995. je počela mojim desetodnevnim putovanjem kroz Bugarsku"; "Gledaoci širom sveta, dve godine podsticani da budu svedoci ’kazne’ koja čeka sve krstaškoj demokratiji nelojalne pojedince, nisu izvukli planirane pouke"... i iz gotovo sveg drugog što je napisala o TV prenosima suđenja njegovom suprugu u Hagu, pa i o samom njegovom tamošnjem skončavanju: "Dana 24. februara 2006. godine, haški tribunal je osudio Slobodana Miloševića na smrt."). Ponekad to ide do manihejskog slepila: dok je na primer Vesna Pešić "nepoznati profesor sa neke više škole u Beogradu, čiji vokabular je sveden na prostu i neobrazloženu mržnju", Zoran Đinđić između ostalog "praktični, površni, moralno, emotivno kastrirani" nemački špijun, a Vuk Drašković se preobrazio "u zlobnu reinkarnaciju uličnih strašila", Mira Marković sebe naziva "supruga najhrabrijeg, najobrazovanijeg, najplemenitijeg i, naravno, najlepšeg vođe srpskog naroda". Pominjano gubljenje poslednjih veza sa realnošću vidi se i iz svake nepotkrepljene tvrdnje o uzrocima političkih nedaća koje je najvećim delom skrivio autoričin suprug, a delom i ona, i u svakom njihovom proizvoljnom tumačenju. Na primer, Mira Marković i dalje je jedan od bitnih teoretičara zavere koji tvrde da su Zapadne sile rasturile Jugoslaviju a kao jedini dokaz nude čekanje da im se poveruje na reč; uzroke za proteste 1996/1997 ona još nalazi u potrebi demonstranata za drogom/zabavom/seksom a ne u izbornoj krađi, koju uostalom i ne pominje...
I tako dalje... name it.
Mada je štivo možda ipak snošljivije kad autorica ignoriše samu potrebu za argumentima nego kada se trudi da ih porodi. Dođe u takvim trenucima do nepatvorenih nebuloza: npr. "Zbog pripisivanja odgovornosti Sloveniji što vina u Srbiji nisu boljeg kvaliteta, grožđe je putovalo u Sloveniju", "Slovenci su praktičan svet. Nisu politički, pogotovo nisu ideološki svet" itd. A ima i prkošenja najnepobitnijim podacima: recimo, autorka (i dalje) zaključuje da je SRJ 1999. vojno pobedila Zapadnu alijansu iako je potom Kumanovski sporazum doveo strane trupe na dotadašnji deo srpske teritorije, a sam dotični rat postao presedan po tome što u njemu jedna strana (VJ) nije oštetila drugu nijednim ljudskim gubitkom (0). Autorica, doduše, u fusnoti priznaje ovaj podatak na eufemistički, ako ne i nesvestan način: "što se gubitaka NATO u bombardovanju Jugoslavije tiče, njihovi podaci do sada nisu objavljeni." Da ne ulazimo u finese tipa nijednom brojkom nepotkrepljene tvrdnje da od promene vlasti u SR Jugoslaviji "naglo je rasla nezaposlenost", kao i kriminal, prostitucija, narkomanija... Uostalom, ni amblematičan stav ove knjige - "O nama, a naročito o Slobodanu, pisalo se od početka devedesetih godina u opozicionoj štampi sve neprijateljski - sve ružno, sve netačno“ - nije ojačan ničim sem pukom tvrdnjom; ostasmo i bez argumenata o pominjanoj ružnoći i netačnosti. Uostalom, da je autorica u stanju da sama sebe shvati do kraja ozbiljno i temeljno, ne bi sebi prečesto dozvolila da se dvoumi o istinosnoj poziciji iz koje piše: npr. "To kažem sebi u šali. Ali, i nije samo u šali. Ozbiljna sam" ili da nesvesno prizna da ne zna baš najbolje o čemu govori ("Valjda se ta smena i desila u tom periodu", "Ne znam da li Japan planira neki rat da bi povećao svoju teritoriju" i sl.) ili da je neoprezna do gluposti (naravno, ako joj je verovati: "Posle godinu ili dve, dobila sam u Moskvi vest da je izašla njegova (italijanskog novinara Đuzepea Zakarija, op. M.I.) knjiga na srpskom u Beogradu pod naslovom 'Crvena veštica'. I da je veoma ružno pisao o meni. Skoro da nisam mogla da verujem. Sva ona srdačnost, Ljubišine garancije, moje osećanje da su mi naklonjeni, da neću zažaliti za one silne sate provedene u razgovoru sa njima (...) I tada, tada sam setila - on je slušao, slušao ali nije, ništa nije nikad zabeležio. Nije imao u ruci olovku ni papir ispred sebe. Kako to nisam primetila onda, odmah, prvi ni drugi put, ni čitavih mesec dana dok je dolazio kod mene. Da nisam bila tako gotovo neverovatno neoprezna, već pri prvom susretu bih mu skrenula pažnju da on ništa ne beleži. Nisam primetila ni da je nešto snimao."
"Nikad više" i "Stampedo" jedina su istinski zanimljiva - i verovatno najistinitija - poglavlja ovih tomova. Posredi je čak desetak stranica od hiljadu: dakle, procentualno/promilno desetak puta više no što ih je osvojila Jugoslovenska levica na oproštajnim izborima 2003. godine. Inače te izbore, kao ni sve drugo što joj ometa viziju sveta uključujući i optužbe da je učestvovala u nekoliko atentata, autorica prećutkuje. Tek, iz dva rečena poglavlja naglo čili dotadašnji utisak praćenja štiva o paralelnom političkom svetu koji, zbog autorskog bujnog oneobičavanja, čitaocu samo deluje odnekud poznato premda mu je poznat odlično, kao uostalom i sve što čoveku do neke mere uništi život. Razulareni magijski realizam u izvedbi gospođe Marković naprasito ustupa mesto iskrenoj, čak finoj tugi, s elementima tihog dostojanstva, gde su bez suvišnih komentara popisani načini na koje su mnogi dotadašnji saradnici režima napustili pre svega JUL i društvo porodice Milošević. Takve epizode mogu delovati groteskno pre svega nekima od nas koji devedesetih, pa ni kasnije, nismo imali nikakvog dodira sa svim tim štetočinama. (Osim što smo ih trpeli dok ih nismo napokon nadglasali.) Mojoj neznatnosti omiljena takva epizoda jeste ona koja govori o poseti supruge (do)tadašnjeg ambasadora u Makedoniji Zorana Janaćkovića Ljilje sveže svrgnutom bračnom paru: "Pojavio se Slobodan. Pitao je: 'Da li je Zoran još u Skoplju?' 'A ne', kaže ona, 'već neko vreme je u Beogradu.' 'Pa zašto ga nema da dođe?' 'Ljut je na tebe.' 'A zašto?’ ’Pa znaš, prošle godine, za 29. novembar, onaj razgovor, to ga je uvredilo.’ ’Pa zašto se nije uvredio onda? Ništa nije rekao. Ostali ste sa nama na večeri, i još dan-dva u Karađorđevu.'" Može se reći da je zanimljivo i pitanje: kako li trenutno pada ovo štivo saradnicima koji su se u međuvremenu uveliko distancirali i od saradnje i od drugarstva s Mirom Marković a koji se u njemu pominju (Ljiljana Habjanović Đurović, Zorica Brunclik, Ljubiša Ristić, Željko Mitrović i mnogi drugi)?
U Nemačkoj, "Mein Kampf" Adolfa Hitlera dozvoljeno je objaviti samo uz polemičke komentare. Naravno da se ovo ne pominje zbog analogije, budući da je dejstvo nemačkog literate bilo neuporedivo štetnije od onog srpske autorice. Stvar u (izdavačkom) principu: ako je spisatelj koautor škodljivosti/pogubnosti jedne političke epohe, ne bi se baš smelo dopustiti da njegove ukoričene parapolitičke tvrdnje budu bez objektivnijih objašnjenja za zainteresovane a neupućene čitaoce. Vidimo da spisi Mire Marković vape za takvim intervencijama po više osnova. Međutim, pošto popularnost dobrog dela političara i većine likova iz reality-programa pokazuje da je u savremenoj Srbiji zloglasnost praktično izjednačena sa slavom, i knjiga poput "Bilo je to ovako" Mire Marković - još s takvim naslovom - može se u ovakvom društvu tretirati kao bilo koja roba, umesto da joj se prikači neophodno upozorenje kupcima.
Baš.
Liči.
Liči.
