Iza zavese, ili zatvorenih vrata (sa ili bez polomljenih brava, svejedno) od petka do nedelje dešavaju se razna čudesa. Koja i kakva - e to nećemo saznati sve dok ih drugovi sa visina ne procede i bace kroz (svoje) medije svima nama u lice.
Stvarno, šta se stvarno to sa njima događa?
Najverovatnije ovo:
iščekivanje
dijalog:
- Štefi, lepo sam ti rekao - ti si svoje raspisao, drž ovu radikalnebeskoplavu višeslojnu artiju i ne petljaj se više u moja razmišljanja. Nemaš ti šta tu meni da razmišljaš o mojim odlukama!
- Ali Gospodaru, ti dobro znaš da ja ne umem da razmišljam!
- Dobro. Nastavi tako.
- Dobro. Nastavi tako.
monolog:
- Aman Sinko, ajde nakani se, ko će bre više da stiska odluku do dvaesdevetog (januara, ne novembra)! Ko me tero da pečem radžu od ricinusa, bemti Dragicu i njene lekovite trave...
monodijalog:
- Letiletiletileti... Njanjanja, vraćam se ja naprednjacima.
- Šicbre, dalmatineru počasni!
Kako svaka vrata imaju dve strane, inače ne bi bila vrata, da gvirnemo malo pa vidimo šta se to dešava i sa one druge:
čekaonica
multimonolog:
- aj-de, aj-de, aj-de...
Aha, dakle isto. Baš kako priliči naprednim čekaonicama i velikim iščekivanjima.
Zavesa je u ovim krajevima vazda bila efikasnije sredstvo zamračivanja svesti nego vrata. Vrata ne možete navući preko glave, naročito ne gvozdena, za razliku od zavese. Takođe, pomrčina je potpunija što je zavesa deblja, dok debljina vrata ne utiče na prodor svetlosti kroz ključaonicu. Na zavesi brave nisu potrebne, pa ih nema rašta ni lomiti. Dovoljan je katanac.
Isto važi i za zdrav razum.
OK, može i glava u pesak - pa da vas ne vidi niko, osim krtica i krompira.