Dvesta i kusur godina nakon navodnih Miloševih uputa Ičku, Srbija kao da ništa nije naučila. Vlast ovdašnja na diplomatiju i međunarodne odnose i dalje gleda striktno iz - sebi svojstvene - naopako žablje perspektive (zbog čega je apsolutno ubeđena da je Svet ispod a ne oko nas):
- ovako predsednik zamišlja odnos Srbija-to-sam-Ja sebe i ostatka sveta (zanimljivo: u Čaplinovom filmu se Veliki Dikatator zove Hister, u našem - Šizoje)
- ovako ministar inostranih poslova zamišlja kako se treba ponašati u zvaničnim međunarodnim prilikama
- ovako ministar vojske zamišlja komunikaciju sa susednim državama
- ovako premijerka zamišlja rekonstukciju Vlade, pa krene da to objašnjava stranim kolegama
- ovako ministri finansija i privrede zamišljaju velika uspešna strana ulaganja u Srbiju (naročito ruska)
Građani Srbije, u međuvremenu, ne zamišljaju više ništa jer im je zahvaljujući ovima (gore pobrojanim, i još mnogima uz njih) život pretvoren u crno-beli film, nimalo smešan, a pritom i nemi - bez Kristinine klavirske pratnje.
Ni u crno-belom filmu nije sve crno, koliko je sve manje belog u srbistanskom filmu.
Pa opet, boja i ton će se ovde vratiti kad-tad, to je neminovnost. Pitanje je da li ćemo tada nemo i u čudu zinuti, ili se ipak setiti da smo sve to (i mnogo više) nekada imali - pa zbog ćutanja i žmurenja izgubili. Ovde su čuda i čudotvorci oduvek odnosili prevagu nad razumom, nema razloga da posumnjamo kako će naredni (i svaki drugi nakon njega) put biti drugačije.
Pa opet...