U vukojebini, koja se po uzoru na biblijsku (gle čuda) zove Vitanija/Betanija, po završetku još jednog od večitih ratova koje ovaj narod vodi sa samim sobom, caruju nova pravila za nova vremena. Komesar-farisej NIkodim i učitelj Lazar upadaju u crkvu džipom, pokušavaju da od nje načine školu, krečom prekrivaju ikone koje odbijaju da se pokore tolikom napretku, maltretiraju narod, umiru mu staro a uteruju novo Bezumlje. Prave dogovor kako da "osveste" meštane glumeći scenu Vaskrsenja. U sukobu dve dogme, dva podjednako primitivna tumačenja komunizma i hrišćanstva, zna se - pobednika nema niti će ga biti među gubitnicima.
Zato što svi oni i dalje troše Vreme čekajući Čudesa koja se ne događaju.
Zato što su učitelji ovde oduvek sumnjivi, ma koliko bili podobni.
- Izlazi, Lazare. Naš narod zna šta je mrtav čovek. Lež'o si... k'o pravi mrtvac.
- Nije mi bilo teško, već sam bio.
- Odvešću te do raskrsnice, tamo te čekaju tvoji. Evo ti dokumenta.
- Prvo je bilo lažno vaskrsenje, pa lažno pogubljenje, sad ću ja da živim sa lažnim imenom a ti ćeš i dalje da lažeš narod kako sam ja mrtav.
- Sprema se oluja. Najbolje da krenemo.
- Ima li išta što je pravo?
- Ima. To što čuješ.
- Stoka pijana. Poludeli su, ubiće mladića.
- Niko ne zna ni ko je, ni odakle je, ni odakle dolazi, niko ga ne traži, nikome ne treba. A da se vratimo, nema nikakve nade.
- Ko kaže?
- Ko kaže?
- Iskustvo. Ti misliš da je on jedini? Takvih beskućnika su puni putevi. Idemo, Lazare. Mislim da je to najbolje, Lazare!
- Za koga najbolje, Nikodime?
- Za sve! Za tebe, tvoje, mene, revoluciju.
- I ti ćeš to... da dopustiš, a?!
- Ja za to i ne znam!
- Ali ja znam!
- Lazare... znaš li šta će se dogoditi ako te vide?
- Pustiće čoveka na miru.
- Lazare... poverovaće da si se ponovo vratio. Da te je ponovo oživeo, Lazare.
- Možda me je i oživeo, Nikodime!
- Lazare... Lazare... Lazarrree!!
Lazarus Kruciforminus je vaskrsao, umešao se (konačno) u svoj posao. Rekao je nealavom Nikodimusu Bajatusu, jer ne poštuje pravila igre koja ih je spojila u ovaj totentanz što ga zajedno plešu po glavama sluđenog naroda. Lazar sadašnji reče sikter!, pa mrtav hladan Nikodimu svome okrete leđa. Bilo je to Lazara Sadašnjeg prvo i poslednje vaskrsnuće, zato što se Lazar opametio i izučio na greškama svojih prethodnika. Zato što zna da ovoga puta Nikodimu za leđima stoji drugi Nikodim, još jedan farisej sa lugerom u ruci. Ovog Lazara neće pogubiti ili tek tako žrtvovati, što se baš ne može reći i za njegovog Nikodima. U palanačkom teatru apsurda&mržnje uloge se menjaju tokom predstave, ne završava se svaka na isti način iako su posledice po publikum i vernike svih dogmi obavezno iste. Nekada Lazar prvo umre da bi ga vaskrsli, Nikodim sveti se probrati u sledbenika; a ponekad, Lazari razapnu Nikodime, čisto radi razbijanja dosade - ili koalicije.
Dugačak je niz Nikodima ovdašnjih, predugačak da bi mu u samo jednom pogledu, ili životu, mogli videti i glavu i vrh repa.
Otkako je proletos uhvatio bidAIRmajer na venčanju avio-kompanija, Lazaru Krstiću je ovo prvi put da se ponovo istakne pred pučanstvom. Al' stvarno - muški. Zapravo, stvar je jasna: bude li se Lazar okrenuo da pogleda šta se dešava sa Nikodimom, neće valjati. Od njega se to i ne očekuje, ponajmanje da se osvrne i suoči sa Nikodimima. Ipak je njegov jedini zadatak bio da vaskrsne u pravom trenutku i trgne publiku iz dremeža između činova Velike Predstave.
Ma... samo još jedna predizborna konstatacija
Ništa više.