Ukapiraj, ne kopiraj

March 12, 2013, 11:57 am

12.03.2009. - You'll never walk alone (Post #95)

25.01.2011. - Stade (Post #386)

Nema "ako" - Srbija je stala jer su Vukovi pojeli Ideju. Rastrgli je, potom deset godina mrcvarili i razvlačili naokolo uspomenu na nju. Preprodavali je mrtvu domaćim biračima i stranim lovatorima kao suvenir, kitili se delovima vizije koju nikada nisu mogli niti hteli da shvate i prihvate. Potezali gips i štake svaki put kada im je postajalo gusto u sopstvenim gaćama. I sad nam je kriv Đavo...

Narod veli da se "Đavo krije u sitnicama". Tvrdim da se krije u sitnim i prodanim dušama, uvek spremnim da boljima od sebe zariju nož u leđa zarad sopstvenog usukanog dupeta. U šibicarima, koji su ovu šašavu zemlju pretvorili u vašar taštine i gluposti što caruju dok snaga klade valja.

Svaka Zoranova reč u gornjih 57 sekundi, istina je bolna do srži. Pogađa u najsitniji nerv svakog iole razumnog i odgovornog građanina ove zemlje. Deset (i više) godina kasnije, one biju kao malj po savesti svih nas, koliko smo silno grešni prema sebi i onima koji će tek doći - jer smo dopustili da se Oni ponovo vrate, iskeženih šiljatih zuba od uha do uha. Da nam se cere i pljuju u lice ponovo iste crvene bitange koje su uništile sve čega su se dohvatile. I da ovoga puta imaju saučesnike u žutim budalama i njihovim prefarbanim rikošetima. U tih 57 sekundi stale su sve izneverene nade jednog naroda, unapred je opisana zajednička izdaja budućnosti od strane šačice lajavih krelaca i ćutljive gomile iza njih. Za proteklih deset godina, previše je petlova poklano samo da ne bi zakukurikali prerano.
I deset godina kasnije, imamo vladu koja "hoće" u Evropu. Imamo, i to kakvu...

11.03.2013. Između dve vatre (TV B92)

"Počasni predsednik Demokratske stranke Boris Tadić, gostujući u emisiji “Između dve vatre” na B92, izjavio je da u njegovim saznanjima o ubistvu premijera Zorana Đinđića nije postojao trag koji vodi do Vojislava Koštunice. Tadić je naveo i da je Srbija zemlja sa unutrašnjim konfliktom, kao i da on ne bi prihvatio svako rešenje za Kosovo i Metohiju po cenu datuma za početak pregovora o članstvu u EU."

Svaka treća rečenica ovog vatrometa taštine, beščašća, licemerja i sumanutosti glasila je otprilike ovako: "Ali... ne, nemojte me prekidati, nemojte, nem... ne prekidajte me i dozvolite da ovo sada kažem do kraja, jer ovo što ću sada reći, to je jako bitno, da ne bude posle..."

Za vreme Borisa Tadića nisu se vratile devedesete, nego nešto još gore: vratili su se Devedeseti, na tačno ista mesta i funkcije sa kojih su bili oterani 5. Oktobra 2000. godine. Preplaknuti barjaktari i kajmakami SPS, ali i JUL - prepakovani u DSS, SNS, ili LDP.

Iskren da budem, priznajem da ni ja nisam imao tih pretenzija. Mislim, to - da Tadić bude Đinđićev naslednik.

11.03.2013. Kurir

Ružica Đinđić: Vučić je isti kao moj Zoran.
Nije. Živ je, ženo.

12.03.2013. Blog B92

Predrag Azdejković: Da li vas je sramota?

12.03.2013. Peščanik

Corax

Dejan Ilić: Jevanđelje po Ivici - Ko je napisao tekst Ivice Dačića o Zoranu Đinđiću?

12.03.2013. Negotin

Evo šta je osvanulo danas na izlogu nekadašnjih prostorija Demokratske Stranke, u samom centru Negotina.

NA OVOM MESTU JE NEKADA,

U VREME ZORANA ĐINĐIĆA

U NEGOTINU POSTOJALA

DEMOKRATSKA STRANKA

Ne znam da li to ima ikakve veze sa sinoćnjim autističnim monologom Borisa Tadića na B92, ali ovo tako neodoljivo liči na epitaf jedne, nekada velike, a danas terminalno lapotirane stranke. Podjednako, zaslugom onih koji su je vodili posle 12. marta 2003. godine, kao i onih koji su se toga dana histerično radovali a zatim u DS učlanjivali. A onda su se svi zajedno iz ovih prostorija preselili u prizemlje Komiteta, baš ispod SPS i pored DSS - tačno tamo, gde im je mesto.

***

28.12.2005. Negotin

Članovi negotinskog Građanskog Saveza Srbije (uz "podršku" LDP i SDU) su toga dana podelili građanima 200 promotivnih CDova kampanje "Kapiraj-Kopiraj". Na disku se nalazio snimak filma o Zoranu Đinđiću "Ako Srbija stane", razne fotografije, promotivni materijal, poziv da se prisustvuje suđenju Zoranovim ubicama (koje je tada još uvek trajalo). Štand je bio postavljen ispred ulaza u zgradu Skupštine opštine Negotin, u kojoj su u tom trenutku na vlasti bili lokalni Pokret za Negotinsku i Timočku Krajinu (nekada DSS, potonji LDP), Srpska Radikalna Stranka i G17+.
Konvertiti su već tada iz Demokratske Stranke najurili sve što je mirisalo na Zorana Đinđića, pa se potom bratski opoziciono slikali sa socijalistima - prvo pod njegovom pa onda i pod slikom Onog ispod lipe.
Svi su oni mislili da je smisao te akcije bio "kapiraš, treba kopirati Đinđića - to je in".
A nije.
Ukapiraj, shvati šta je zaista bila Zoranova ideja, daleko veća od pukog imena, praha ili pepela. I kada ukapiraš, to iskopiraj, svima reci o čemu se radi, da i oni shvate i kažu DOSTA.

p.s.
Ivica Dačić juče nije bio u Požarevcu, ali danas jeste položio venac na ground zero, mesto odstrela. Baš kao i Aleksandar Vučić i ostale poglavice & vračevi domaćih partija.
U socsamoupravnim firmama, nekada su na svakih deset godina deljene tzv. jubilarne nagrade (plakete, udarničke medalje i značke, zahvalnice udruženog rada, pokoja kinta). Ne znam da li će Tomislav Nikolić danas udeliti neku medalju dežurnim udarnicima nacionalnih radova. Nekima od njih danas jeste jubilej.

Još jedan prođe Dan.
Da li smo makar malo pametniji, videćemo - već koliko sutra.

↧

Jolly Walkers

March 15, 2013, 9:40 am

≫ Next: Cotidianam Vitae Ordinariae

≪ Previous: Ukapiraj, ne kopiraj

Kraj je još jedne radne nedelje, od nekih sumanuto nazvane "Zoranovom".

Red bi bio tog čoveka ostaviti da na miru počiva, prekinuti još jedno tradicionalno godišnje razvlačenje njegovog imena, čiji je ionako jedini cilj da se neko ne doseti kako su postojali i ideja i delo (pored lika). Kako onoga, što je Đinđić uspeo da učini do marta 2003., tako i svega što su plagijatori potom uradili da bi to diskreditovali, frustrirani sopstvenom nesposobnošću da urade isto i na taj način pokažu da su različiti.

Ludom radovanje, kažu.

Nema smisla niti svrhe dalje lamentirati nad zlehudom sudbinom Čoveka i Ideje, kad već znamo da je svako kovač sopstvene sudbine. Kako važi za nas Nišče i Maljčike, još više se odnosi na samorazbaštinjene Narikače i copycat političare.

foto: e-novine

Tvrdim sledeće:

U "dva autobusa" agroliberala i jednom punom žutih zunzara (iskreno rečeno, bio je poluprazan) koji su to jutro krenuli iz Vlašingtona (tj. Negotina) za Beograd, mogli ste na prste jedne ruke pobrojati one koji su bili na Zoranovoj sahrani na današnji dan pre deset godina; možda bi se moglo nategnuti jedno jače tuce onih koji su tada bili članovi DS. Eto, toliko od tri autobusa. Ne zanosite se da su autobusi ličili na đačku ekskurziju, bili puni mladih - jer nisu.

Namera mi nije da omalovažavam nekoliko desetina hiljada građana, od kojih je većina (nadam se) ipak došla da oda poštu jednom izneverenom Vjeruju. Međutim, to me ne može nikako sprečiti da postavljam nezgodna pitanja:

- Gde su bili i šta su radili današnji odbornici i poslanici LDP/DS iz Negotina, u podne 12. marta 2003?

- U kojoj su stranci tada bili? (mala pomoć: većina ih je bila u Jednoj)

- Šta su tada, kao takvi, sve govorili na račun Zorana (Đinđića, ali i Živkovića) i Demokratske Stranke, po kućama, kafanama, jazbinama?

Podjednako su važna i ona postistorijska pitanja:

- Ko ste vi, Šetači-Veselnici, da paradirate glavnim ulicama Beograda i obmanjujete silan narod koji je manjim delom išao u koloni iza vaših leđa a u mnogo većem broju obišao Zoranov grob mimo "vaše" parade ili najvećma ostao kod kuće, zato što ste mu se smučili - i Vi i Vaše?

- Ko ste vi, odbornici i poslanici, da se kitite demokratskim i liberalnim politikama, a da zato u svojim agrobrlozima listom glasate za izbor kadrova SPS na najviše opštinske i druge funkcije, pravite lokalne, gradske i republičke koalicije sa socijalistima i radikalima, potajno se nadate saradnji sa naprednjacima, najvulgarnije vređate zdrav razum i one koji su vaše licemerje prozreli i prezreli?

- Ko ste bre vi, sa čela kolone, jer sigurno niste ono za šta se izdajete?

Odgovor je prost, da jednostavniji ne može biti: Nevažeći ste, nevažni. To je ono što vas boli, čega se najviše plašite.

Red bi bio da građani zemlje, u kojoj caruje vladavina samoreklamokratije, preuzmu brigu za sopstvene živote u svoje ruke. Onako, pošteno i iskreno - poislandski.

↧

Cotidianam Vitae Ordinariae

March 17, 2013, 3:41 pm

≫ Next: Vopi

≪ Previous: Jolly Walkers

Politika je čudo. Da bi se time bavili potrebno je da mnogo znate, i još više da ne znate. To mu otprilike tako ide kod nas. Ne valja mnogo da znaš, zaboleće te stomak.

Plus, uglavnom ćeš da sanjaš posao i platu.
Čak i ako si ih nekada imao.

Raj naroda nebeskog

U Srbiji se lokalna i visoka politika stalno prepliću i nipošto ne raspliću. Najprostija stvar kod nas, nekom ko posmatra sa strane, izgleda ne kao jedan već kao cela mreža Gordijevih čvorova, koje ni Aleksandar ne bi mogao da raseče. Ne bi, jadnik, znao odakle da počne.

Ovde ne možeš da budeš iznosač smeća ukoliko nisi član neke od vladajućih partija - prekomponovanih ili novokomponovanih, svejedno. A, dao bog, kod nas su sve partije vladajuće. Ovde policija ima sindikate, ali kao i svaki drugi, i njihovi sindikati su partije u malom ili su partijske ispostave po firmama. Ovde je policija firma, društvo sa ograničenim... nečim, i neograničenim ovlašćenjima & neodgovornošću.
Baš kao i lekari, koje iz operacione sale opštinskim kolima dovezu do lokalne skupštine, da naprave kvorum, pa se lepo tim istim kolima vrate nazad da zakopčaju utrobu pacijentu. Kakve su nam lokalne skupštine, sterilnije su od hirurških sala - od tih likova i bakterije i virusi beže kao od kuge.
Ovde ministar za (tuđe, tj. naše) pare na samozvanom srBodavosu, tj. najvećoj solani koja kod nas ordinira jedared u godini na vrh Kopaonika (da bi prisutni osetili taj duh visine Olimpa), kaže da biznismeni treba sami da pišu zakone koji ih se tiču. Kao, do sad neki od njih nisu to radili. Pitanje je šta stvarno rade oni kojima je to posao. Na čelu sa tim URSuljem, belim medvedom svih postoktobarskih vlada.

Ovde se politikom ne bavi niko ko nema nekoliko partijskih knjižica u džepu, plus barem još dve u svakom rukavu. Kod nas politika, ona prava, ne postoji ali zato političara ima bezbroj. Isto kao i selektora fudbalske reprezentacija ili gomila patriota "zaslužnih" za uspehe zaludnih pojedinaca, koji su sve svoje u nauci, sportu, umetnosti ostvarili uz pomoć samih sebe i nikoga drugog.

U Srbiji za kvazietno arlaukanje dobijete 'ladno sto hiljada evra, uz svesrdno razmetanje lokalnih bilmeza koji nemilice bacaju budžetske pare da bi baš vi pobedili - pa da se posle poĆastimo, red je.

Ovde pacijenti umiru jer čekaju mesecima red za skener, da bi im rekli kako su zakasnili. Jer nemaju par hiljada prokletih evra za operaciju nekog prcoljka od krvnog suda koji im život znači. Ovde pacijenti idu na rentgen pluća četiri puta za deset dana, jer izabranom lekaru niko nije hteo da kaže da one slušalice oko vrata sme da skine i upotrebi ih čak i u radno vreme. Vala, baš izabran.

U Srbiji, za to isto vreme, petočlana porodica bez prihoda, sa troje polugole dece, svake božje zime ne zna da li će dočekati proleće u napuštenoj štali, u kojoj preživljava na vrh neke vetrom išibane čuke po Homoljskim vukojebinama. I onda im donesu televizor, ti isti bilmezi. Kada ih sledeći put neko bude obišao, biće to poštar sa računom za struju koju nemaju i privatni sudski uterivač dugova koji je došao po TV pretplatu. Da se Kockoglavi direktor javne kuće informisanja slučajno ne zapusti.

Radomir Konstantinović kaže da je palanka moguća u svakom društvu. Zato je samo kod nas to pretvoreno u filosofiju, stil života u kome niko ne vidi ama baš ništa problematično.

Pakao svakodnevice običnog života

A šta to rade, kako žive oni širom Zlog Sveta - oni, što nas mrze?

"Oni" život vide i sve počinju od sitnih, malih stvari koje se tiču prvenstveno njih samih. Pa, ako imaju vremena i volje, ponekad bace oko i na vesti iz Velikog i jedinog nam Sveta.

Šta se nekom Englezu jebe za Negotin, Ruandu, Berluskonija, Kamčatku ili Zelenortska ostrva, kad mu na živce ide komšija Paki čija deca arlauču po dvorištu, gaze leje cveća i prekopavaju travnjak ispred kuće, dok im lenčuga od oca (koji se grebe mesečnu socijalu, za prosečnog Srbina nedosanjanu) u garaži turira razdrndani polovni auto, iako ima para da kupi bolji.
Onda Johhny English lepo cimne bobija, ovaj dođe i opomene mongoloide, pa ako se ne urazume, pljas - kazna za nepoštovanje uličnog kućnog reda. Potom isti pandur obiđe svoj kvart, svima poželi dobar dan i oni njemu, kod najstarije babe u kraju svrati na čaj, skine mačora sa krova, pa onda posle završene smene ode u pab da skrlja par točenih piva sa ortacima. Onda zapali kući, donese džak neophodnih namirnica iz dućana, proveri deci ocene u školi, uz TV večera sa porodicom nešto lagano da ne bi prdeo noću i maltretirao ženu.

Obavezno, onako bezosećajno kako to samo Englezi umeju, pomazi i ušuška decu pred spavanje, poljubi ženu i ona njega.

Glupo, zar ne? Ta svakodnevica običnog života. Šta oni znaju o politici, majke im ga normalne.

Kada legnu u krevet, i ugase svetlo, verujem da i Srbi i Englezi rade iste stvari.
Samo što Srbi i plaču.

Pljuni i zapevaj, Srbijo.

↧

Vopi

March 20, 2013, 9:11 am

≫ Next: O gvozdenim magarcima

≪ Previous: Cotidianam Vitae Ordinariae

Pre neki dan se potrefio čuveni irski versko-nacionalni praznik St.Patrick, koji Srbiznajuzašto takođe proslavljaju - radno (mada nezvanično) cirkom&svirkom uz troprstohvat ortodoksnih kelta i domaćeg ječma. Sveti Patrik (Patricius) je svojevremeno, po papskom nalogu, toliko efikasno propovedao hrišćanstvo po Irskoj, da je na kraju ispalo kako je to jedna od retkih zemalja u kojoj je ta firma verosipovesti bila prihvaćena bez prolivanja krvi, moglo bi se reći - ekspresno.

Elem, prođe detelinski svetac a nekome ipak ostadoše tone nepopijenog piva, te Svete Vodice koja pali samo kada je ovaj beatifikovani lik u pitanju? U spomen na irsko ekspresno prihvatanje kruciforme, ne valja ni pivo prolivati. Pa, ako već toga nema, šta poštenom čoveku preostaje ukoliko ne može da popije viškove iz kućnih robnih rezervi?

Evo nekoliko zanimljivih (i neočekivanih) predlogašta nam valja činiti.

Održavanje travnjaka

Ukoliko vaš omiljeni travnjak pred kućom konstantno maltretiraju štetočine poput puževa golaća i glisti, doskočite im pivom na sasvim prirodan način. Plus, ono ni na koji način neće nauditi vašem kućnom ljubimcu koji voli vaše, i samo vaše parče Prirode, ono za koje ionako plaćate opštinsku naknadu za gradsko građevinsko zemljište. Nađite neku čistu dublju posudu koja vam ne treba i ukopajte je u zemlju, s tim da par santimetara viri iz nje, pa u nju nalijte pivo. Naravno, ne do vrha, jer se gubi efekat iznenađenja za štetočine. Puževi, gliste i ostala ekipa se lepe na pivo kao muve na znatevećšta, ne mogu mu odoleti. Zaleteće se na pivo, upasti unutra i neće moći nikako odatle da izađu. Perfektna i sasvim prirodna pužoglistolovka. Dalji postupak sproću tih uhićenika je stvar vašeg ličnog izbora.

Pored gorepomenute upotrebe, pivo možete koristiti i da pokrpite svoj travnjak na mestima na kojima se trava, koju tako pomno negujete, suši ili proređuje. Polijte pivom te smeđe "fleke" na vašem zelenom tepihu; pivo je puno hranljivih sastojaka i za par dana ćete videti kako se vašem zelenilu vraća njegova prirodna (i očekivana) boja.

Onaj naš Patrik, s početka, poznat je i kao rasterivač raznih napasti poput zmija, guštera, slepih miševa i drugih otrovnih životinja, ali ne postoje ni istorijski niti crkveni spisi koji bi potvrdili da li je i kolike količine piva upotrebljavao u tim, isterivačkim prilikama.

Odbrana od vazdušnih napada

Pivo podjednako privlači i ljude i insekte. Ukoliko lepoti vaše bašte nedostaje šarenilo raznih vrsta leptira, privucite ih pivom kome je istekao rok sa malo šećera, voćnog sirupa, gnječene prezrele banane ili đusa. Ovu muljavinu poprskajte po mestima u vrtu, na kojima želite leptir-dekor. Provereno radi.

Pivo podjednako privlači i pčele, pa ako ne želite da vam dave društvo dok roštiljate po dvorištu, samo ostavite nešto piva u nekom sudu što dalje od vas. Isto važi i za dosadne voćne/vinske mušice - pomenutu metodu možete primeniti i van i unutar kuće, podjednako.

Interna kućna upotreba

Pivom možete očistiti mnoge stvari u svom domu; ono zaista predstavlja odličnu alternativu raznim hemijskim sredstvima za održavanje pokućstva, u nekim slučajevima je čak i bolje. Ako imate one čuvene tvrdokorne mrlje po tepihu, od kafe ili čaja, samo natopite to mesto pivom pa istrljajte. Poželjno je da pre uklanjanja fleka, proverite otpornost tepiha na alkohol, da ne biste posle uklanjanja tamnih mrlja na istom mestu dobili njihov negativ.

Uz pomoć piva možete polirati lonce, pa čak i zlatan nakit. Blaga kiselost piva daje sjaj metalnim predmetima. Isto važi i za poliranje nameštaja: natopite izvetrelim pivom mikrofiber krpu kojm ga inače čistite, i tako ćete njegov stari sjaj vratiti u život.

Provereno - bubašvabe su teške ciroze, obožavaju pivo. Ukoliko vam je kuća opsednuta tim insektima, ostavite otvorenu flašu zidarskog piva, sa malo tečnosti na dnu. Za dan ili dva, boca će biti krcata tih gadova. Dalja procedura sa uhićenicima je standardna, eksterminišuća.

Za kosu kao iz reklama

Pivo je prepuno vitamina, sinko. Naročito onih B-kompleksa, koji kosi daju puniji izgled. Kako to postići? Ostavite jedno pivo da izvetri na sobnoj temperaturi. Potom kosu šamponirajte kao i obično, ali umesto balzama iskoristite pivo. Utrljajte pa ga isperite, osim ako baš ne želite da bazdite kao neka domaća pivnica.

Pivo možete čak iskoristiti i da posvetlite kosu. Samo natopite ćubu pivom i zauzmite neki osunčan plac. Kada isperete potom kosu, ostaće izblajhani pramenovi, kao sa morskoga plavog žala.

Jedite pivo

Pivo je odlična stvar za spremanje obroka, za šta postoji gomila recepata; naravno, dozvoljeno je i da sami eksperimentišete ukoliko nemate pametnijeg posla.

Možete pripremiti supu sa pivom i suvim hlebom, pivski hleb (kolač) i čuvene domaće kiflice "pivčiće". Pivo može da bude upotrebljeno za marinadu prilikom spremanja različitih vrsta mesa - ono neutrališe do 70% kancerogenih materija u mesu. Pivo hrani daje zanimljive ukuse (zavisno od vrste piva), čini je sočnom, a unošenjem značajnih količina hranljivih supstanci (koje se obilato nalaze u njemu) činite i uslugu sopstvenom telu.

O struku i pivskom stomaku neću ovog puta, da ne pokvarim umjetnički dojam.

Dodaću još nekoliko teza u prilog zdravstvenom aspektu priče o pivu.

Smanjenje rizika od srčanih oboljenja - Kao i druga pića koja sadrže alkohol, i pivo utiče na širenje krvnih sudova, podstiče izbacivanje štetnih i zadržava korisne holesterole u krvnim sudovima. Čini da krv izgleda ređa, što takođe ima uticaj na sniženje krvnog pritiska.

Dobro je za bubrege (one tamnije, da bude jasnije) - Alkohol sam po sebi predstavlja štetnu materiju za naše bubrege, međutim pivo ima dijametralan uticaj - kako na ove organe kod dr. Šapića, tako i na preostali deo populacije koji ih poseduje. Jedna standardna doza piva sadrži 1g biljnih vlakana, vitamine B kompleksa (naročito B6 i B12) i dosta silicijuma. Ovaj hemijski element direktno utiče na očvršćavanje kostiju (smanjuje im krtost). Kristali kalcijuma, od kojih nastaju pesak i kamen u mokraćnim kanalima, tu stižu krvotokom direktno iz kostiju - umerena konzumacija piva na dnevnom nivou utiče na pošteno smanjenje ronjenja kostiju tj. na potonje probleme sa peskom & kamenicama po nekim povremeno veoma nezgodnim mestima i budžacima našeg tela.

Utiče na smanjenje rizika od dijabetesa - Ako zveknete dva piva dnevno, smanjićete rizik od dijabetesa tip 2 za čitavih 25%. Merenja nisu vršena za količine unetog piva veće od navedene, tako da nema daljih komentara po tom pitanju... Branićemo se ćutanjem.

Anti-kancerogeno delovanje - Kako je već bilo rečeno, pivo ume da razvaljuje kancerogene materije u hrani, naročito one u mesu. Stopa efikasnosti je oko 70%. Istraživanja se ne odnose na doslovno cirkanje piva, već na njegovoj upotrebi u pripremanju hrane i spravljanju obroka. Pa ipak, samo ispijanje piva (u razumnim količinama) može da bude korisno po naš organizam, jer je pivo takođe bogato i antioksidansima.

Utiče na smanjenu pojavu oboljenja mozga - Par piva dnevno itekako ume da najuri onog Alchajmera, tu nemačku bitangu koja nam krije stvari i imena po kući, što smo stariji. Isto važi i za šlog - "ređa" krv rastvara trombove koji tako razbucani lakše prolaze kroz opuštene i proširene krvne sudove kod onih kojima nije strano čuveno pivce za živce. Kod žena, posebno, umerene dnevne količine piva pojačavaju mentalne funkcije za skoro 20% u odnosu na životno doba.

Eto, to je bilo nešto od onoga što možete uraditi sa pivom ukoliko vam pretekne posle nekog od verskih ili neverskih praznika. Mada, čisto sumnjam da u našim krajevima postoji kategorija "preteknutosti" piva. Deluje nekako ... fantastično, zar ne?

***

Danas je Svetski Dan Radosti, a od podne i prvi dan Proleća. Pa, da zalijemo i taj travnjak u sebi. Ovaj tekst ne ide u slavu cirozi i pijanistima. Napisan je razbijanja svakodnevice običnog života radi, one domaće - prezagađene političarima i njihovim gadostima.
Dakle, tu je pivo, tu je i gamad - da trebimo, onda.

↧

O gvozdenim magarcima

March 21, 2013, 6:27 pm

≫ Next: Witches Abroad v.2.0.13

≪ Previous: Vopi

Nikola Pašić završio je politehniku 1872. godine u Cirihu. No u želji da se što bolje osposobi kao inženjer za izgradnju železnica, koji je posao predstojao Srbiji u to doba, obratio se nadležnim vlastima u zemlji molbom da mu se omogući ostvarenje njegove želje. To pismo je po svojoj sadržini vrlo interesantno, radi čega ga donosimo u celini.

Ono glasi:

"Gospodinu Ministru Prosvete i Crkvenih dela

Poznato će biti g. Ministru da ću kroz po meseca sa inžinirskom naukom gotov biti. Poznato će biti i to g. Ministru da sam poslan od pređašnjeg g. Ministra naročito zato da izučim postrojavanje željeznica. Pre četiri godine kad sam za državnog pitomca izabran beše inžinirska struka s' pogledom na postrojavanje željeznica na ciriškoj politehnici najbolje zastupljena, ali opet zato nije tako udešena da se i praktika za vreme teoriskog učenja izuči. Kako je pak za inžinjira, koji bi posao samostalno preduzimao i vršio, neobhodno nužno i praktično znanje i kako je to osobito onde nužno gde inžinirstvo u početku stoji, kao što je kod nas slučaj: to molim g. Ministra a odnosno ministarski savet da mi dozvoli da ostanem na strani bar još jednu godinu radi praktike.

Kazaću ukratko misli, koje mi povoda daju mojoj molbi.

Srbija je država, koja ako hoće živiti mora ući u tok evropske industrije i civilizacije. Ako li se tome usprotivi to se mora osuditi na sasvim odvojeni i stacionarni život i uvek se braniti od poplave evropske industrije i civilizacije i nikad neće biti sigurna da je neće evropski događaji silom prinuditi da dopusti slobodan tok evropskom saobraćaju.

Današnji pravac proizvodstva - industrije - tako je da željeznica ništa drugo nije do jedan deo toga pravca, t. j. željeznica je nužno sljedstvo današnje industrije. Fabrike kakvih izvesnih produkata zamenjuju sav ručni rad tih produkata i to u takvoj daljini okolo sebe dokle produkti sa putnim troškom mogu konkurenciju izdržati sa ručnim radom. Što su mašine savršenije i što je bolje sila prirodna upotrebljena, tim je veći trg tih produkata. I oni su uspeli da trg svoj svetskim učine, počeli su u stanju bili da sami sebi put polože, kojim su prepreke vremena iliti prostora skratili. Težnja je današnje industrije da sve ljudske poslove zameni fabričnim i da sve prirodne sile (vodu i ugljen) upotrebi mesto ljudske. Karakteristična crta današnjega veka - otuda dolazi to da se fabrike neprestano umnožavaju i da se željeznice od severo-zapada k' jugo-istoku kao bujice valjaju. Ni jedan predeo nije mogao zabraniti (a upravo samu stvar nije ni zabranjivao no su se borili okolo podele koristi od upotrebe prirodnih blaga) da željeznica ne prođe kroz njega i da se fabrike nepodignu, kad mu koristi donose. Talasi evropskog trga već udaraju o granicama Srbije.

Srbija je uvidila i pokazala je u raznim prilikama da se zanima ozbiljno sa tom stranom narodnoga napredka. Željeznice će preći preko Srbije čim ova stoji u trgovačkom saobraćaju sa ostalim industrijalnim svetom. Zadatak je svake vlade da napredak industrije dovede u saglasnost sa narodnim interesima. Na nedopusti da industrijalna preduzeća od kojih blagostanje naroda zavisi padnu u ruke takih preduzimača, kojih interesi dijametralno narodnim stoje. Srbija gradila sama željeznicu ili dala kakvom društvu, mora gledati da se prvi i najveći uslov ispuni a taj je da željeznica nebude od štete kako narodnoj slobodi tako i narodnom blagostanju. Strana društva prete tom uslovu najviše. Istorija nas tome uči. Prvo je načelo stranog preduzimačkog društva da što više dobije neobazirući se ni najmanje u koliko su tuđi interesi povređeni. Kapitalistično društvo redko je humanistično spram svojih sugrađana a još ređe spram tuđih državljanina. Osigurati stranom kapitalu dobit a sačuvati narodni interes često je vrlo teško.

Nadzor kako pri izvršivanju kakve građevine kako pri upotrebi iste, treba da je potpuno tačan i svestran, pa tek onda može se reći da se ima uslova da će se ugovor tačan i neizvrnut izvršiti.

Nadzornik treba da stepen današnje nauke (teorije) i treba da zna koliko se je mogla ista u praktici izvršiti; jer će se inače dogoditi da se stvari odbačene upotrebe ili će se tražiti nešto da se izvrši što nije moguće ili što bi kao eksperimenat služilo.

Iz toga ću kao sljedstvo napomenuti da su državi pri preduzećima narodnjim iliti državnim preko nužni inžinjiri, koji bi bili sposobni da samostalno preduzeće izvrše ili ako ih je malo da mogu svestrani i tačni nadzor nad preduzetim radom vršiti.

I iz toga držim da je molba moja da bar jednu godinu na strani u praktici ostanem u interesu našeg otačastva. Moja ličnost neutiče ni najmanje u tome, jer sam potpuno osiguran, čim mi je država dala tolika sredstva da sam postao samostalna jedinica u svetu.

Osim željeznih putova, koji će kad tad preko Srbiju preći pa ma pod kojim vodom, ima Srbija da izvrši još i druga preduzeća, koja su s' njenim napredkom tesno skopčana, a ta su: da poveće reke reguliše i očisti i da ih plovnim napravi i da pomanje i gorske reke i potoke tako reguliše da se poplave otklone. Posle ovog ima Srbija da preduzme da se tačno premeravanje Srbije izvrši i da se katastri urede.

Sve to Srbija mora izvršiti i to u kratko vreme a sva ta preduzeća nemogu se stranim društvima dati, jer bi onda Srbija bila na svagda stranim kapitalom pokorena.

Što je kraće vreme za koje se mora što izučiti to se zahteva da su sredstva veća koja će se oko toga učenja upotrebiti.

Da se svršeni inžinjir potpuno u svemu onome što je teoriski izučio i praktički izvežba nužno je više od jedne godine. Za jednu ili dve godine mogu se napraktikovati samo pojedine grane inžinjirske nauke.

Da se rešenje, kojim sam na stranu poslan sa naročito postrojavanja željeznica izučim doista izvrši moram biti u praktiku, t. j. pre nego što ću moći preduzeti da kakav rad samostalno izvršim moram najpre da taj posao izvršim pod nadzorom kakvog veštog praktičara. Dakle ja moram biti u društvu, koje je preduzelo da kaki predugotovni rad izvrši - pri trasiranju - posle trebam da budem u birou društva, i u polju pri pravljenju kakve veće ćuprije, pri tunelu, pri vodovodu i t. d.

Da sve te radove u jednoj godini pređem moram dakle kratko vreme kod svakog biti, upravo toliko dok ga neizučim. Iz toga sljeduje da se nemogu zadržavati pri jednoj željeznici (što i netreba, jer građenje željeznice zavisi mnogo od zemljišta na kom se gradi) no ću morati da tražim radove, koje potrebujem. Iz toga opet sljeduje da se nemogu stalno i pod platom primiti da radim na izvršenju kakvog posla, jer često jedan jediti posao, koji se za kratko vreme može izpraktikovati potrebuje polovinu i više od jedne godine.

Ja dakle neću moći da budem za rad prevezan no ću raditi dotle dok se neizvežbam pa ću onda dalje ići.

Da se za tako kratko vreme pređu svi radovi oko željeznica moraju se imati veća sredstva no što sada imam.

Zbog toga molim g. Ministra a odnosno Ministarski savet da mi blagodejanje uveća sa još 200 talira godišnje ili da mi plaća sve putne troškove, koji će se oko putovanja iz jednog mesta u drugo učiniti.

Prvo ću ići u Ungarsku, počem će se tamo za kratko vreme više novi pruga preduzeti. Dokle rada potrebnog nalazio budem dotle ću i ostati. Docnije kad sve radove izučim nameran sam ako g. Ministar dopusti ići u Francusku i Englesku da postrojavanje željeznica u tim zemljama sravnim sa nemačkim sistemom. Ovo je nužno za nas, jer se nezna hoće li sama država građenje preduzeti ili će dati kakvom stranom (nemačkom, engleskom ili francuskom) društvu. I da se sačuvamo da neupotrebljujemo one stvari, koje jesu u drugim zemljama odbačene (Pruska je prošle godine izaslala neke svoje inžinjire da prouče engleske željeznice i da ih sravne sa nemačkim).

Iz svega ovoga molim gospodin Ministra da mi rešenjem svojim dozvoli:

1. Da ostanem najmanje jednu godinu u praktici na strani.

2. Da mi blagodejanje sa 200 talira poveća.

3. Da mi se putni trošak do Pešte pošalje i to što skorije.

4. Da mi dozvoli da mogu kući na 20-30 dana doći ako nebudem odma zanimanje našao.

8. marta 1872. god. u Cirihu

Državni pitomac Nikola Pašić, inžinjir

Adresa: Schönbühlstrasse No. 11, Stock 1, Hottingen Zürich"

Ta molba poslata je Ministarstvu građevina, koje je odobrilo:

"Naknada da se Nikoli dozvoli, da jednu godinu provede u praktiki i to da praktikuje u Ungarskoj pri građenju gvozdenih putova kao što on traži, a nigdi više, i da se i njemu kao i ostalim pitomcima dade 100 talira godišnje, pa iz te sume da podmiruje putne i druge troškove, a ništa više na to ime da mu se ne daje."

Pošto je Nikola Pašić proveo godinu dana u Ungarskoj vratio se 1873. godine u Otačastvo. Kao i svima državnim pitomcima i njemu je poslato jednomesečno blagodejanje na ime nagrade po završetku študija, kao i putni trošak od Pešte do Beograda, sve u ukupnom iznosu od 668 groša poreskih.

Iako željan da se što više i bolje osposobi i usavrši u samom građenju železnica, Nikola Pašić to svoje znanje nije uopšte praktično upotrebio kao graditelj po povratku u Srbiju, već se naprotiv potpuno posvetio politici odnosno Radikalnoj stranci, koja je bila najogorčeniji protivnik železnica u Srbiji, čiju je izgradnju sprovela Naprednjačka stranka, dok je pak samu obavezu za tom izgradnjom primila Liberalna stranka na Berlinskom kongresu 1878. godine.

Nikola Pašić bio je docnije ministar građevina, predsednik vlade, kao i šef Radikalne stranke, i sa tih položaja svakako da je želeo da posrednim putem doprinese poboljšanju železničke mreže u Srbiji, ali kao graditelj - kako je to i pismeno obećavao da će biti - nije nikad uzeo učešća u tim poslovima.

inž. Stanislav M. Velimirović

"Pioniri Timočke Krajine u izgradnji srpskih državnih železnica"

Razvitak br. 3 1966. Zaječar

Izgradnja prve železničke pruge u Srbiji bila je planirana u Timočkoj Krajini.

inž. Stanislav M. Velimirović

Razvitak br. 1 1967. Zaječar

Aprila 1880. Srbija je bila primorana da potpiše novu konvenciju koja se isključivo odnosila na izgradnju pruge. Rok za izgradnju pruge bio je opet tri godine, odnosno 27. juni 1883. godine. Krajem 1880. godine vlada je raspisala licitaciju na koju se javilo jedno francusko društvo iz Pariza – "Generalna unija". Knez Milan Obrenović je srebrnim budakom 15. jula 1881. godine udario temelj Srpskim državnim železnicama. Ovaj događaj zbio se "kraj mosta na Mokroluškoj rečici do Topčiderskog puta" (to mesto je u blizini današnjeg mosta "Gazela" u Beogradu). Posle samo godinu dana "Generalna unija" je bankrotirala, pa je radove nastavilo novoformirano Društvo za izgradnju i eksploataciju Srpskih državnih železnica. Zbog toga je prvi svečani voz na pruzi Beograd–Niš zakasnio čitavih petnaest meseci i protutnjao Moravskom dolinom 4. septembra 1884. godine.

sajt Kluba ljubitelja Timočkih pruga

***

Ako zanemarimo Pašićevu gramatiku serbsku XIX veka, i usredsredimo se na suštinu njegovog teksta, neće nam biti teško da shvatimo kako je jedan takav demagog, više nego očigledan uvlakač i prakonvertit, dospeo toliko visoko, menjajući političke strane i patrone, da ga čak na kraju neki od sumanutijih autora istorijskih pogleda (Zapadna varijanta) nazivaju "ocem Južno Slovenske države". U svojoj biti, palanačko šićardžijski mentalitat državnog pitomca Nikole - koji je on dokazao proneverom uloženih narodnih para u to za šta ih je od (bezbroj puta pominjanog) naroda potraživao - ubrzo se ispoljio po zasedanju na čelo Radikalne stranke, i to baš po pitanju gradnje železnica u Srbiji. Kao jedan od glavnih argumenata protiv njihove gradnje, radikali su navodili ubedljiv argument: lokomotive plaše srpske krave, zbog čega one ne daju mleko.

Zaista ne znam da li je američkim bizonima presušilo mleko, po spajanju američke Transkontinentalne železnice 1869. godine, i da li je baš to uticalo na potonji mortalitet populacije indijanaca. Čisto sumnjam da su bizoni o svom strahu brzojavima ili telepatski to dojavili svojim rođacima u Srbiji tog doba.

Btw, kukuruz je poreklom iz Amerike, krajem XVIII veka ga Osmanlije donose po prvi put u Srbiju (zato je nazvan "tursko žito", po narodski). Tada nikome nije palo na pamet da se raspituje za aflatoksin. Da je više pio mleko ili nešto drugo umesto raznih destilata, možda ni magistar Velja Ilić svojevremeno, u svojstvu ministra za ajzenban&ostalo, ne bi izjavio "ću razmontiram prugu od Požarevca preko Zaječara do Prahova, jer od nje nema leba i samo pravi troškove".

Zamislite danas situaciju u kojoj LDP potpiše obavezu Srbije da gradi železnicu, SNS je stvarno izgradi, a SRS kuka da im to sokoćalo plaši goveda...
Posle bidecenijskog izučavanja potonjeg lika i dela Nikole Pašića u sopstvenom političkom praktikantstvu, stiče se utisak da se konvertibilni Aleksandar Vučić danas ponaša baš onako kako je u pismu govorio Nikola Pašić, naš državni pitomac i strani đak. Eto, lepo piše u pismu ono o vodenim tokovima, kanalima i navodnjavanju - a sadašnji napredni ministar Bačević prepisuje.

Državni pitomac do pitomca o narodnom trošku, prirodno.
Pardon - organski.

O magarcima je ovde već bilo pisano:
05.02.2009. Post #77 - Municipalna genetika i stečena pristojnost
06.02.2009. Post #78 - San zimske noći

p.s.

Ukoliko u Pitomčevom pismu negde naiđete da je spomenuo Rusiju, obavestite njegovog sledbenika vojvodu Tomislava Nikolića. On će to odma' proslediti atamanima Koštunici i Šešelju - kao šuga.

↧

Witches Abroad v.2.0.13

March 31, 2013, 2:32 pm

≫ Next: Tri Srca

≪ Previous: O gvozdenim magarcima

Da li ste čitali roman o Disksvetu, pod naslovom "Veštice na putu" ("Witches Abroad", Terry Pratchett 1991)? Ako niste, onda ništa. Ako jeste, onda svašta. Prethodni prevod ove knjige na srpski jezik (Laguna, 2001) za osnovnu nit imao je rečenicu iz originalnog izdanja, koja glasi:

Gotovo je nemoguće boriti se protiv Srećnog završetka.

Barem je tako bilo do sada...

Da podsetimo one koji jesu, glavne junakinje ove epizode o Disksvetu su:

1. Drevna i seksualno nezajažljivaNana Og

2. Kolovođa i mozak svih operacija, matora Baka Vedervaks, i

3. Mlađana i neiskusna udavača Magrat Garlik, plavuša.

Ne trudite se da prevedete njihova prezimena, poneće vas gradivo. Poput izdanja od pre 12 godina, i ovoga puta ove tri veselnice spasavaju Svet od silesije nepravdi, zala i pošasti. Na kraju romana, najveći benefit svakako izvuče najmlađa i, pokazalo se, ne neminovno - najnaivnija. Ona, od familije Beolukac.

Btw, ceo serijal romana o Disksvetu je ultimativni dokaz da Zemlja zaista jeste ravna.

...

Večeras, dvanaest godina po prvom objavljivanju domaćeg izdanja knjige - baš na dvanaestogodišnjicu kontinuiteta učešća G17 u svim mogućim i nemogućim varijantama srpskih vlasti, i baš na samom kraju Najopasnijeg meseca - aktuelno je javno iščitavanje novog domaćeg izdanja pomenute knjige. Ovoga puta u pitanju je sočinjenije čuvene repetirke O. Bećković, u izdanju DB92. Zapravo, radi se manje o prevodu a puno više o tumačenju.

Umalo da zaboravim, lekturu je obnašao Tata-Matija.

Laku noć!

Glavna nit-vodilja, koja je nagnala autorku na ovaj kolosalan prevodilački akt, bila je sledeća rečenica iz knjige:

Napredak, zapravo, podrazumeva samo to - da se loše stvari dese brže.

Kao posebna poslastica namenjena zainteresovanim konzumentima, u studiju Izdavača su gostovale sve tri heroine ovog najnovijeg (ali svakako ne i poslednjeg) Prevođenja.

Na kraju večerašnjeg iščitavanja, sveopšti zaključak onih koji su emisiju gledali, ali podjednako i onih koji to nisu, predstavlja Otisak Nedelje koji se nekako samonametnuo. Osnovno pitanje, kojim se bavi ovaj novi prevod - tj. tumačenje knjige - zapravo glasi:

Rekonstrukcija ili liposukcija?

Dobro jutro.

Izvolite.

↧

Tri Srca

April 2, 2013, 2:42 pm

≫ Next: osmice

≪ Previous: Witches Abroad v.2.0.13

Vesna Pešić u svom poslednjem analitičkom tekstu na temu realizacije Kosovskog tendera - koji je predugo trajao da se konačno ipak ne bi završio tako kako će se završiti - citira i Sv. Basaru. Pomenuti Svetac eksplicitnog kafanskog stila slanja pisanih poruka Publikumu i Arhikasti ovdašnjoj, ne može još uvek da se otrese samonametnute psorijaze zvane Beli Listići; valjda mu je još uvek, nekako, žao Tadića i Jovanovića, tih autistički proklamovanih vračeva građanske Srbije, tj. političkih propaliteta kojima je višegodišnje estradno šibicarenje skoro pa došlo glave. Figurativno rečeno, naravno.

Godinama se opsesivno baveći jedino tehnologijom opstajanja na vlasti metodom prostog (i prostačkog) sabiranja, doživeli su danas da im preostane samo teorija&praksa razlomaka, te da se bave ostacima od deljenja. Onim iza decimalnog zareza.

U ovom tekstu, oni ne zaslužuju više - i tačka.

No, Basara ipak ne bi bio to što stvarno jeste - on je nesporno dobar domaći pisac, ne obavezno i kolumnista - kada ne bi umeo da pogodi formu i suštinu žgaravice koja tišti ovo društvo. Vesna, punim pravom, citira njegovu opservaciju na temu ko, zapravo šta je to što se u nas naziva politikom, tj. političarima:

Palanački provincijalizam, tj. površno politizovana zatucanost, malograđanština i prostakluk.

Kako to reče Konstantinović, palanka je moguća u svakom društvu, pa zato svi, od Basare gorenavedeni atributi, komplet važe podjednako, od najzabitijeg Pičkovca (ove) Srbije pa sve do Dedinja. Btw, Sv. Basara nije ni prostak niti vulgaran, već je samo eksplicitan. To mnogo više boli okarakterisane, jer se onda takvima u bescenje razotkriva mana, nektar kojim zalivaju ljute rane na soBstvenim poganim jezicima i povremeno bejzbol palicama.

OK, i pokoja fleka na mantiji.

ovu značku političari ne nose, ne pomaže

U Srbiji svi mantraju cca. 11+ dana o Srcu Srbije i Paklu. Baš me kopka nešto, tj. odgovor na jedno pitanje koji se zasigurno ne može naći u onim čuvenim priručnicima za srBske dečake i devojčice. Od odgovora na pitanje koje niko neće (ili ne sme) javno da postavi, i koje nigde ne postoji, zavisi mnogo.
Ako bi sada, volšebno uspeli da iskopamo Drkoštunicu, Vaške, Pedveri, Dobrice, Nokoviće & ostale akrepe iz nekog laguma prepunog neprodate magle fašističkih i pseudonacionalnih samoobmana, koji iz svojih udobnih jazbina (od Kruga Dvojke do Monte Karla) svaki čas podvriskuju nikad prežaljeno postgazimestansko "Kosovojesrcesrbije!" u jednom dahu; elem, ako bi ih na svetlost Sunca izneli i zapitali:

Jelbre, ološu, a da ne bi možda hteli da poklonite neko od srca junačkih jednom detetu koje i nema pojma šta je to Kosovo ali ima želju za životom bezbroj puta veću nego što vi možete da mrzite - šta biste mu ponudili, vi domaćini srBski, patriJote, anti-GMO porodični politikanti, nakotu ljotićevski?

Da li biste ponudili humano preseljenje celokupnog Kosovojesrcesrbije u grudi jednog deteta, i tako uspeli da zadržite omiljenu krv&grudu ucelo, na jednom mestu; ili biste se radije, onako porodičnopatriotski isprsili - ne pilećim grudima već šlajpicima - i tako nekome pomogli da preživi, pa makar se to odvagalo u mrskim evrima (kojih se uopšte ne gadite ako kaplju u vaše korito)?

Svako ko je ovih dana pomogao ličnim prilogom porodicu koja vapi za pomoći, ne treba da se zbog toga oseća loše ili namagarčeno. Svako ko to nije, opravdano pitajući gde je tu država koja zna samo da uzima a ne i da daje, ne treba da se oseća krivcem niti da vodi besmislene polemike po internetu. Jednostavno, ova država i njen mehanizam polako ali sigurno postaju otvoreni neprijatelj običnog čoveka, i to će neminovno prouzrokovati neki vid samoorganizovanja u cilju građanske samoodbrane, golog opstanka radi.

Svako ko je ovih dana ignorisao poziv za pomoć, ali kao mutav požurio da vidi seks na Farmi ili Velikom Bratu, pa se potom grdno iznenadio uvidevši da je to zapravo lažni naslov za isti apel kako pomoći detetu čiji život visi o koncu, neka ne očekuje bolje od ovoga kako je danas. Jer ne zaslužuje.

Na lekara koji je, eto, velikodušno uspeo da obori cenu operacije sa milion na sedamsto hiljada dolara, nemam nameru da trošim čak ni ptijalin. Može biti stručan koliko hoće, najstručniji, ali likovima koji licitiraju nečijim životom mesto je u medicinskom otpadu.

Setite se reakcija domaćih političara povodom ovog "slučaja", onoga dana kada budete krenuli da ubacite glasački listić u glasačku kutiju. Svih njih, jer su listom reagovali identično i pravili se blesavi. Vaš listić toga dana može biti Beo, daleko belji nego lekarski mantili ili garavi obrazi politikanata.

Za ovo poslednje mi je iskreno žao, ukoliko Sveta Basara još uvek nije ukapirao uzroke i posledice.

premijerska Sudba, kosovska

Jedan deo današnje Srbije, onaj u feredžu srbovanja zavijen, kuka za PrvimSrcem Srbije koje to poodavno više nije, ritali se samo oni ili svi mi zajedno kako to nije tako. Ali jeste, jbg.

Drugi deo, pretežno donjekastinski, potegao je DrugoSrce Srbije. Ono dečije, koje je i dalje u opasnosti da ga više ne bude, da doživi sudbinu onog prvog. Samo što to srce neće oplakivati ama baš niko iz redova dobrovoljačkih falangi, novih i starih političkih misli i besmislica, niko od 250 poslaničkih bitangi, tridesetak hiljada državnih administrativaca, bezbroj lokalnih odbornika... niko od birokrata u belom, koji su umesto Hipokratove izgleda položili hipokritsku zakletvu i kurs za računovođe.

Ostaje, na kraju, još jedno pitanje bez odgovora: Ima li Srbija danas svoje Treće Srce, ono koje garantuje opstanak?

Ako nema, nema nam više ni života. Ne pomaže tu ni Radenska.

***

Somnabulizam se u narodu zove i mesečarenje, tzv. "noćne šetnje". Najčešće se javlja kod dece; ni odrasli nisu od toga izuzeti, broj (zabeleženih) slučajeva se kreće negde oko 4% (kod onih sa pravom glasa). Lokalna ljotićevska i ostala svemrzačka ekipa pati od teškog hroničnog slučaja ove pojave. Pogledajte procente osvojene na prošlogodišnjim izborima, ako baš toliko ne znate na koga se to ovde misli.

Stanoviti dr. Koštunjavi predstavlja poseban slučaj. Ovaj ideolog društvene bolesti, koja se u stručnim krugovima definiše kao preambulizam i ima simptome noćnih šetnji u po bela dana, sam osvaja pacijentski procenat veći od svojih goniča i trkača zajedno, i to pukim prosipanjem soBstvenih političkih polucija; kako noćnih, tako i dnevnih - važno je samo da su Ustavne.

Taj i Takvi sigurno nisu Treće Srce Srbije.

O parnim preponskim žlezdama - nekom drugom prilikom.

↧

osmice

April 3, 2013, 2:19 pm

≫ Next: Ludom radovanje

≪ Previous: Tri Srca

Čudo jedno koliko ovaj Svet obožava tu ukletu osmicu...

Broj, cifra. Deljiv sa 1, 2, 4 i sobom. Baš ta deljivost samim sobom, do beskonačnosti, leži u korenima duha palanačkog.

8. dan

Dan kada je Bog stvoril rock, tako barem Pankrti vele.

Muzika

Oktava. Muzička skala sa osam nota.

Oktarin
U našem svetu, vidljiva svetlost ima 7 boja koje se uočavaju njenom difrakcijom. U Pračetovom univerzumu Disksveta, svetlost ima 8 elemenata. Ona dodatna, osma (oktarin), zove se i Boja Magije. Čudo jedno šta se sve s njom može. Verujem da naši politikopaćenici žude za njom ne bi li nam nekako prefarbali stvarnost. Mešavinom osam boja Disksveta moguće je videti čuda magije. Muljavinom ovdašnjih sedam boja, najčešće dolazite u situaciju da preživljavate čudesa i bezbroj nijansi sivila Ništavila.

Oktagon

Čuvena gerometrijska figura, ostavljena Negotincima u amanet na loksodromu u centru grada.

Hemija

Atomski broj kiseonika je 8. Bez njega nema života, ali ni vatre. Takođe, alotropska modifikacija ugljenika (C8). Bez ova dva elementa nema ugljen-dioksida, a bez njega gušenja i gašenja.

Antropologija

Ljudska vilica sa zubima je podeljena u kvadrante 4x8. Svi su podložni kvarenju. Osmi zub u svakom korneru lingvističkog terena naziva se umnjak, čak i kod bezumnih i sumanutih naroda. Postoji i 8 vratnih nerava kod čoveka. Mozak je posebna priča.

Jedan bajt ima osam bitova. Nema veze sa ugrizima, ama baš nikakve.

Sujeverje

Obred cirkumcizije (versko maltretiranje dece, sa zloupotrebom oštrih predmeta u genitalnom predelu - genitortura) se kod jevreja obavlja po pravilu osmog dana po rođenju muškog deteta. Veštičjih Sabata je ukupno osam tokom godine. Sleipnir je u nordijskim legendama bio Odinov osmonogi konj. Osam meleka (anđela) nose Alahov tron. Antihrist je Osmi Kralj, kod onih sa kruciformom oko vrata. Darmačakra je točak sa osam paoka, simbol budizma. Osmica je srećan broj kod Kineza i Japanaca. Škorpion je osmi znak Zodijaka.

Biologija

Po 8 nogu, pipaka, kraka... imaju pauci, morske zvezde, neke vrste sasa. Stadijum Aliena koji skače na lice (facehugger), takođe ima hvataljke - komada 8.

After 8

Čokolada, za uživanje.

Lingvističe vratolomije

Najčešće su u engleskom jeziku: h8, sk8, str8, targ8, congratul8ions... Cifra 8 je nekada bila simbol (danas politički nekorektan) za osobe sa viškom kilograma. Kada je neko ucirkan, kaže se da "pravi osmice" dok hoda. Catwalk je nešto sasvim drugo. Osmicu koriste i kao šifru kopulacione poze istopolnih humanoidnih jedinki, onih sa XX hromozomima u kariotipu.

88 breza

Nekada negotinski parkić, posvećen Drugu Titi. Opustošen.

8. sednica CK SKS

Mesto i vreme koji su iz nedara ispilili Slobodana Miloševića i sav potonji njegov nakot koji još uvek jaše.

8. runda

Poslednji turnus briselskih tri-na-jednog bilateralnih pregovora. Debelo podseća na one kečerske krljačine u ringu, gde često jedan sam umlati sve ostale - pa i sudiju. Verovatno jedini logičan happy ending već spomenute 8. sednice.

∞

Lenja (položena) osmica, Mebijusova traka - simbol za beskonačnost. Uvrnuti Uroboros koji grize sopstveni rep. Najstariji pisani dokument u kome se spominje pojam beskonačnosti je indijska Yajurveda (pre više od tri hiljade godina): "Ukoliko oduzmete ili dodate nešto beskonačnosti, još uvek vam ostaje beskonačno."

Naša svakodnevica.

888

Podseti me ova runda na jednog lokalnog boksera-amatera, čuvenog Hndu (bolje da ne znate šta to znači u domaćoj varijanti sanskrta). Na jednoj od nekadašnjih revija te "plemenite" veštine, njegov protivnik (neki grmalj iz Bora, koliko se sećam) našeg heroja Perišu - to mu je pravo ime - zakuca u klinč pa bije bez prestanka, kao vola u kupusu. Teško da je bila osma runda, ali prva jeste. U mikrosekundama pauze između zamaha pesnica suparnika, Hnda se okrene treneru Banetu i zaurla tako da ga cela Hala Sportova u Negotinu sasvim dobro čuje:

Bacaj bre taj peškir, il' ću se sam nokautiram!

Ovaj će me ubije!!!

Naravno, s' pripadajući naglasak.

Ova tri koaliciona ugursuza koji nam predsednikuju (sa još nekoliko pratećih supozitorijica) odoše u Brisel bez trenera i, što je još važnije - bez peškira. Nije bio ni ko niti šta, za bacanje. Ko je riknuo 11. marta 2006. godine, a šta je bačeno na Gazimestanu.

Da ne spominjem notornu činjenicu kako Autostoperski vodič kroz galaksiju uopšte ne funkcioniše bez peškira.

Samo je pitanje vremena kada će se akcent pretvoriti u akcept.

Ili se ja tu ipak nešto varam?

↧

Ludom radovanje

April 5, 2013, 2:47 pm

≫ Next: Otisak Nedelje - 07.04.2013.

≪ Previous: osmice

"Ako bi mi sada platio jedan hamburger, rado ću ti vratiti u utorak..."

Svi znamo kada pada i kako izgleda taj čuveni payback utorak, barem kada je Pera Ždera u pitanju.

Ako bi mi sada samo malo dali Kosovo da ga držim, samo jedan liz, iz vaše ruke...

rado ću vam ga vratiti u utorak.

Za ovih 11+7 paklenih dana, tokom kojih su se naši Gospodari Haosa krčkali na tihoj vatri glumatajući iščekivanje dobro nam svima poznatog pogovora Priče koja je promašila Temu, Tri Jerarha sa vrha igle srBske pomno osluškuje puls biračkog tela - da li će uopšte, i kako, ono reagovati na mrak na kraju osvetljenog tunela.

Gospodar Vučić se pita: Šta narod mi omiljeni veli na ponuđenu ostavku, tu mošu kojoj ni PREOKRET! nije ravan? Šta?! ŠTA?!! A?!!!

Ataman Nikolič dumaje: Čto Duma zdjelaet, čto dumaet?!!

Premijer Unutrašnjih Poslova Srbije značiglasno razmišlja u sebi, al' tako da ga svi čuju: Ko mi opet uvali vruć kosovburger do utorka? A nijeznači da ga nisam tražio... I što ne prihvatih onu značiostavku, pa da ga samo malo 'apsnem, muku mu bajatu!

Kako god na kraju bilo, a biće onako kako je jedino moguće, Toma će i dalje čučati u kolibi zemunskih iluzija, Ivica će se još neko vreme značiopasno klackati po ivici&marici, Aleksandar će očekivano biti sve manje Veliki a sve više Dugouhi.

Đitler će i dalje zdušno praktikovati demokratski neoliberalizam tvrđi od oca&sina Buša zajedno, Koštunica će naduren & Čedomir kao crv u brašnu siktati na grad i selo podjednako (bez amputacionih primisli), dok na radiju svira Akonkagvo, širi svoje grane...

Domaćinske Genocidno Modifikovane Organizacije će u subotu 6. aprila posle postnog ručka protestvovati protiv bombardovanja Beograda 1941. godine, a svi ostali će biti preostali.

Pa što bre onda i dalje gube vreme na sve ono na šta ga inače gube?

Eto, može im se. Jer nemaju koga da se plaše.

Zato.

Kada se Tri Ugursuza u utorak vrate sa zavrtanja ušiju, zna se šta nam svima sledi:

Znači, kao i obično?

Znači.

↧

Otisak Nedelje - 07.04.2013.

April 7, 2013, 2:44 pm

≫ Next: Rukopisi ipak gore

≪ Previous: Ludom radovanje

Šta bi sve moglo da bude Otisak ove poslednje pred-Kosovske Nedelje, kišne?

Predlog #1 - Sunday bloody Tuesday

♂

Kako su se danas sumanuto uzmuvali ovi domaći politički trutovi, sve je izglednije da se bliži nekakva varijanta raspleta postkosovskog klupka trnja iz koga srBsko društvo u poslednjih stotinak godina nikako da pronađe spasonosnu nit izlaza. Očigledno da su nekima prepone u procepu, kao i da su to baš one kurate junoše poznate kao "Državni Vrh, Brate". Vasceli dan traje paradiranje po Beogradskim dvorovima, javljaju se i dodvoravaju delegacije svega i svačega, imaju mišljenje o Temi i primisli kako se svi za nešto pitaju. Stisak gliba "nacionalne izdaje", u koji su debelo zagazili baš oni koji su koliko juče tako isto nazivali sve ostale koji ne bulazne poput njih, toliko je sada postao jak da više nema nazad.

Nikolić, Vučić i Dačić znaju da će morati da prihvate sve što im bude servirano - neslano, bajato, ljuto, oporo, mirišljavo - baš sve. E, pa kada je tako, red je da im kroz Dveri&Dvore proparadiraju dosadašnji saučesnici, svi do jednog. Svi koji su, direktno činjenjem ili indirektno nečinjenjem, doprineli da ovo društvo dospe u sadašnji talog egzistencije.

Tri Ugursuza su se mrštili, Dinkić im je u tome zdušno evrointegracijski tercirao iz dubina federa u foteljama po kojima Trijumvirat obitava, Međed srbosančeroski je češao grbinu i gde ga ne svrbi, Koštubica je uspeo da napamet nauči i izusti svoj epohalno najduži komentar do sada (koji glasi "Њет!"), srBska varijanta Pape je po mirijaditi put ponovio da je Koštubica u pravu, Čedomir pred kamerama (u sebi) nabraja koliko puta je rekao sve to što ovi sada rade i koliko puta je glasanjem podržavao da Tadić baš to ne uradi, Mlatišuma Harkonen Beogradski ne daje izjave sve dok se preko Google Eartha apsolutno ne uveri da Kosovo ne izlazi na obalu Dunava sa Palilulske strane, baš kod placa Luke Bgd - via Bulevar panjeva.

Red je da se svi izređaju, baš takvi kakvi su. Predizborna kampanja je počela i niko od njih ne sme da istrči neiskosovljen: jedni do lakata, drugi do kolena, ali - svi odreda, i to posred čela. Red bi bio da te buduće izbore raspišu za neki Utorak, sad ih je baš krenulo.

Utorak je dan drevnih bogova rata - Mars, Tyr, Tiw, Ares. Boj na Kosovu će se neminovno okončati nekog utorka, pa makar to bilo Osmog Dana. Onomad, 1389. godine, mnogi su izginuli. Ovoga puta, skoro je izvesno, svi će činjenično preživeti, bez obzira na stranu na kojoj misle da su. Nije mi jasno čega se onda toliko plaše. A vlast je slast, samo dok je ima. Dakle - nebitna.

Krajnje je vreme da prekinemo da se ponašamo kao da smo pali s Utorka.

Pardon - s Marsa.

Predlog #2 - Ni duh, ni telo

Svetski Dan zdravlja obeležava se svakog 7. aprila, počev od 1950. godine. Koliko je Ball of confusion zdrava, a mi vaške na njoj - više je nego jasno. Nije samo jasno dokle će narod mitske Dembelije, koja je svoje ovaploćenje doživela pod imenom "Srbija", bolovati od teškog hroničnog virusa društvene nezainteresovanosti, neodgovornosti za sebe i sve druge. Ovoliku količinu trpeljivosti prema ludacima koji ga vode, jedan narod može da poseduje samo ukoliko između njega i od njega mu izabrane vlasti nema nikakve granice (i razlike) osim tamnih stakala blindiranih limuzina i gomila papira koje nikako život ne znače. Da, para.
Sve su to toliko nebitne stvari za jednu zajednicu humanoida, što Srbija svakako jeste, da je neminovno pitanje koje svako iole razumniji mora da postavi. Da, baš ono isto koje punker Sova postavi ocu (Miki Manojlović), u filmu "Nešto između":

Šta ti je bhe čale? Thgni se, vidiš da si otišo u Qhac...

Stvarno, ima li nekoga da se trgne, ili će svi nastaviti da se samo batrgaju?

U zemlji, u kojoj je virus Tomica Milosavljević akomodacijom mutirao u Slavicu Đukić-Dejanović - teško.

Predlog #3 - Nekrštene reči

cross-words

Premijer Unutrašnjih Poslova Srbije postaje sve interesantniji, iako su mu KZN sve duže sa sve manje izgovorenog smisla. Sa druge strane, taj sve češće udara blokade strelama odapetim iz Patrijaršije, koja je (da ga parafraziram) strugnula sa Kosova još 1690. godine. Kao da već sada priprema kampanju da, kada ga jednog dana smaknu sa državnih i političkih funkcija, uđe u trku za predsednika udruženja Ateisti Srbije. Ateisti, podvlačim, ne boljševici - ne brkajte to, zlonamerni bili.

Nekako istovremeno sa ovim Dačićevim samoodbrambenim katama, osvanuo je ponovo i случай časopisa "Bezbožnik", koji štampa i naokolo besplatno deli neka grupa nesrećnika koja ne prima ljubav Nebesku pa zato bije po nameštenicima Božjih Samoupravnih Interesnih Zajednica, i to bez pardona. Brojevi #1 i #2 su dostupni na internetu, a došli smo čak i do toga da je na novosadskoj TV Apolo (pogodite samo, čija li je) organizovano javno spaljivanje jednog primerka tog časopisa uz standardni prateći komentar koga se ni Torquemada lično ne bi postideo.

Srpska varijanta hrišćanstva traži da na Kosančićevom vencu u Beogradu, mestu na kome je bila stara Narodna biblioteka koja je izgorela u bombardovanju 1941. godine, sagradi svoju zbirku pisanija. U spomen čega - spaljenih ili spaljivanja?

Od Svete Inkvizicije, preko Hitlera i Staljina, spaljivanja domaćih stripova i ploča sedamdesetih godina, knjiga Nebojše Popova i Predraga Čudića, bombardovanja Sarajevske biblioteke, pa sve do Farenhajta 451 - čudni su ovozemaljski putevi Nebeski.

Ni svet nije pošteđen novih frikcija na relaciji bob-bog:

Papa František je objavio rat pedofiliji u Vatikanu i pripadajućim mu filijalama. Ne zna se kojim sredstvima, ali - cilj će ih već opravdati.
Egipatskoj blogerki i internet-aktivistkinji, čuvene Femenke jedine daju podršku kao odbranu od otvorenih pretnji režima u njenoj zemlji da će biti uhapšena i vrlo moguće šerijatski ošišana za glavu.

Zajednica bangladeških blogera, posle brutalnog ubistva jednog svog člana od strane napaljene džihad-rulje na ulici, zatražila je od vlasti da pohapsi i osudi na smrtnu kaznu jedan deo istaknutih lokalnih političara koji predvode islamističke partije, zbog više nego aktivnog učešća u ratnim zločinima i masovnim ubistvima tokom sukoba u toj zemlji pre više od trideset godina. Kao nagradu, pohapšeni su - blogeri.

Eh taj Bangladeš, raj za javna bičevanja do smrti, nedosanjano utočište svakog našeg obrezovanog dverinjaka.

Predlog #4 - Čitanje, satanističko

U subotu, na programu engleske Premier fudbalske lige, meč Reading - Southampton. Kako tolika slova ne mogu da stanu u gornji levi korner ekrana naših malih TV prijemnika, režiser prenosa to lepo skrati pa dobijemo i ono što nismo tražili.

Reading - Soton, ili prevedeno na srpski: iščitavanje đavla (ili neprijatelja, po jevrejski).

Kakva je veza između Premier lige u Engleskoj i Premijera Unutrašnjih Poslova Srbije, daće nam odgovor osoba u krajnjim donjim desnim dubinama. Da, ti ćelavi, sa krstom od originalne grane šljivke iz Koštunića.

Btw FK Čitanje je na kraju od FK Satanski popilo dva komada u mrežu. Final score.

Predlog #5 - Tresla se gora...

... pa su prvo iz pritvora pustili Uroša Mišića, a zatim i Miškovića Jr; ovom drugom su dali Cecinu nanogvicu da okači mačku o rep. Jakako, sve to kao uvod u nova hapšenja koja slede već od utorka, naravno. Zar ste u to makar na trenutak sumnjali? Pa dobro bre, oba musculusa imaju neka neodložna posla oko Zvezde, šta sad tu da cepidlačimo?!

Kakva menažerija: miševi, mišići, vukovi, vučići, patke, pačići, dabrovi, mačke, sove, bizoni, magarci, golubovi, međedi, zercovi, lavovi, trutovi, puževi, pacovi, zmije... Rešenje naših problema je više nego jednostavno - Vuka Bojovića za predsednika&premijera&patrijarha, i sve domaće zverke biće namirene.

Predlog #6 - Novi

Pred sam kraj 2012. godine, posle višestrukog natezanja i zavlačenja od strane APR, tog skoro-pa-neprolaznog kerbera parapolitičke kaste kada je u pitanju osnivanje pučanskih udruga, grupa starih i dobro mi znanih građana uspela je da konačno registruje svoje udruženje Građanski Savez. Tako su zaokružili višemesečnu priču koju su najavili pre tačno 11 meseci, u vreme prošlogodišnje izborne farse. Videćemo kako će se GS snaći u predstojećem Postkosovskom Ciklusu, koji nam vrlo brzo sledi.

Na današnji dan, u beogradskom Domu Omladine osnovana je Nova Stranka. Baš tako, Nova a ne nova. Za predsednika je očekivano izabran Zoran Živković, prvi saradnici su mu Vladimir Pavićević, Vesna Rakić-Vodinelić, Dušan Pavlović, prisutnih 600 delegata iz svih krajeva Srbije koji su tu stranku danas osnovali, kao i svi oni koji će se tek priključiti. Ceo tok osnivačke Skupštine bio je dostupan javnosti putem internet prenosa uživo, od 13 do 17 sati.

Pala je kritika da je Zoran Živković, u svom poznatom maniru, na pitanje vezano za ulazak u stranku raznih "proverenih" likova i majstora-kvariša, kao i neslaganje onih kojima se ovakav stil bavljenja politikom ne sviđa, odgovorio sa "ako vam se ne sviđa idite u druge partije". Ne baš tolerantan ili ubeđivački ton, ali kome to još u Srbiji danas treba nešto dokazivati, ubeđivati ga da ovako dalje više ne ide? O tome, kako su aktuelne i ponude nekih poslaničkih i odborničkih mandata širom Srbije, možda najbolje govori baš taj i takav Živkovićev odgovor?

Kako god, radi se o nemalom broju mladih i sposobnih ljudi, od zvanja i znanja, koje je 2010. godine u Krivaji okupio Vladimir Pavićević u nameri da formira Građanski Blok. Eto, konačno je i ta ideja ostvarena, tri godine kasnije.

Udruženju i Stranci želim sve najbolje, pomagaću ih kako i koliko najbolje mogu. Na njima je jedino da sebi ne dopuste da budu isti kao i svi ovi pre njih, odupru se struji ništavila. Da ne izblede i postanu nevažni i nevažeći.

Predlog #7 - 500/400

Ovonedeljni Otisak je istovremeno blogpost #500 i link #400 na Twitteru.

Nije ni to malo, za nepunih pet godina bavljenja ovim sportom.

***

Udarile poplave kad im medijsko vreme nije, ne čekaju da prođe Crni Utorak pa da ima još o čemu da se priča - kada već hleb nije pojeftinio na tri dinara.

Vremenska prognoza za narednu sedmicu: Od srede osetno toplije i lepše vreme. Kažu, i preko +18°C.

Možda i Srbija od srede postane +18, punoletna i makar malo pametnija? Da ne živimo više u lošim filmovima i tripovima zabranjenim za nedozrela društva mlađa od 18.

Hm...

Ludom radovanje.

↧

Rukopisi ipak gore

April 9, 2013, 5:04 pm

≫ Next: Die Leiden des einer Slobojunger

≪ Previous: Otisak Nedelje - 07.04.2013.

Šta vam mogu reći, sada, kada sam eto na kraju svog puta?

Rodio sam se u jednom veku a umirem u drugom. Živeo sam u zlatnom Carstvu, počivaću u tek novostvorenoj državi. Biće mi to i otadžbina i domovina. Otadžbina - jer je san i nasleđe naših otaca, domovina - jer je to sad moj dom. Samo mi je ime ostalo isto, iako mi i ono na drugom jeziku napisano izgleda drugačije.

Ja sam Maks Brod, izbeglica iz Evrope. Razrušene Evrope.

Rodio sam se u XIX veku koji mi danas izgleda kao maloletna mlada pred udaju, dok gazim drugu polovinu XX stoleća. Žuto-crna monarhija, carska Austro-Ugarska, nestala je a sa njom Prag, Beč i Berlin kakve poznajem. Fortuna me je pogledala, te sam bio neverovatne sreće da sam evropski kontinent napustio upravo pre Velikog požara koji će početkom četrdesetih godina zahvatiti gotovo vasceli svet. Umesto nemačkog, uglavnom koristim hebrejski i engleski jezik, ponekad jidiš. A moj dom je država Izrael.

Sve što nam se desilo, još pre prvih plamičaka, najavio je moj dobri drug Franc. Sve to je on već video i opisao. Još u ranim danima našeg poznanstva, prve decenije dvadesetog veka, u našim čestim večernjim melanholičnim šetnjama Pragom, on mi je o svemu pričao. U svojim snovima, dnevnim vizijama, on je video Oganj, Kaos, Smrt i Greh - kao u starozavetnim pričama. Opominjao me je da će sve nestati, u plamenu se urušiti, da će ljudi postati samo brojevi. Nisam mu tada verovao. Mislio sam da je to samo spisateljska groznica, pripovedačka euforija u koju je upao okončavši delo pod nazivom "Proces". Kakva sam budala bio.

Nastavili smo naše šetnje i kada se nesretno oženio. Uostalom, pisanje i druženje sa mnom su mu bili istinski hrana i piće. Uživanje. Sve ostalo obavljao je s mukom. Bolešljiv, prestravljen svojim košmarima, rano je preminuo ostavljajući mi svoju želju da celokupno njegovo delo, za šta on nejak nije imao snage, spalim pre no što to učini Veliki požar. Obećao sam mu, ali sam svakim danom odlagao.

Nakon deset godina stalnog iščitavanja, mnogih mojih prepravki, shvatio sam da to nije rešenje. Zašto bih, zbog koga to radio - ta, nikakvog požara nije bilo na vidiku?! Onda sam to isto delo krenuo da posmatram kao gotovo svoje, a ne svog dobrog prijatelja.

Upravo tada se na horizontu, najpre Nemačke i Nove Austrije - ukazao plameni trag. Država u kojoj smo bili rođeni i živeli, već je bila pokopana jednim užasnim ratom; sada se spremalo nešto mnogo gore. Odmah sam spakovao svoje stvari i naše delo.

Našavši se u još uvek bezbednoj Švajcarskoj, preko radija čuo sam kreštavi glas pun prezira: doktora Gebelsa, njegovu presudu našem delu i najstrašniju pesmu praćenu, poput simfonijskog orkestra, ogromnom lomačom knjiga. Onaj Rus, koji beše kazao da rukopisi ne gore - pogrešio je. Sve iole vredno na nemačkom jeziku, jeziku velikih evropskih naroda, gorelo je na toj lomači praćeno pesmom mladih piromana u crnim košuljama. Dakle, to je bio taj Požar što ga je moj prijatelj video i opisao u svojim spisima.

Požar koji će, to sada znamo, zapaliti sve - od Urala do crnog kontinenta. Požar i dim Holokausta, genocida, istrebljenja - sve je to moj prijatelj predvideo. On je govorio u slikama, teško je bilo razumeti njegov svet živog pakla. Zato mi je ostavio u nasleđe svoje delo, da ga spalim nakon čitanja. Potajno se ipak nadao da ću shvatiti pre no što bude prekasno.

Ponavljam: moje ime je Maks Brod, a njegovo Franc Kafka.

Saša Skalušević Skala

***

Skala is back. Zaslužio je ovaj, petstokecti blogpost po redu.

Da dodam još i ovo: gornji tekst biće objavljen u jednom od narednih brojeva negotinskog časopisa za umetnost i kulturu "Buktinja". Tema broja - vatra. Poput prethodnih brojeva, i ova Buktinja biće namenjena čitanju, a ne...

↧

Die Leiden des einer Slobojunger

April 22, 2013, 8:19 am

≫ Next: Razmišljanje jednog radnika u kotlarnici

≪ Previous: Rukopisi ipak gore

Brzim uvidom u spomenar Premijera Unutrašnjih Poslova Srbije, (uvek gladni romansi) mediji su otkrili njegov najnoviji izliv strasti, adresiran na obožavanu mu ljubu nikad dokučenog joj osmeha pod šiškama. I, naravno - tim pre ga objaviše!
Pogledajte to, Milojko Pantiću, pooooogledajte...

Ne razumete šta ovde piše, zato što ne govorite engleski ili neki drugi strani jezik? Sram vas bilo, kako ste mislili da sarađujete sa stranim lovatorima kada, već koliko sutra, nagrnu sa investicijama u hiperkooperativnu Socijalistički Naprednu Federativnu Republiku Kraljevinu Srbiju - ko zna kakve će sve blagodeti sa sobom doneti i nuditi svima nama, a vi ćete samo nerazumno nerazumevajući blenuti, baš k'o tele u ljubavno pismo pod memorandumom.

No, dobro. OK, oprošteno vam je i ovoga puta, kao i svakoj drugoj degenernaciji koja raste, razvija se, mutira do akno i akromegaličnih dimenzija, sa sve pripadajućim napućenim usnama i firmiranim kineskim naočarima bez dioptrije.

Kako biste razumeli svu težinu trenutka koji mori našeg mladog Wertherkanzlera, evo prevoda pisma na odomaćeni nam jezik:

...

Beograd,
22.april 2013. godine

Draga Barunice Kašteli,

Jedina, malena, volim te, sakam te, jedina, malena, želim da, jedina, malena, volim te, sakam te, jedina, malena, zelim da fukam te. Jedina, malena, volim te, sakam te, jedina, malena, želim da fukam te, jedina, o, malena, volim te, sakam te, jedina, želim da fukam te do zorata.
Bez tebe ne mogu da spavam, bez tebe više ja ne učim ko pre, i samo mogu još da lutam i tako probam da zaboravim sve.

Jedina, malena, volim te, o, sakam te, jedina, voljena, želim da fukam te. Godine, o, jedina, mimo nas prolaze, mojata, o, željata da fukam te ne prestaje.
Jedina moja devojčice, ovo je tvoja pesma, spevao sam je tebi, tebi, inspiracijo moga života. Svaki tren proveden sa tobom ostao je zabeležen duboko u meni kuda god krenem, ma šta da radim, i na javi, i u snu, tvoj lik mi je pred očima. Treperi u izmaglici sećanja i gleda me blago, tako nežno i nevino kako samo ti umeš. Ti si kao bajka, mirišljava moja kao cvet koji nikad ne vene. Maco, Keti, ti si kao sunce koje nam život daje, tako topla i sjajna, tako velika i žuta.

Devojčice moja, jedina moja ljubavi, volim te, volim te, volim te.

Iskreno,
tvoj
И.

...

Frankeštajnovo čudovište u romanu Meri Šeli, skrpljeno od delova mrtvih ljudi - baš poput sadašnje Vlade skrpljene od delova politika za koje su mnogi naivno pomislili kako više nisu živuće - u jednoj sceni nalazi kofer u kome su tri knjige: "Ljubavni jadi mladog Vertera" (Gete), "Žitija plemenitih Grka i Rimljana" (Plutarh) i "Izgubljeni raj" (Milton). Niko ne zna šta je zaista našao mladi Sloboverter u svom koferčetu, ali čisto sumnjam da su u pitanju bila književna dela. Frankenštajnovo čedo, ili bolje reći Vatra modernog Prometeja, čitajući pronađene knjige upada u zamku samoidentifikacije sa mladim Verterom i njegovom sudbinom, glede neuzvraćene ljubavi, i tako, pronalazi put ka sopstvenoj propasti.

Ko je kome i šta neuzvratio, to razlučite sami. Da ne kvarimo užitak em umjetnički dojam.

***

Stvarno svašta...

Odeš malo na urlaub do Borskog jezera, čisto da odmoriš dušu od komunalizma u praksi & ostalih aktuelnih pseudopolitičkih bauljanja nacije Nebeske, kad... imaš šta da vidiš pri povratku: Otpade kamen sa srca Srbije!

Ili je, možda, to srce i samo bilo okamenjeno, pa se đuture otkotrljalo, još u nekada davno smuvanom paketu koji nam je kao deci ostavio Drug Deda Mraz. Cuzamen, svima po liz iz njegove ruke. Onako, po pahomijski, al' na nacionalnom nivou i sa stilom.

Kako god bilo, a biće, bez obzira na kiselu euforiju koja divlja po medijima, nikako ne mogu niti imam nameru da se saglasim sa onima koji poslednjih dana kao papagaji ljubomorno kukuriču mantru "ako, i treba da to oko Kosova završe oni koji su započeli". Kakva budalaština.
Onaj ko je započeo progon nesrBskih ljudskih jedinki, balkansku varijantu aparthejda, patriotsku pljačku sjebane Srbije, ratne zločine raznih strana pod istom zastavom laži i ludila, zakopavao žive a iskopavao mrtve samo zato što u govor umeću slovo "j" na pogrešnim geografskim koordinatama ili čak uopšte ne govore S/H da ih ceo svet razume, e baš taj ne treba ništa "da završava". Treba da završi tamo gde mu je mesto - u zatvoru. Tih i takvih faktora stabilnosti nam nikada u istoriji nije ponestajalo, njihovi inkubatori uvek rade punom parom.
Aktuelni privid okončanja najnovijeg kič-kečerskog tri-na-jedan rundovanja, imaće za posledicu nešto o čemu se skoro niko ne usuđuje, barem ne javno, da govori.
Ćutljiva većina, taj večiti generator varijante weltschmerza koju praktikuje srBska palanka i najveći izolacioni sloj između nje same i realnosti, biće još jednom amnestirana od saučesništva u propalim poduhvatima. Oni, koji su ćutanjem, sleganjem ramenima, netalasanjem, nezainteresovanošću i neodgovornošću za sebe i druge, klimoglavima, mirenjem, nečinjenjem, samoobmanjivanjem pa i laganjem doprineli da ratni huškači postanu mirotvorci, ponovo će izvući svoje male bedne guzice i čistom inercijom nastaviti po starom, kao da se ama baš ništa nije dešavalo svih ovih godina.

Hoće.
Trenutni falš i veoma providan privid zaokreta kod aktuelne političke kaste, samo je puko povlađivanje masi koja se u ovom trenutku zasitila nacionalnih tema. Tu nema ni trunke želje ili namere da se menja stanje svesti građana i društva koje oni čine: radi se o čistom podmetanju i raspamećivanju, čega je palanka večito gladna. Makijavelijeva teorija zadovoljnih i glupih, našla je u potpunosti sopstveno ovaploćenje u Srbiji.
Koliko god se poglavice naših političkih plemena upinjali da javnosti pokažu sopstvenu promenu, preokrenutost u odnosu na sebe iz prošlosti, toliko se supozitorijski buljuci njihovih izvršilaca širom Srbije svom silom uspinju da dokažu kako nikada nisu imali nameru da budu drugačiji. Oni ponovo jašu, ne samo zato što im niko ništa ne može, već mnogo više zato što im niko ništa - neće.
Inertna masa će ponovo u sebe upiti još jedan u nizu istorijskih trenutaka, samodovoljno očekujući neka nova Trumanova jaja i kukajući za slaninom - ili Drugom Titom, svejedno je.
I tako će biti do sledeće prilike, nekog novog brkatog ili ćubastog Izbavitelja, Oca nacije, Mesije, Drekavca... Vođe. Pa onda opet sve nanovo, iz početka, redom.

Baš kako je i red, domaćine.
Pardon - gospodine.

↧

Razmišljanje jednog radnika u kotlarnici

April 26, 2013, 2:00 pm

≫ Next: Saltatio mortis, sa višestrukim frakturama

≪ Previous: Die Leiden des einer Slobojunger

Na početku, moram da konstatujem kako su „narod“ i „političari“ dva različita sveta. Istina, protrese se društvo svakih par godina, u vreme predizborne kampanje, postane neka vrsta emulzije, pomešamo se međusobno, puno je izrečenih poruka ljubavi i brige... a onda se sve umiri i - odvojimo se, kao ulje i voda. E, sad, s obzirom na to da živimo u istoj državi, moramo i međusobno da komuniciramo na neki način. Postoji nekoliko načina upućivanja poruka, a jedan od njih je i građanska neposlušnost.

Kada se vlast ogluši na sve primedbe, i svi pokušaji da se ukaže na nešto ostanu bez odgovora, dolazi se do toga da narod postane neposlušan. Međutim, ponegde, kao na primer u ovoj državi, to je nemoguće, odnosno, nema smisla! Naime, građanska neposlušnost je nešto kao bojkot, samo je upereno prema državnim stvarima.

Na primer, nezadovoljni ste nekim proizvodom (kvalitetom ili cenom) ili nekom prodavnicom, pa prestanete da kupujete taj proizvod ili u toj prodavnici. Pretpostavlja se da će dotični proizvođač ili prodavac da se zamisli i da učini nešto povodom toga ukoliko veliki broj ljudi počne bojkot. Istovremeno, to podrazumeva da se građanin lišava tog proizvoda ili sebi kaže: "E neće ga, vala, moja noga kročiti u...“ Iskreno, tako se može postupati sa bilo kojim proizvodom ili trgovinom! Problem je što nikako da se sakupi kritična masa kako bi se nešto stvarno sprovelo u delo, odnosno da bojkot pokaže rezultat. Međutim, to je trenutno neka druga tema...

Sa državom i tzv. javnim službama je već totalno druga priča: Bojkot je nemoguć! Ustvari, moguć je samo kad je telefon u pitanju. Ne platite u predviđenom roku i - sledećeg dana vam je telefon mrtav. Samo što taj bojkot nema nekog smisla pored mobilne telefonije...

Međutim, sa drugim službama je već sasvim druga stvar...

Primer #1: Nezadovoljan sam grejanjem.

Evo, još je hladno, još traje „sezona grejanja“ a grejna tela u stanovima su ledeno hladna! Nije valjda da su očekivali temperature preko 25°C, pa ih je ovo iznenadilo u martu i aprilu? Došlo je do nekog kvara, oni nikako da se snađu već više od deset dana, iako im pošteno plaćano tokom cele godine! Znam kako se to rešava u roku od pola sata, ali ni to nije trenutno tema. E, sad, s obzirom na to da nemam kome da se požalim, nemoguća je bilo kakva komunikacija sa toplanom ili gradskom vladom, odlučim se za bojkot, odnosno da ne platim grejanje! Da li će doći da mi skinu radijatore? NE! Počeće da mi zaračunavaju nekakve kamate i samo će jednog dana da mi pozvone na vrata sudski izvršitelji (tj. državne siledžije, reketaši, mafijaški uterivači). Da li će oni da mi skinu radijatore? Ne! Zapleniće mi stvari iz stana ili ceo stan, a ja ću da završim na ulici! A ja bih bašvoleo da mi skinu radijatore, da ne moram da plaćam više tu otimačinu!

Primer #2: Muke sa električnom kamatom.

Svi obračunavaju nekakve kamate kao da su banke. Njima se više i ne isplati da proizvode i distribuiraju struju, nego da žive od kamata, baš kao i banke! A ja bih bašvoleo da mi isključe struju na neko vreme - i da nas bude više, da bude puno ljudi koji više ne plaćaju ovakvu=nikakvu uslugu! Neko bi morao da se zamisli i učini nešto povodom toga.

Isto je sa porezima i svim ostalim "obavezama".

Vratiću se za trenutak na tzv. grejanje.

Na onom kotlu u kome se greje voda, u toplanama, postoji puno naprava pomoću kojih kotao "komunicira“ s radnikom u kotlarnici. Prvo, tu su sredstva redovne, normalne komunikacije: manometri i termometri. Oni pokazuju trenutni pritisak i temperaturu u kotlu, tako da radnik može normalno da radi svoje poslove - poput svih oblika normalne komunikacije između naroda i vlasti (žalbe, pisma, pritužbe, mediji, obraćanje zastupnicima-poslanicima, pritužbe Zaštitniku građana, žalbe i sudske tužbe protiv institucija...). Postoje i uređaji koji upozoravaju da nešto nije u redu, kao što je na primer "nivostat“, koji upozorava da je nivo vode u kotlu opasno nizak i da „nešto“ (dolivanje vode) mora da se učini. Međutim, ako kotlar nije u kotlarnici ili spava, postoji i sigurnosni ventil sa kojim je povezana čak i truba (sirena) i upozoravajuće crveno rotaciono svetlo. Ovo crveno svetlo u malom broju kotlarnica je zaista u funkciji! Dešavalo se čak i da kotlar iskopča trubu "da mu se ne dere dok spava“!!? A ima i pijandura koje zavrnu sigurnosni ventil "da mu ne pišti stalno“, ili jednostavno odu u drugu prostoriju da spavaju. U takvim situacijama kotao obično eksplodira, nastane ogromna materijalna šteta, a dešava se i da, nažalost, bude žrtava...

Meni ovaj "sigurnosni sistem“ liči na građansku neposlušnost. Pametna vlast ostavlja da taj sistem funkcioniše i reaguje na upozorenje. Ono isključivanje sirene i zavrtanje sigurnosnog ventila je isto kao i dozvola javnim preduzećima da naplaćuju kamate i uvođenje plaćenih državnih siledžija (uterivača dugova).

Onomad je Milanović, srećom, preživeo. Kažem srećom, jer ne volim da se ničija krv proliva, iako ima i onih koji kažu da je zaslužio.

Ako (kad) kotao ponovo eksplodira, ne znam šta će biti...

Bratislav Rančić

Niš

***

Braca je poslao tekst, da bude objavljen na Građanskom Krugu, i na taj način se pridružio porodici autora koji ovde objavljuju svoje stavove i priče. Dobro nam došao, prijatelju.

Grejna sezona za 2012/2013 je okončana. Slede utuženja i uterivanja za neplaćene račune, širom Srbije. A od jeseni, nova formula: obračun i naplata po izmerenoj isporučenoj količini toplotne energije. Obavezna. Za narednu zimu spremajte krpe, gume, lepljive sunđer-trake, dihtunge, menjajte napukla okna i trulu stolariju, prozore, vrata, popravljajte ventile na radijatorima, budite solidarni i (ko nema) formirajte Skupštine stanara, budite stvarna druga ugovorna strana i partner vašim toplanama na obostrano zadovoljstvo. Cena grejanja će se sve više približiti onoj tzv. ekonomskoj, računi će sigurno biti veći nego što su bili do sada. Samo je na nama da sebe nateramo da ne rasipamo energiju i tako uštedimo koji dinar. Baš kao i sa strujomerom i vodomerom.

Kao što rekoh, grejna sezona je završena, spoljnja temperatura sve više raste, ali nekakav čudan dim se i dalje vije oko kotlarnica i ložionica nadležnih za proizvodnju magle i dimnih signala. Te signale mogu da razumeju samo oni posvećeni i upućeni u nemušti jezik Vlasti.

Ložači, oni u foteljama. Dispečeri stvarnosti i tuđih života.

Sa njima nikako ne pali fora "zažmuri da te ne vide", ne zanosite se.

↧

Saltatio mortis, sa višestrukim frakturama

April 28, 2013, 2:11 pm

≫ Next: Ružičasta Kocka, bez izlaza

≪ Previous: Razmišljanje jednog radnika u kotlarnici

Otisak Nedelje - 28.04.2013.

Protekla nedelja nam je donela nove akrobacije domaćih političkih balansera, klovnova, žena-zmija, gutača, fakira, čovek-đuleta, bljuv-dobošara, te ostalih pelivana. Ovoga puta nije bilo trapeza niti su nastavili da autobusima razvoze hiljadu slonova po palankama severno od Save i Dunava.
E, zato je bilo preokreta - našte srca.

1. Balansero

Kako je to (osmi sekretar SKOJ-a) A.Vulin, prvo postao A.Julin, potom A.Acin, pa konačno A.Koštunjin?

Prosto: Dao je reč.

Međutim, izjava pisca "Mraka" i "Opadanja", kako je bio protiv sporazuma iz Brisela, dovodi u sumnju istinitost pisma PM Dačića koje je poslao Barunici - u njemu lepo piše da ja stav Vlade jedinstven, na osnovu jedinstva delegacije Srbije u Briselu. Vladina Kancelarija za Kosovo je baš to - Vladina. Ko se nije slagao sa konačnim ishodom 10. runde, a njega je mogao da vidi čak i Rej Čarls nasred nekog tunela u ponoć tokom pomračenja Meseca, taj bi podneo ostavku pre odlaska u Brisel.

Da li je u pitanju pranje ruku, obraza i dveri neumlja, ili se ovako upražnjava mesto na koje će se ukliniti neko iz tvrde struje kako bi se i takvi namirili - ostaje da vidimo šta će na to reći šef Zgulinove koalicije.

Ovo je još samo jedna od omiljenih nacipatriotskih igrica domaćih samoproklamovanih ultralevaka od malih nogu. Stara, proverena i providna.
Dao je reč...
Šta bi tek bilo da je dao rečenicu?

2. Klovn

Finale artističke tačke započete 1989. godine, dao je 2013. neko ko danas ne bi postojao na političko-estradnoj sceni da je pre 24 godine gazio mestan zajedno sa Požarevcem. Jednostavno, kao takav ne bi bio nikome bitan niti zanimljiv. Bilo je u prošlosti sijaset drugih i zgodnijih prilika za odavanje počasti herojima Boja kosovskog, ali i žrtvama potonjeg domaćeg junaštva i nečojstva širom balkanske Uklete avlije.

"Rđom kapo dok mu je kolena", stihovi su kojima bi se pošast tipa Vjerica Radeta Todorović naradovala glede pada sa motora i lomom dugih kostiju, tj. cirkuske akrobacije koju je N.Č. svojevremeno upriličio javnosti srBopalanke. Isti onaj otužni panonski harlekin, koji je tvrdio da je sedeo na svojoj ruci dok ne utrne, kako bi mu bilo lakše da glasa za Koštunicu.

Možda je došlo vreme da konačno sedne i na sopstveni jezik. Zbog bljutavog ukusa, ako već ni zbog čega drugog. Put od zida smrti do poda arene prekrivenog piljevinom, peskom i slonovskim ekskrementima - nije tako dug, kao što se na prvi pogled čini.

3. Žena-zmija

SNSDSS + LDP = ???

a) Transuerso Inversus
b) Mutatio Translitus

c) Caribrod
d) Dimitrovgrad

Zoran Ostojić, novembar 2011 (po raznim novinama): "Posle svega što se dešava u našoj politici, moguća je i saradnja LDP i SNS ukoliko prihvate našu politiku."
Prihvaćeno.
Zaječar 2013: Raspušteni LDP podržava zahtev SNS i DSS za smenu Boška Ničića.
Postoje neki poslanici LDP koji su svojevremeno potpisali Dinkićevu budalaštinu o regionalizaciji i decentralizaciji, na sred ulice, a da nisu imali pojma šta potpisuju. Barem tako tvrde, neki od tih...

1) Dođe tako, negde 2005. godine, delegacija lokalnog odbora GSS iz jednog grada kraj Morave, do prestoničke vrhovne komande Partije na konsultacije, pa zapitaju Strašnog O'stoju šta da čine. Vele, imaju dovoljno odbornika da naprave sami koaliciju sa radikalima i preuzmu vlast u svojoj opštini. O'stoja, uz kez, odgovori: "Samo probajte..."
Eto, koalicija GSS+SRS nikada nije bila moguća.
2) Međutim, LDP+SNS - e, to je već nešto sasvim drugo.
A sve isti do istog, na obe strane.
3) Do 2009. u Negotinu su na vlasti bili SRS i lokalni Pokret za moju avliju&kesu, od 2010. prepakovani u SNS i agroLDP. Red je da se vrate u opštinske fotelje, u narednih godinu dana. Još se nisu zajedno oprobali pod novim imenima. Opcija je skoro sasvim izgledna, ionako svi beže od slikanja sa SPS osim sumanutih zombi-demokrata koji su već počeli da idu i na sopstvenu pomanu, svaki čas - kod drugog domaćina.
Nije mi žao prve nemogućnosti, ni druge realnosti, a naročito ne treće budućnosti.
Uopšte, babe mi.

Pre sto i kusur godina, ondašnji liberali i naprednjaci su doćerali gvozdenog konja u Srbiju. Red je da nastave gde su stali, ionako je Srbija danas skoro ista kao što je tada bila. Geografski, ali i ne samo tako.

Ukaz: Ot dnes, LDP nosi imeto __________

(upisati po želji)

Nego, odakle ono "žena-zmija" u naslovu?
Eto, tako. Ko gleda a ne vidi, ne pomaže mu ni objašnjenje u koloru.

4. Gutač žaba

Amfiloxijus: Miran mali, munja te Radeta Nebeska spalila!

Vučić: Ju tokin tu mi?

Posle uparivanja po Palankama zarad vlastodržanja, sledi integracija SNS i LDP u jednu stranku, po formuli onomad primenjenoj sa svrhom da se nestane GSS. Vučić kreće u predizbornu kampanju sa Čedinom agendom glede jeropukovnika Amph.Radovića, uz pobednički slogan "Popu popovo, meni sve ostalo - konvertibilni PREOKRET ili ništa!". Na tim unutarstranačim izborima pravo glasa imaće svi aktuelni članovi SNS i LDP koji su se tu zatekli do Vidovdana. Ostali - stoj! Pa ko pobedi, u fer trci za predsednika buduće stranke, zvaće se Aleksandar. Ko izgubi, dobija džak brašna na poklon. Da gaji crve, za pecanje.
Kako izgleda jedan reprezentativni primerak klasičnog savremenog konvertita u cirkusu Srbija?
Visok je k'o roda, a leti još višlje od toga, bez da maše krilima (koja ionako nema).
Guta zarđale kašike, kosture iz ormara, tri praseta, žabe i popove (opora je to mana, otud skupljena usta).
Od preteranog noćnog čitanja sledećeg: opus Vebera i Makijavelija, politički manifest GSS, predizborni Đilasov program za Beograd, medijski priručnik NDI, saopštenje majki Srebrenice, statut općine Vinkovci, Filosofija palanke, Divlje društvo, Levijatan, O proseravanju, Ivica i Marica, Čarobni pasulj, stripovi Resident evil i Dikan, pa Crven ban, Bordel muza, Psihologija stada, Intelektualna istorija liberalizma, plus gledanje filma "Ako Srbija stane" najmanje jednom dnevno - takav obavezno počne da nosi naočari. Možda sve gorenavedeno baš nešto i ne razume, al' što izgleda pametan... skoro k'o Maja Gojković.
Nego, da sačekamo malo. Prvo da vidimo kada će Aleksandar Dugi početi da nosi ljubičastu kravatu, pa onda sve ostalo.

5. Fakir

Ovo je vrlo opasna tačka, koju može da izvede samo uvežbani profesionalac. Zove se "klečanje na sopstvenom mozgu", pomalo podseća na salto mortale u parteru, umesto u vazduhu. Da li je ovo privid pokajanja, ili krokodilske suze u stilu "zbogom oružje" - pokazaće vreme.
Koraks je svojom karikaturom rekao sve.

6. Čovek-đule

moša...

Ova tridigitnosrbujušča zamlata ne prestaje da baulja po tviteru i njujorškim kafanama, sve o trošku građana Srbije. Ako već ne prevrće stolove, maršira na Drinu, ismeva Ban Ki Muna, arlauče Đokoviću, premerava onu stvar sa Šapićem... onda obavezno mora da napravi još neki gaf kako bi dokazao da mu je IQ debelo zašao u minus.
Čovek mu je lepo rekao ko je, ali njemu to nije bilo dovoljno. Potom dobije i dodatni bosanski šlag iz Njujorka. Još samo nedostaje da se oglasi Palma Jagodinski, ustvrdi kako Vuk i Sanela lažu, i da je pravi BonoVox kod njega, u jagodinskom muzeju figura. Uvošten.
Baš čovek-đule, od sunđera.
Bolid.

p.s.
Znajući od kakvog je štofa Pol Dejvid Hjuson, uopšte me ne bi začudilo da je, zapravo, zaista to bio on sa Jeremićem Troprstim. Sve je ipak samo biznis, zar ne? Šou biznis.

7. Bljuvač

U boj, Srblji!

Imate moju podršku. Iz podruma.

Daje se na znanje, ovaj dobošar & bljuvač sumpora naskroz je prolupao i ne zaslužuje da izgubite na njega ni sekund svog vremena. Uopšte me ne bi čudilo da, koliko sutra, pozove Srbe iz Kosovske Mitrovice da proglase kompletan višemilionski "ostatak Srbije" za autonomaše i separatiste. Naravno, osim Njega i Njegovih.
Btw, engleski naziv za zvekir na vratima, "the Head on the Door", možete na srpski u slobodnoj formi prevesti i kao: "Koštunica u Dverima". Ne biste uopšte pogrešili, jer crknuta riba od glave smrdi.

***

Stvari se kreću, obrću, preokreću. Ponekad stoje ili krenu unatrag. Isto je i sa ljudima.
Konvertit, prevedeno sa latinskog, znači preobraćenik. Neko ko se preokrenuo, i od sad radi za naše (što reče Ilija Čvorović).

Međutim, raditi za nas i našu stvar, uopšte ne mora da znači da je izvođač radova zaista postao konvertit, pardon - preobraćenik, i da je zaista iskren u tome. Misliti, pričati ili raditi, u Srbiji ne egzistiraju zajedno u istom univerzumu.
Ne radi se tu ni o kakvom fatalizmu, beslovesnosti, nerazumevanju, ostrašćenosti, mržnji, ljubomori, neshvatanju istorijskog trenutka, neopravdanom strahu ili čangrizavom životarenju na jaslama "građanističke" prošlosti. Nije u pitanju ni formula prva + druga = treća Srbija.
Nećete me ubediti da je Aleksandar Vučić promenio mišljenje, stav, viziju budućnosti Srbije pačak i političku platformu. Jer nije.
Ukoliko je bio jedan od najogavnijih ratnih huškača tokom devedesetih, odvaljivao tablu sa nazivom bulevara Zorana Đinđića pakačio onu sa imenom ubice, ili 2008. u kampanji za gradonačelnika Beograda glumatao finoću i manire u stilu Građanskog Saveza Srbije - sve zarad čistog političkog pragmatizma određenog trenutka, zašto bih poverovao kako sada ne čini to isto. Folira se, da bi zagrabio što više budućih glasova i tako obezbedio sebi još više moći u odnosu na ovo što danas ima, i to ne baš sasvim legalno.
Makar zbog te table sa nekog novobeogradskog zida, ako ni zbog čega drugog, bljutavo je stavljati ovog, bolje je reći političkog pervertita nego konvertita, u istu rečenicu sa Zoranom Đinđićem i njegovom idejom i vizijom budućnosti Srbije. On se uopšte nije preobratio, već se kao i obično - prilagođava. Koristi mimikriju, premazuje svim bojama.
Ne, ne verujem mu. Ni njemu, niti onome što radi, jer ne pokazuje ni trun iskrenosti u tome. Prodaće nas, koliko sutra, isto kao što je to uspešno radio do sada tokom više od dvadeset godina, jašući sinusoidu lične zadovoljštine, sa sve većim bregovima i sve plićim doljama.

Aleksandar Vučić zna da će na narednim izborima uspeti da zadrži nemali deo definitivno sluđenog nacionalistički nastrojenog dela biračkog tela, kao što zna i da je na onoj "drugoj strani" većina onih koji su više deklarativno nego suštinski demokrate, liberali, socijaldemokrate, levičari, umerenjaci, pobornici civilnog društva i građanskih prava i sloboda. Preko svojih čauša pušta abrove o tome kako će "zbrisati SPS sa političke scene", praviti "veliku koaliciju sa DS", deli crkvi sikteruše sve više i češće, i na taj način farba i pazari one koji su do juče na sam njegov lik dobijali vomitus nadražaj.
Glumi finog komšiju koga bi svaka domaćica za zeta poželela, a bogumi i za švalera.
Zna on da u "drugoj Srbiji" ima mnogo više onih koji su tu jer se nisu nešto ogrebali o "prvu Srbiju", i zato će im (kao i njihovoj sabraći u "svojim" redovima) ponuditi nirvanu u vidu uravnilovke. Varalica, zvončić za ovogodišnju Vrbicu na trobojnoj traci, nezvanično je obnarodovana na današnju Cvetnu nedelju, u vidu najave ujedinjujućeg referenduma o sudbini Briselskog sporazuma.
Kosovskim Srbima deli fakofove šakom i kapom, jer mu više nisu bitni. Biračko telo DS u raspadu daleko je zanimljivije i veće od ukupnog broja Srba na Kosovu. Zaključak se sam nameće.
Tek ćemo se naslušati njegovih mantri o činjenično ojađenim, siromašnim, opljačkanim, prevarenim i u mnogo čemu zakinutim građanima Srbije, za koje je spreman da, ako treba, žrtvuje čak i dioptriju. Jer - voli i on nas.

Prijatelji, zemljaci, deco Julijeva, o počujte:
Dođoh da pokopam Cezara, ne da ga slavim.

Zlo, što ga čovek počini, opstaje,

a dobro, sa kostima njegovim izmešano ostaje.

Neka tako i sa Cezarom bude.

(William Shakespeare)

Sve ljude lako vučeš za nos neko vreme, neke sve vreme, ali ne možeš vući za nos sve ljude sve vreme.

(Abraham Lincoln)

Ovo važi za sve akrobate ne domaćoj političkoj sceni - koliko za Vučića, podjednako i za ostale, koji oko njega usijanog sve bleđi orbitiraju.

Živadine Jariću, bre stvarno ¡ʇǝɹʞoǝɹd
Nego, baba - daj ti svakom od ovih cirkuzanata po jedan takav uskličnik na kraju njihovih tačaka. Za poneti, ne za ovde.
Za umjetnički dojam.

↧

Ružičasta Kocka, bez izlaza

May 3, 2013, 2:47 pm

≫ Next: Vienna 1913

≪ Previous: Saltatio mortis, sa višestrukim frakturama

Sloboda štampe.

Ako ste baš zapeli da shvatite šta to zapravo znači, red bi bio krenuti od samog početka - ne baš od slobode, ali barem od štampe. Mada, bolje bi bilo da se krenulo od onog prvog...

Štampa. Tisak. Press. Drucke. Stampa. Presse. Pečat.

Pritisak.

Sam pojam "štampa", koji se dugo vremena pežorativno koristio za sredstva informisanja - moderno rečeno "mediji" - u svom korenu (u većini evropskih jezika) ima izraz koji se koristi da opiše radnju nekakvog pritiskanja. Gutenberg je u XV veku smislio način kako da brže i efikasnije štampa i kopira pisanu reč. Prva obimnija knjiga koju je novom tehnologijom uspeo da uradi bila je Mazarenska Biblija. Da li je crkva imala i drugih uticaja na njegovo tehničko rešenje (osim povremenog anatemisanja), nije zabeleženo. To što prva Gutenbergova štamparska presa neodoljivo izgledom podseća na jednu inkvizicionu spravu za ubeđivanje (kostolom), kao i vek u kome je nastala - takođe nema nikakve (pisane ili štampane) veze sa Tomazom de Torkvemadom, savremenikom Johanesa Genzflajš Laden Gutenberga.

I tako, od Biblije, preko knjiga, naučnih radova, putopisa, preko dnevnih novina i magazina, došlo se do radija, televizije i interneta. Sve se to, još uvek povremeno naziva "štampom", kao što je i dalje podjednako podložno pritisku. Da ne zaboravim i ovo: iako su danas metode umnožavanja zabeleženih informacija uznapredovale čak do tzv. 3D-štampača, resavci nikada nisu prestali da postoje. Prepisivači svih fela i dan danas rade punom parom.

Metodom pritiskanja papira i slovne matrice premazane mastilom, između dve štamparske ploče, začeta su današnja sredstva javnog pritiska - pardon, javnog informisanja. Nema neke velike upotrebne razlike, kao što bi to asocirale ove dve naoko nepovezane reči.

Zaista, tako malo je potrebno da bi se stiglo od slobode štampe do slobode pritiska. Može i slobode drukanja, u toj disciplini smo svetski šampioni.

Današnji dan, 3. maj, proglašen je Svetskim danom slobode štampe/medija, i ove godine ga delatnici koji žive od informisanja upražnjavaju po dvadeseti put. Nije mi namera da u ovom tekstu lamentiram nad sudbinom tj. usudom lokalnih, nacionalnih ili globalnih medija, o tome se ionako naveliko (i previše) mantra poslednjiha dana. Medijski magnati, gospodari, tajkuni, baroni, krimosi, bizMismeni, politikanti, foteljaši, lokalni oborknezovi... svi se sumanuto utrkuju u konzumiranju slobode pritiska na medije. Oduševljeno otvaraju i gase (neki i pale) štampane i elektronske medije širom Besnare, koju po školskim atlasima i dalje nazivaju Srbijom.

Mali Čovek overdoziran je količinom budalaština koje mu serviraju pod maskom informisanja. Ono što se u medijskom prostoru Srbije XXI veka naziva informativnim programom ili istraživačkim novinarstvom, da se daleko kraće opisati: Skandal i Paparaco. Važi za sve - kako za "male" tako i za "velike" medije, naročito one za koje vam naplaćuju razne vrste pretplata da bi vas trovali kroz antene, kablove, pojačivače, cevi, tanjire, gajtane i ostala sredstva javnih servisa abrovanja.

Tzv. žutu štampu izmislili su oni poslenici javne reči kojima je vazda preče bilo da peru biografije nego zube. Boja se sama po sebi nametnula.

Ružičasta imperija (kako sebe likovi iz ovog uspelog offspringa žutog novinarstva nazivaju u svom informativnom programu), udarničko-prvomajski uvaljuje akontativnih 30 Pink kanala, uz još 70 u najavi, i to sve preko vaših kablovskih TV-operatera. Evo gde sam, ako to već sada nije (za)gušenje slobode medijskog izbora, po istom principu kao kod tabloida koji niču po kioscima posle svake kiše afera i bljuvanja po onima koji štrče iz balkanoidnih stereotipa pravila života. Reinkarnirana tabloidna televizija za sve režime, zgadiće vam živote svojom himnom "Majmune" koja se već neko vreme besomučno vrti na svim kanalizacionim roze frekvencijama, toliko da ćete kukati za čuvenom "VOOOlimo te OOOtadžbino naša".

Naravno, pod uslovom da budete dovoljno blesavi pa nasednete na besplatnu ponudu kompilacije od 100 najogavnijih otrova za um, nazvanih Pink#1-100 TV kanali. A zašto ne bi - ionako kažu da je besplatno?! Aha... priručnik Janga Trovača, u praksi.

Roze Imperija uzvraća udarac, sveti se za emitovanje spotova Laibach i Gang Of Four u Dnevniku RTS, 5.10.2000. uveče.

Svi postojeći mediji u Srbiji, u sebi imaju genetski kod mutacije autocenzure, širenja senzacionalizma, panike, straha, pa čak i bezočnog laganja. Ta mutacija vuče korene decenijama unazad, ali je gen postao dominantan 1998. godine kada je legalizovan Zakonom o informisanju, kao jedini patriotsko-palanački dopušten vid trovanja uma. Slobodan Milošević, Mirjana Marković, Mirko Marjanović, Ivan Marković, Goran Matić, Goran Perčević, Uroš Šuvaković, Ivica Dačić, Vojislav Šešelj, Hadži-Struja Antić, Aleksandar Tijanić, Vučelić, Milanović, Komrakov, Željko Mitrović, Bogoljub Karić i - nezaobilazni Aleksandar Vučić, ministar istine u Vladi narodnog jedinstva zločina.

Te, 1998. godine, ugasili su Našu Borbu, dnevne novine kojima na profesionalnom planu, nezavisnom i istraživačkom novinarstvu niko od današnjih ne bi mogao da parira. Novina je, ne ugašena, već uništena, satrta da nikada više ponovo ne iznikne, zato što je u njoj bilo decidirano napisano da će bombardovanja SRJ od strane NATO biti jer je režim Slobodana Miloševića ispunio sve neophodne preduslove da do toga dođe. Naša Borba je zakonski ugašena u oktobru te godine, baš u vreme prvog najavljenog termina "zaprašivanja" Srbije. I to ne zbog komaraca, već zarad usijanih glava slonova boljševizma, od kojih neki još uvek jašu po grbači i živcima građana ove zemlje, kite se kvazievropejstvom i brigom za narod.

Kakva je, zaista, sloboda medija u Srbiji na dan dvodecenijskog obeležavanja borbe za njihovu slobodu? Moglo bi se reći - polovična, baš kao na gornjoj slici: niti gleda, niti žmuri, niti čkilji, niti namiguje. Ovde se gleda a ne vidi, sluša a ne čuje, govori i ništa ne kaže. Možda bi slika nekome bilo simbolična, zabavna ili smešno-patetična, da se ne radi o novinarki Mari Kolvin, koja je prvo izgubila jedno oko, a zatim 2012. i život (u Siriji) radeći svoj posao i boreći se da svet sazna istinu o tome šta se dešava u nekoj prašnjavoj pustari koja je verovatno bitna samo onima koji tamo žive i pojma nemaju zašto se oko nje ubijaju.

Ne treba mnogo pameti i očinjeg vida da se to shvati, bez obzira na današnje euforično lupetanje po svim novinama i RTV programima, kako Srbija "u regionu prednjači po pitanju poštovanja slobode medija" pa se onda stidljivo dodaje i "ali i po nivou autocenzure, pod ekonomskim pritiscima". Stvarno, ko bi to rekao? Pa, kada već nema ratovanja i sličnih omiljenih nam divljačkih disciplina, šta pa drugo o(p)staje kao sredstvo presovanja medija - osim vulgarnog ucenjivanja i podmićivanja. Danas se srbijanski mediji utrkuju ko će dublje da se uvuče u završetak sistema organa za varenje Aleksandra Vučića, onog istog za čijeg su vakta pre petnaest godina bili razvaljivani pribijanjem sudskih rešenja o zabrani rada, policijskim i inspekcijskim racijama, saslušanjima novinara, po nekom modricom i - metkom ili ciglom u potiljak.

Medijska krvna slika u kriptodepresivnom Negotinu identična je onoj kod mrtvog magarca. Džaba zelene trave, kada su 2010. presposobne agroliberalne vlasti u odlasku i džiberluk u formi emulzije nadridemokrata i socijalboljševika u povratku, uspeli da odjednom ugase oba lokalna medija - privatnu Samostalnu Televiziju Negotin i opštinsku Radio Televiziju Krajina. Od tada u Negotinu vlada, ne medijski mrak (jer i u njemu se može ipak nazreti kakva takva svetlost na kraju tunela), već svojevrsna medijska nuklearna zima. Te godine je definitivno obrisan i Forum na zvaničnom internet-sajtu opštine Negotin, za šta direktnu zaslugu treba pripisati političkom bašibozuku koji se odaziva na vabljenje "ds, ds".

Postoji par TV stanica instaliranih na obodu susednih opština, koje imaju nekakvu regionalnu frekvencu za emitovanje i koje jedino zanimaju gastarbajterski evri za snimanje svadbi i sahrana, plus redovno mesečno ceđenje suve drenovine iz opštinskog budžeta kako bi emitovale montirane izveštaje o samozvanoj lokalnoj vlasti u ovom gradu. To što se "Folk-Disk TV" sada zove "TV Istok", nekadašnja "RTV Zaječar" je sada postala Beoslonova "TV Best" i što će se buduća ovdašnja naprednjačka stanica zvati "TV Trans Negotin", ne znači da su to stvarno mediji. Možda pre - medijumi, koji čekaju neku novu političku Milju Vujanović, Alana Čumaka ili Ljubišu Trgovčevića, pa da krenu u etarsku eksploataciju (auto)cenzure koja pospešuje moždani pritisak Palančana u transu.

Ponekad mi se čini kako smo na korak od toga da se na medijsku scenu Negotina ponovo vrati letak, kao jedini vid informisanja građana koji nemaju internet. Zamislite samo, ovde ima i takvih.

Nečuveno...

***

Da zaključim ovu Noć svetske slobode štampe, tj. medija:

Dobrodošli u Pink Cube.

Odatle više nema izlaska, za razliku od onog SF-horor filma u tri nastavka. U ovoj Rozekocki nema nastavaka, jer smo se vratili na početak. Preostaće nam samo dimni signali, ukoliko se ne prenemo iz sveta Ružičastih snova.

A mediji u Srbiji, o njima se na današnji dan radi? Šta sa njihovim slobodama?
Mediji u Srbiji su taman toliko pritisnuti da ne budu preslobodni od slobode pritiska.

Laku noć, gospodini.

↧

Vienna 1913

May 4, 2013, 6:05 am

≫ Next: Otisak Crvene Nedelje

≪ Previous: Ružičasta Kocka, bez izlaza

Pre tačno sto godina, jedan kraj Beča je u isto vreme bio dom Adolfa Hitlera, Leona Trockog, Josipa Broza Tita, Zigmunda Frojda i Josifa Staljina.

U januaru 1913. godine, čovek u čijem pasošu stoji ime Stavros Papadopulos, silazi iz voza tek pristiglog iz Krakova, na peron bečkog Nordbanhofa. Namrgođen, dugih seljačkih brkova, vuče za sobom tešku drvenu škrinju za putovanje. "Sedeo sam za stolom", napisao je godinama kasnije čovek kod koga je taj mrgud došao, "kada se na vratima začulo kucanje, ona su se otvorila i neznanac ušao unutra. Bio je nizak, mršav, njegovo sivo-smeđe lice bilo je puno ožiljaka. Nije bilo ničega prijateljskog u njegovim očima." Pisac ovih redova bio je ruski intelektualac i disident, urednik potonjih radikalnih novina nazvanih "Pravda" (Istina). Njegovo ime bilo je Leon (Lav) Trocki, i živeo je u Beču između 1907. i 1914. godine.

Čovek o kome je pisao, zapravo se nije zvao Papadopulos. Rođen je kao Josif Visarionovič Džugašvili, za prijatelje je bio Koba, dok ga svi pamte kao Josifa Staljina (ovaj nadimak potiče od nemačke reči "stahl", tj. čelik). Potonji sovjetski diktator, čeličniJosif Staljin, proveo je mesec dana u ovom gradu, družeći se sa Trockim, pišući tekstove u Pravdi o marksizmu i nacionalnom pitanju zajedno sa Nikolajem Buharinom.

Trocki i Staljin su bila samo dvojica, od nemalog broja stanovnika centralnog dela Beča 1913. godine, ljudi čija je sudbina bila da grade ili razaraju tokom većeg dela XX veka. Bile su to međusobno nepovezane grupe. Dva revolucionara, Staljin i Trocki, bili su zapravo begunci.

Za to vreme, Zigmund Frojd je već bio ugledan građanin Beča. Ovaj psihoanalitičar, koga sledbenici slave kao čoveka koji je razotkrio tajne ljudskog uma, živeo je i radio u ulici Berggase. Poznati neurolog se još kao dete doselio 1860. godine u Beč, a grad je napustio 1938. posle nacističke aneksije Austrije.

Mladi Josip Broz, koji je potom postao poznat kao jugoslovenski lider Maršal Tito, radio je u Dajmlerovoj fabrici automobila u Viner Nojštatu, gradiću južno od Beča, i bio u stalnoj potrazi za poslom, novcem i boljim životom. Početkom Prvog svetskog rata bio je mobilisan u austrougarsku vojsku.

Takođe, tu je i 24-godišnjak poreklom iz severozapadne Austrije, čiji je san da studira slikarstvo na Bečkoj Akademiji Lepih Umetnosti već dva puta propao, i koji u tom trenutku obitava u svratištu u ulici Meldermanštrase, kraj Dunava. U pitanju je prepodobni Adolf Hitler. Pretpostavlja se da je potonji nacistički lider živeo u Beču između 1908. i 1913. gde se trudio da preživi kao slikar.

Beč 1913-1914:

svi ovi likovi proveli su jedan deo svog života

unutar ovih par kvadratnih milja najužeg centra Beča

U svom veličanstvenom opisu Beča tog vremena, pod naslovom "Grom u sumrak", Frederik Morton opisuje Hitlera koji svoje cimere u svratištu gnjavi pričama "o moralu, rasnoj čistoti, germanskoj misiji i slovenskoj izdaji, o jevrejima, jezuitima i masonima". "Kosa bi mu letela na sve strane, bojom umrljane ruke su seckale vazduh, glas mu bio sve viši - do vriska dostojnog opere. I onda, iznenada, baš kao što bi započeo, on bi prekinuo. Pokupio bi svoje stvari uz snobovsko držanje, i ukočenim hodom otišao u svoj sobičak."

Stolujući nad svima njima, u prostranoj gradskoj palati Hofburg, živeo je ostareli car Franc Jozef, koji je vladao monarhijom još od vremena Velike revolucije 1848. Nadvojvoda Ferdinand, njegov budući naslednik, stanovao je u obližnjoj palati Belvedere, nestrpljivo iščekujući da sedne na presto. Njegovo ubistvo naredne godine, predstavljaće varnicu koja je dovela do požara Prvog svetskog rata.

Beč je 1913. godine bio prestonica Austro-Ugarskog carstva, koje je obuhvatalo 15 nacija sa preko 50 miliona stanovnika. "Iako nije bio melting pot u pravom smislu, Beč je predstavljao sebi svojstvenu mešavinu kultura, privlačeći ambiciozne pojedince iz svakog kutka Carstva", smatra Dardis Meknami, glodurka "Bečke Revije" (jedini austrijski magazin na engleskom jeziku), koja je u tom gradu živela sedamnaest godina. "Manje od polovine stanovnika ovog dvomilionskog grada u njemu je rođeno, a otprilike četvrtina se doselila iz Bohemije i Moravske u današnjoj Češkoj Republici. Tako je češki ravnopravno bio u upotrebi zajedno sa nemačkim jezikom u mnogim delovima grada. Carski podanici su govorili raznim jezicima", objašnjava ona. "Oficiri austrougarske vojske su morali da znaju da izdaju komande na još jedanaest jezika pored nemačkog, a postojao je i zvaničan prevod nacionalne himne Carstva na svaki od tih jezika."

Ta jedinstvena mešavina stvorila je sopstveni kulturfenomen, čuvene Bečke kafeterije. Legenda potiče od velikih količina džakova kafe koje je za sobom ostavila Otomanska vojska, koja se povukla posle neuspele opsade Beča 1683. godine.

Kafe Lantman, danas podjednako popularan kao i pre jednog veka

"Kultura kafenisanja i vođenja debata i diskusija po kafeterijama, predstavlja bitan deo bečkog stila života, kako nekada tako i danas", objašnjava Čarls Emerson, autor knjige "1913: U potrazi za svetom pre Velikog rata", koji je viši naučni saradnik za međunarodnu politiku na institutu Četem Haus u Londonu. "Bečka intelektualna zajednica je zapravo bila mala, svi su se međusobno poznavali, i to je omogućilo razmenu ideja preko granica njihovih kultura. Bio je to raj za političke disidente i begunce", dodaje on. "Nije postojala preterano snažna i centralizovana država, što nama danas izgleda pomalo neuredno za jedno takvo carstvo. Ukoliko ste tražili mesto u Evropi gde biste se sakrili i susretali puno drugih interesantih likova, onda je Beč svakako predstavljao sasvim zgodno mesto za tako nešto."

Frojdovo omiljeno svratište bilo je kafe Lantman. Još uvek se nalazi na Ringu, poznatom bulevaru u obliku prstena koji se prostire u krug oko Inerštata, starog gradskog jezgra. Trocki i Hitler su često posećivali kafe Central, udaljen nekoliko minuta hoda odatle, i gde su kolačići, novine, šah i nadasve ćaskanje bili strast posetilaca.

"Ono što je dobrim delom načinilo te kafeterije toliko popularnim i bitnim, bila je činjenica da su u njih išli svi", tvrdi Meknamijeva. "Tako je došlo do ukrštanja raznih oblasti i interesovanja jer su granice među njima bile veoma fluidne; one iste granice, koje su potom postale toliko rigidne u onome što danas nazivamo zapadna misao. Osim toga", dodaje ona, "pojavio se talas energije koji donosi jevrejska inteligencija, jedna sasvim nova klasa industrijalaca kojoj je punopravno državljanstvo i pun pristup školama i univerzitetima podario Franc Jozef 1867. godine."

Hitler i Trocki su srkali kaficu pod veličanstvenim lukovima kafeterije Central

Iako su društvom tog vremena muškarci još uvek pretežno dominirali, nemali broj žena je ostavio sopstveni značajan uticaj na njega. Alma Maler, supruga poznatog kompozitora koji je preminuo 1911. godine, i sama je bila kompozitor, ali i muza i ljubavnica poznatih imena svog vremena, poput umetnika Oskara Kokoške i arhitekte Valtera Gropiusa.

Iako je grad bio i ostao sinonim za muziku, raskošne balove i valcer, njegova tamna strana je takođe bila podjednako sumorna. Ogroman broj njegovh stanovnika je živeo u nehigijenskim uslovima, a samo te 1913. godine skoro 1500 bečlija je sebi oduzelo život, kako beleže zvanične hronike.

Niko ne zna da li je Hitler naleteo na Trockog, ili Tito sreo Staljina, ali umetničke fikcije poput radio-drame "Doktor Frojd će vas sada primiti, gospodine Hitler" (Lorens Marks i Moris Gran, 2007) pružaju veoma živu imaginaciju takvih susreta.

Ratni požar koji je izbio godinu dana kasnije, uništio je veći deo intelektualnog života Beča. Imperija se raspala 1918. godine, lansirajući u orbitu Hitlera, Staljina, Trockog i Tita, ljude čije će karijere obeležiti potonju istoriju Sveta.

Original teksta:

"1913: When Hitler, Trotsky, Tito, Freud and Stalinall lived in the same place"

Andy Walker, BBC Radio 4 daily programme

***

Kao prvo, danas - sveopšta kuknjava za Titom, ponajviše u medijima koji su ga na svaki mig Izvođača Nacionalnih Radova psovali i grdili poslednjih dvadeset godina. Kako su se Oni preokrenuli, tako i mediji, onako slobodno, krenuše za njima takvima. Ničim izazvani, naravno.

najbolji je burek oslojanjen između Uskrsa (levo) i Vaskrsa (desno)

Kao drugo, po drugi put ove godine, ceo dan gledam buljuke gastosa sveže predveligdenski pristiglih iz Vijen, kako širom slobodnih & javnih površina po Negotinu izbegavaju sa plaćesk parkirung i razbacuju leševe cigareta, bureka i jogurta oko svojih automobila. Sumnjam da su to naučili u Beču, kao što podjednako sumnjam da su ikada u životu ušli u neku od tamošnjih kafeterija. Jednom nogom na travnjaku Šenbruna, drugom u nekoj ungurjanskoj pojati, teško da će ikada nešto naučiti. A nećemo ni mi, ovdašnji, jer kazna za nenamensko đubrenje trave i asfalta je ista u Beču i Negotinu. Jedino što kod nas i dalje važi čuveno "će se dogovorimo".
Efikasnije bi bilo da oni lepo unapred plate parkiranje i kazne komunalnoj inspekciji (za sve što rade ovde), ali - u Beču, barem neko da ima koristi. Pa neka onda divljaju po Negotinu do mile volje.

Narod smo koji obožava siledžije i diktatore umesto da poštuje umetnike i naučnike, ne razume i odbija prijateljsko kafenisanje, ćaskanje i sučeljavanje argumentima namesto pesnica, (pre)zreo za kolektivnu psihoanalizu poodavno. Narod koji ni za živu glavu neće potegnuti samoubistvo iz nehigijenskih razloga, već obrnuto - tek kada nas neko silom izvuče iz tog prirodnog nam habitata. Narod sa suicidalnim mitovima o sopstvenoj istoriji ne zna šta će sa ekologijom, makar mu je i sa uputstvom za idiote dali.

Kako kaže stara mudrost: Jebo nas Hitler.

Beč je tu apsolutno nebitan: ovde opsada još uvek traje, iako su Turci odavno pobegli.
Pre tačno sto godina.

↧

Otisak Crvene Nedelje

May 7, 2013, 2:20 pm

≫ Next: Kažiprst na čelo

≪ Previous: Vienna 1913

Crvena Nedelja

01.05. - 07.05.2013.

Ova, Crvena Nedelja, počela je u sredu prvim neradnim a završila se u utorak prvim radnim danom. Ne znam kada se skoro potrefilo da u jednoj sedmici, dan za danom i slovo za slovom, listom budu crveni. Malo crveno, malo crkveno - pa šlag na kraju.

1. Živeo Prvi Maj!

Sve se zna, nema potrebe za dodatnim komentarima.

Mrs, do bola.

2. Živeo Drugi Maj!!

Drugog maja se vari prvomajski mrs, počnu da se suše prvomajski karanfili, izbijaju prvi otoci od prvomajskih ujeda komaraca i krpelja. Led, umotan u crvenu pionirsku maramu, pa na čelo - obavezno.

3. Jajofarbara

Na Veliki petak farbaju se jajca u crveno (i druge boje, ali to nije bitno), za dug život em sreću. Od istih, potom se jedno odvoji da sledećih godinu dana "čuva kuću". Kuća se, inače, najbolje čuva tako što se pozorno vodi računa da se to jaje nikako ne razbije, naročito ne posle godinu dana. Nije preporučljiv eksperiment pokušaja utvrđivanja njegovog sadržaja pred naredno farbanje jaja.

Može da pomrači um, i bez gledanja Pinka.

4. Zercovska posla

Na ovaj dan, Jessica Rabbit krene da krije uskršnja jaja po kućama, šumama i gorama naše zemlje ponosne. Svrha ove skrivalice je da potom Uskršnji Roger Rabbit ima šta da radi. Pored crvenih, može i čokoladna varijanta, mada se to u nas nije nešto primilo osim kod gastarbajtera.

Na ovaj dan, pola Srbije kuka za Titom u 15:05 a druga polovina ga pljuje, istovremeno radeći u sebi isto što i prva polovina. I tako godinama.

5. Udri!!!

Čim Zeka Rodžer nađe jaje, nastupa jedan od najvećih dečijih praznika: Tucindan, kad mu vreme nije. Uskršnji post je, fala bogu, gotov, tako da se vernici mogu u mrsu konačno pridružiti svojoj sabraći nevernicima, kojima zavide danima pre toga.

Holesterol sve bliži kritičnim vrednostima, žučka već počinje da žulja.

6. Đole, ale, konji, trke, venci...

Ederlezi, tj. zeleno al' opet crveno. Na rados'.

Ove godine nije održana tradicionalna lokalna etnopolitička manifestacija, poznata pod imenom "slava Demokratske Stranke". DS se pridružila svojim pokojnim sestrama DSS i DHSS. Onaj jedan, što je cimao telefonom nekoliko dana ostale "članove" da kao nešto organizuju na tu temu, ostvario je polovičan uspeh: polovina pozvanih nije htela da mu se javi, od druge polovine je dobio raznih mrsnoća pride, kao da mu nije bilo dosta prethodnih nekoliko dana.

photo: K.M.

Kako god, bilo slave DS ili ne, neko im je pod prozore napisao šta im valja činiti. OK je to šta, ali problem i dalje ostaje - KO?

7. Jagode sa šlagom

Zvanično, na današnji dan je rođen Veliki Balansero. Niko živ da ga pomene, valjda su istrošili sve nekrofilno-patetične baterije i ptijalin u subotu.

Naravno, jagode još uvek nisu sazrele na današnji dan. U stvari, i ne radi se o jagodama...

Ovo je poslednji dan Crvene Nedelje i istovremeno prvi radni posle nje. Neko će se već zapitati: Šta je sad pa tu crveno (ako izuzmemo geburtstag Jozefa B.), zašto je i ovaj utorak Crven?

Zato što je danas učinjen još jedan korak u predizbornoj kampanji za neraspisane lokalne izbore, koji će morati da budu održani u Negotinu najkasnije do marta iduće godine. Zakon tako kaže, iako crvena ekipa u opštini u to nikako ne može da poveruje - lakše im je da se kunu u Deda Mraza ili Džesiku Rebit, nego da poveruju u postojanje Zakona o lokalnim izborima ili Zakona o javnim preduzećima (glede obaveznog izbora direktora po novom "sistemu", do 1. jula ove godine). Elem, palanačka politika se sve brže kreće ka predizbornoj kampanji, i to u dva smera.

Prvi: SPS je rešio da eliminiše svaku primisao u preostalim mrvicama DS kako oni još uvek saučestvuju u vlasti. U tu svrhu, prvog majskog radnog dana puče glas kako je aktuelni ladyspokesman lokalnog parlamenta prebegao iz DS u URS. Vitlale danas neke URSuljice i potpisanom pristupnicom, babe mi. Ukoliko je ovo istina, a čudo bi bilo da nije, onda je to samo još jedan dokaz teze da lokalne političke ptičurine umeju da preleću čak i dok se presvlače, mitare, opada im staro a da još nije izniklo novo perje. Ili je ono pravo, crveno perje, sve vreme tu, ispod privremenih peruški koje služe samo da zamažu oči glasačima. Kako god bilo, pomenuti ladyspokesman lokalnog parlamenta već je više puta praktično pokazao kako se ova akrobacija izvodi. Više puta.

Šema SPS&URS je toliko prosto očigledna, da klizi u prostakluk. Ako, tako i treba.

SPS izgara u naporima da armira trenutnu (sopstvenu) vlast, bavi se pukim političkim pleonazmima sve u parališućem strahu od mogućnosti da lokalni izbori budu održani kada i republički. Znaju da je to kraj. Strah od Vučićeve ekipe, naizgled kilave u lokalu, gori je od straha da se na vlast vrati agroliberalna ekipa bećara, koja im je prethodila.

Možda je baš ovo opštinski auto kojim su opozicioni agroliberali išli na tzv. GO LDP?

I vratili se.

Drugi: Paralelno sa paranojama socijalista, zaista je u toku formiranje velike antistojkovske, tj. anti-SPS koalicije, za još uvek neraspisane izbore. Pošto su njihove beogradske glavešine uspešno narodu ogadile politiku, više nema prepreka za saradnju svih sa svima, a protiv jednih. Ili je možda bolje reći - protiv jednog?

Ko bi mogao da čini tu koaliciju? Pa, kandidata ima dovoljno. Prvo, to su svi oni koji trenutno sede sa Stojkom po kafanama, piju i žderu na račun budžeta opštine, arče opštinska kola za "opozicione" potrebe, grebu se asfalt do seoskih grobalja, za lopte i dresove, otvorene kafanske račune, sitne posliće i zadovoljstva. Tu su i oni koji još uvek nisu obavešteni da su izbačeni iz vlasti, iako su imali najveći broj osvojenih odborničkih mandata na izborima 2010. Takođe, u to nemojte uopšte sumnjati, dežurna ekipa kolaboracionista-stručnjaka je vazda bila i ostala spremna da menja stranu ploče. Konačno, podrazumeva se da će trenutno nevidljiva ekipa uskoro postati vrlo vidljiva, i krovna.

Aman bre, ne okoliši, ko su ti i takvi?!

Prosto rečeno: LDP i SNS, uz živčano cupkanje DS i URS sa strane. Svi osim SPS, možda je tako lakše reći. Striktno po caribrodskoj formuli. Nekome će crvena jagoda upasti u šlag, nekome u šećer, a neko će se upecati kao som.

Bude li 12. maja, za Dan opštine Negotin, (ne)najavljenog koncerta Ane Bekute, mnoge će stvari postati (ne)jasne a tako očigledne. U vlaškom kraju je i dalje čest običaj tzv. "davanja kola za mrtve", ali i dizanja pogrebnih spomenika za života - ima se, može se.

Videćemo i to čudo, još jedan u nizu danse macabre palanačke politike.

Crveno, al' bre kume nešto mu sve manje vuče na rados'...

***

Crveno je boja Đurine ljubavi.

Zato će nam on oprostiti što nas je tukao, pod uslovom da od sad radimo za naše.

↧

Kažiprst na čelo

May 17, 2013, 2:23 pm

≫ Next: Svetlo u podrumu duša

≪ Previous: Otisak Crvene Nedelje

TV B92
Kažiprst 16.05.2013.

Gošća Suzane Trninić je Srbijanka Turajlić, profesorka Univerziteta u Beogradu u penziji. Kakvo nam je obrazovanje danas i ko su mladima uzori? Gde se traži znanje? Gde je Srbija godinu dana nakon izbora i promene vlasti?

Srbijanka Turajlić tehnički precizno opisuje prethodnih godinu dana, proteklih od poslednjih cirkuskih igara koje ovde nazivaju "izborima".

Kao i obično, u komentarima ključa od levodesnih kukumavki koje krpe gošću emisije, sve u fazonu "20 godina i ništa", "pesimizam", "beskorisno", "salonski intelektualci", "reciklaža jedne političke opcije u beskraj" i slična mrsomuđenja. Standardno koštunjarenje, svojstveno onima koji ovu emisiju uopšte nisu ni gledali, ali dobro znaju ko je ta.

Da su roditelji pre 20 godina pažljivo slušali i razumeli profesorku Srbijanku Turajlić, danas njihova deca ne bi pisala svakojake gluposti po internetu.

***

Kratko i jasno.

Kažiprst na čelo, koekude, a ne u oko - kako je to ovde uobičajeno.

Folklor jedan, da prostite.

↧

Svetlo u podrumu duša

May 18, 2013, 3:40 am

≫ Next: Hajduk Veljko u stripu

≪ Previous: Kažiprst na čelo

Ian Curtis

15.07.1956. - 18.05.1980.

We remember everything.

Posle Njega ostao je samo Novi Poredak.

Nemoguće je na današnji dan preskočiti jednog od najvećih pesnika XX veka. Trideset i tri godine kasnije, i dalje je tu, živ kao i njegovi stihovi.

Ljubav nas nikada ne može razdvojiti.

Radi se o rutini koja tako žestoko ujeda, pred kojom čak i najnovija zora bledi.

* "Svetla u podrumu duše" je naslovknjige, objavljenje 1988. godine u izdanju SKC Niš. Hvala Dobrom Isaku (Predrag Cvetičanin) na prevodu sa engleskog jezika. Ko je nema, evo linka za download.

↧

Hajduk Veljko u stripu

May 21, 2013, 2:38 pm

≫ Next: Bratte...

≪ Previous: Svetlo u podrumu duša

Za jednog antropologa i etnologa, tema za istraživanje ima svuda; ukoliko se pažljivo posmatra i analizira, inspiracija je neiscrpna. Ideju za ovaj rad dali su mi delovi stripa o Hajduk Veljku "Nikad robom", izloženi u stalnoj postavci Muzeja Krajine. Videćemo kako su mnogi autori prikazali ovu (nesumnjivo) značajnu istorijsku ličnost.
Strip-autori (crtači, scenaristi) teme nalaze u folkloru, mitovima bajkama, pesmama, istorijskim događajima itd. Pored zabavnog, strip ima i edukativni karakter, prenosi nam poruku lepote - što je i cilj umetnosti.

Strip jeste umetnost, koja se zasniva na pripovedanju u povezanim slikama, praćenih rečima, poznat je kao "deveta umetnost"; strip ima svoja likovna, dramska i književna obeležja. Koreni stripa nalaze se u pećinskom slikarstvu. Likovno pripovedanje, od paleolita, kroz istoriju menja svoje oblike: od fresaka, ikona, preko grafike, murala - do stripa.

Savremeni strip, u današnjem obliku, počeo je da se formira u XIX veku; bio je veoma omiljen, imao zabavni karakter ali i ozbiljne teme, koje obrađuje na humorističan način. Ima značajno mesto u umetnosti, i kao umetnička forma izučava se na akademskom nivou. Postoje mnoge škole stripa, koje se bave različitim žanrovima (vestern, pustolovni, superheroji, kriminalistički, komični, erotski, naučnofantastični).

Svetski centri stripa formirani su u zemljama kao što su Sjedinjene Američke Države, Japan, Italija, Francuska i Belgija, u kojima postoji sasvim različita tradicija stripa. U SAD, osnovu američke industrije stripa čine tzv. superheroji. Stripovi su u formi sveščica od dvadesetak stranica (comoc books), smatraju se razbibrigom, kao i crtani romani u obliku albuma (graphic novels), i imaju umetnički karakter. Najpoznatiji autor je Frenk Miler (Povratak Crnog Viteza, Grad greha). Iako japanski strip spada u najmlađe, u Japanu se nalazi jedan od najvećih svetskih centara stripa. U japanskim stripovima pazi se na radnju, dok je sam crtež sporedan. Strip magazini "manga" čine 40% ukupnog štampanog materijala u Japanu. Strip "tankobon" - u sveskama od po 200 stranica - zastupljen je masovno na tržištu. Značajno mesto imaju i "dajinshi" - amaterski stripovi. Najpoznatiji autor je Osamu Teruka (Astro boj, Blek Džek). Italijanski strip dao nam je prepoznatljive likove: Alan Ford, Zagor, Mister No, Korto Malteze, Teks Viler, Kapetan Miki, Maks Magnus, Dilan Dog, Marti Misterija... U Francuskoj i Belgiji je do 1960. godine bila negirana umetnička strana stripa. Sa razvojem stripa "za odrasle" (posle 1960.), strip je tretiran kao umetnost, a autori stripa postaju veoma cenjeni i imaju viši status nego u Americi ili Japanu. Stripovi su u formi albuma, od četrdesetak velikih stranica, na kvalitetnoj hartiji i sa tvrdim koricama. najpoznatiji francuski stripovi su: Asteriks, Gaston, Umpah Pah, Torgal, Tangi i Laverdir, Ratnici sa Agbara. Najpoznatiji belgijski stripovi su: Talični Tom, Iznogud, Tintin, Džeremaja, Tom XIII.

Jugoslavija je bila područje na kome se u XX veku sve više razvijao strip. U istoriji stripa stvorena su remek dela, a ta tradicija nastavlja se i dalje u svim potonjim zemljama bivše SFRJ. Danas postoje mnoge škole i autori, koji se bave kritičkom analizom stripa. Kriterijumi po kojima su stripovi uvršćeni u leksikon su: posebnost u izrazu tj. oni koje publika najviše voli, estetska dostignuća, zanatska umešnost. Zanimljive teme takođe mogu biti predmet sociološke analize.

U Srbiji se strip uči na kursevima, u školama stripa, na fakultetima:

- Škola stripa i ilustracije "Đorđe Lobačev" sa sedištem u Studentskom kulturnom centru u Beogradu, i odeljenjem u klubu "Dragan" u Novom Sadu. Mentor je Vladimir Vesović.

- Škola stripa u Leskovcu; mentori su Marko Stojanović i Srđan Nikolić.

- Na Fakultetu primenjenih umetnosti u Beogradu, izučava se strip u okviru primenjene grafike. Takođe, na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, u okviru opšte scenaristike.

Najpoznatiji srpski stripovi su: Dikan, Družina Dardaneli, Borci sumraka, Generacija Tesla, Vekovnici, Hajduk Veljko, Kobra, Mirko i Slavko, Ket Klou, Blic strip, Hajduk Stanko, Faktor 4, Divlja magija, Tehnotajz.

Jugoslovenski čitaoci prvi put se sreću sa stripom u listu Politika, 21. oktobra 1934. godine: "Detektiv X-9" Dešajela Hemeta i "Fleš Gordon" Aleksa Rejmonda. Strip je najavljivan kao "čudo našeg vremena, kućni bioskop, roman u slikama". U listu Nedelja, Vlastimir Belkić objavljuje 23. februara 1935. godine strip "Avantura detektiva Harija Vilksa", a u beogradskoj Panorami 23. marta iste godine objavljen je detektivski strip "Krvavo nasledstvo". Iza umetničkog imena Đoka Strip, krio se Đorđe Lobačev. Pred sam početak Drugog svetskog rata razvija se domaći strip kao umetnički izraz. Novine sve više objavljuju stripove domaćih majstora-crtača, sa lokalnim temama, iz tog tzv. beogradskog kruga koga najvećim delom čine ruski emigranti, koji na velika vrata uvode strip u tadašnju Jugoslaviju. Najpoznatiji autori stripa tog vremena bili su Đorđe Lobačev, Sergej Solovjev, Konstantin Kuznjecov, Nikola Navojev, Ivan Šenšin; potom Žedrinski, Lehner, Ranhner i Janković - ovi predratni autori stripa pripadaju tom tzv. beogradskom krugu. Nalazili su vlastitu meru u avanturama, jer je to vreme kada na naše prostore prodire američki avanturistički strip, koji je bio veoma egzotičan i pun sanjarenja.

Đorđe Lobačev je majstor stripa koji se oprobao u svim žanrovima. Pomenutu egzotiku tražio je u folkloru, narodnim pričama, epskim pesmama, bajkama. Njegovi stripovi su ispunjeni onirizmom (sanjarenje na javi i korišćenje snoviđenja su neodvojivi od pripovedačkih idioma u stripu, podjednako u Americi i Evropi). Lobačevljevi stripovi, gledano iz današnje perspektive, dele naivnost njegovog vremena, ali su domaćem stripu ostavili u nasledstvo visoke crtačke i narativne standarde.

Lobačev je rođen kao Jurij Pavlovič Lobačev, 1909. godine u Skadru, gde je njegov otac bio ruski konzul. Uprkos siromaštvu i smrti roditelja, završava istoriju umetnosti na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Do kraja svog burnog života bavio se stripom. Po njemu nosi naziv jedna škola stripa u Beogradu. Žika Bogdanović, u svojim tekstovima, naziva ga "rodonačelnikom srpskog stripa", rekavši da je "pravu meru avanture Lobačev osećao i znao, zato je crtao čudesan svet romana u stripovima". Njegovi najznačajniji stripovi su pustolovno-fantastični: Plava pustolovka, Beli duh, Gospodar smrti, Princeza Ru. U drugu grupu njegovih ostvarenja spadaju stripovi koji obrađuju književna dela: Hajduk Stanko, Baron Minhauzen, Čarobnjak iz Oza, kao i istorijske događaje poput stripa o Hajduk Veljku. U treću grupu njegovih stripova spadaju obrade srpskih narodnih epskih pesama i pripovedaka: Ženidba Cara Dušana, Baš-Čelik, Biberče, Propast grada Pirlitora, Čardak ni na nebu ni na zemlji.

Lobačev učestvuje u borbama na Sremskom frontu, i posle oslobođenja nastavlja rad na ilustraciji. U vreme Informbiroa vlasti su ga sa suprugom, sinom i dva kofera, u zapečaćenom železničkom vagonu deportovale u Rumuniju. Posle Staljinove smrti, 1955. godine, odatle prelazi u Sovjetski Savez i nastanjuje se u Lenjingradu. Pokušao je 1966. godine da u sovjetskom listu Koster objavi kraći strip, ali su vlasti to zabranile kao "kapitalističku izmišljotinu koja kvari omladinu".

Politikin Zabavnik, sredinom šezdesetih godina prošlog veka, objavljuje: strip o Hajduk Veljku, Doživljaj u brdima, Tajanstvena pećina, Saturn dolazi u pomoć. U 2000. i 2001. godini objavljuju mu i stripove Pepeljuga, Čvorak, Kameni cvet, Hrabri krojač.

U stripu "Hajduk Veljko" iz 1965. godine, Lobačev je pokazao impresivan osećaj za pokret. Bio je to njegov trijumfalni povratak na beogradsku scenu. Pored osećaja za pokret, izražena je i punoća crteža. Dinamika vizuelnog pripovedanja i dimenzija raskošnih boja, na velikom formatu tadašnjeg Politikinog Zabavnika, karakterišu strip o Hajduk Veljku. Lobačevljev "Hajduk Veljko", pored pripovedačke punoće, predstavlja i vizuelni bravado!

Strip o Hajduk Veljku doživeo je reprizu nakon 23 godine, u Zupanovom magazinu Cepelin.

Živorad-Žika Atanacković (rođen u Kladovu 1933. godine, preminuo u Abštajnahu u Nemačkoj 1998. godine) naš je najznačajniji crtač stripova i scenarista. Serijal njegovih stripova o Hajduk Veljku izlazio je u ediciji Nikad robom, u izdanju Dečijih Novina iz Gornjeg Milanovca. Tema stripa bila je romansirana biografija najpopularnijeg srpskog vojskovođe iz vremena Prvog srpskog ustanka, Hajduk Veljka Petrovića, i objavljen je 1966. godine u formi svezaka: br.32, br.37, br.52 i br.66 (ova poslednja pod naslovom "Hajduk Veljko u Poreču"). Pored ovih stripova uradio je i druge, kao što su: Hvalisav iz Grocke, Zaseda, Đavolja komanda, Pobedonosni sukob, Pod vatrom Debelih Berti, Varvarinska bitka, Okršaj kraj Dunava, Izdajnik iz Klopotnika, Buntovnikov sin, Heroji sa Čegra, Slepi car Deljan, Crni konjanik, Zlatni grad, Vitezovi iz Stubice, Hanuma iz Udbine, Junaci sa Kumanova, U plamenu bitke, Bitka na Velbuždu, Besmrtna odbrana Beograda...

Pored Lobačeva i Atanackovića, stripove o Hajduk Veljku crtali su još i sledeći domaći autori:

Žika Mitrović, Mika Miš br.159, "Hajduk Veljko", Beograd 1937.

Ratomir Ruvarac, Pioniri, "Ljuti ratnik iz Krajine", Beograd 1959.

Paja Stanković, Strelac, strip "Hajduk Veljko", Niš 1960.

Autori stripova o Hajduk Veljku su se trudili da na što zanimljiviji način, uz bogatstvo boja, pokreta i reči, prikažu jedan istorijski lik i vreme u kojem je živeo i ratovao. Hajduk Veljko je bio primer slobodnog i veoma hrabrog čoveka. Sposoban ustanički vođa, hrabrio je svoje saborce, nije ustuknuo pred daleko brojnijim turskim osvajačima, poginuo je braneći Negotin ne dočekavši obećanu pomoć. Kao veliki junak bio je inspiracija mnogim umetnicima različitih profila: piscima, pesnicima, kompozitoru Stevanu Stojanoviću Mokranjcu (koji svoju 6. Rukovet posvećuje Hajduk Veljku i Negotinskoj Krajini), slikarima i - stripocrtačima.

U Muzeju Hajduk Veljka u Negotinu, u stalnoj postavci posvećenoj ovom izuzetnom junaku, pored slika, knjiga, notnih zapisa, izloženi su i stripovi o Hajduk Veljku iz edicije Nikad robom (brojevi 32, 37, 52 i 66) u kojima je on na veoma zanimljiv način bio prikazan. U vreme kada su ovi stripovi nastali, nije bilo poželjno pripovedati o srpskim junacima; zato su nam majstori crtanja i naracije kroz likove junaka prenosili veoma važnu poruku lepote, podjednako kao i humorom prožeto pripovedanje (koliko god bila ozbiljna tema).

Nema deteta koje nije uživalo i odrastalo ćitajući stripove o omiljenim junacima, bilo kog žanra. Uz stripove se dobro zabavljalo, ali se takođe iz njih i učilo. Razmena stripova razvijala je komunikaciju među mladima. Pomenuta crtačka ostvarenja imaju edukativni karakter u narativnom i u likovnom izrazu, podjednako.
Strip jeste umetnička forma, koja zaslužuje našu pažnju.

Izvori:

1. Zdravko Zupan, esej Zlatno doba srpskog stripa ili Strip u Srbiji 1935-1941, jul 1999.

2. Zdravko Zupan, esej Strip u Srbiji 1955-1972, mart 2006.

3. Zoran Đukanović, Smeh u snu, esej o stripovima Đorđa Lobačeva, Vreme br.1040, 9. decembar 2010. (rubrika Mozaik)

4. Nebojša Grujičić, Avantura je šampanjac života, odlazak Đorđa Lobačeva, Vreme br.604, 1. avgust 2002. (rubrika Kultura)

5. Slobodan Ivkov, Šezdeset godina stripa u Srbiji, monografija/katalog izložbe u galeriji "Likovni susret", Subotica 1995.

Emila Petrović

etnolog-kustos Muzeja Krajine

***

Tekst "Hajduk Veljko u stripu" objavljen je u časopisu Buktinja br.36 (Negotin, maj 2013), a tema tog broja je baš HVP. Promocija brojeva 35 i 36 časopisa za umetnost i kulturu Buktinja, zakazana je za sredu, 22. maja 2013. godine, u negotinskom Todorčetovom konaku sa početkom u 19h.
Dođite.

Neka ovaj blogpost bude uvod u predstavljanje novih izdanja Krajinskog Književnog Kruga iz Negotina. Blogoizvestije - naravno, sutra uveče.

↧