Današnji svetski Dan sećanja na žrtve holokausta u Drugom svetskom ratu predstavlja zgodnu priliku da se još jednom, nezaborava radi, podsetimo kako to tačno izgleda jedno totalitarno društvo u kome vlada sprega totalitarne politike i totalitarne ekonomije.
U toj i takvoj firmi rad oslobađa jer besplatnog toplog obroka, godišnjeg odmora, porodiljskog bolovanja, regresa, sindikata i naknade za prekovremeni rad, ugovora o radu, plate - nije bilo. Kao ni novogodišnjih paketića za maloletnu decu zaposlenih.
Samo pidžame i suvo tuširanje na kraju radnog dana.
Samo pidžame i suvo tuširanje na kraju radnog dana.
Industrijska efikasnost i poslovni uspeh tog biznisa, uredno evidentirani i obračunati kroz poslovne knjige, od brojki i slova bivaju daleko preciznije opisani slikama. Evo nekih fotografija iz kompanijskog portfolija:
![]()
![]()
![]()
![]()
![]()
![]()
Ova korporacija u svojim filijalama širom tadašnje Evrope nije proizvodila naočare, obuću, odeću, zubno zlato, veštačke vilice, perike, vereničko i venčano prstenje.
Samo smrt.
Tehnički precizno, poslovno efikasno i udarnički uz svakodnevno prebacivanje normi.
![]()
I dim koji smrdi na spaljenu ljudsku kosu.
Kada su sovjetski vojnici konačno uspeli da 27. januara 1945. godine uđu u Aušvic, tamo su zatekli7500 živih logoraša, od ukupno 1,3 miliona ljudi tu dovedenih da postanu repro-materijal najefikasnije fabrike smrti u istoriji ljudskog roda. 7500 neiskorišćenih ljudi i otprilike isto toliko kilograma neiskorišćene ljudske kose.
Međutim, kao i svaka druga firma koja vremenom postane alava za profitom, korporacija je na kraju propala. Jedan od prvih velikih poslovnih "promašaja" predstavljaju dvojica sa donje slike, koja su uspela da se odupru primamljivoj ponudi za oslobađajućim radom.
![]()
Da su fabrike smrti bile efikasne u meri u kojoj su njihovi tvorci to zamišljali u svojim biznis planovima, ne bi smo na istoj fotografiji imali jednog od najpoznatijih glumaca u istoriji kinematografije i možda najvećeg naučnika svog doba:Čaplina i Ajnštajna, pripadnike dva naroda uknjiženapod "napast nesposobna da radi" koju treba nemilosrdno istrebiti upotrebom za pogonsko gorivo. Nažalost, njih dvojica su samo kap u kapi u moru miliona onih čije fotografije nikada neće moći da ostave drugačiji utisak osim mučnine u želucu i očaja.
![]()
"Trebali su im samo naša kosa, naši zubi i naš pepeo."
I zlato.
To nikada ne treba zaboraviti kada krene patridiotsko busanje u grudi i prepone, jer nacionalizam i fašizam se još uvek nalaze na samom vrhu najunosnijih poslova na svetu. "Samo sam radio svoj posao", uvek će vam reći zaposleni u tom biznisu, od predradnika do top menadžera.
"Samo"... je previše za tako nešto.
Totalitarna,totalna anihilacija ljudi nepodobnih grupi siledžija i ludaka.
Dve godine kasnije, u odnosu na prvih sedamdeset, grmljavina je postala glasnija dok neka, ne baš sasvim nepoznata, omorina ponovo pritiska Evropu. A i šire.
To nije dobro.
Ova korporacija u svojim filijalama širom tadašnje Evrope nije proizvodila naočare, obuću, odeću, zubno zlato, veštačke vilice, perike, vereničko i venčano prstenje.
Samo smrt.
Tehnički precizno, poslovno efikasno i udarnički uz svakodnevno prebacivanje normi.
I dim koji smrdi na spaljenu ljudsku kosu.
Kada su sovjetski vojnici konačno uspeli da 27. januara 1945. godine uđu u Aušvic, tamo su zatekli7500 živih logoraša, od ukupno 1,3 miliona ljudi tu dovedenih da postanu repro-materijal najefikasnije fabrike smrti u istoriji ljudskog roda. 7500 neiskorišćenih ljudi i otprilike isto toliko kilograma neiskorišćene ljudske kose.
Međutim, kao i svaka druga firma koja vremenom postane alava za profitom, korporacija je na kraju propala. Jedan od prvih velikih poslovnih "promašaja" predstavljaju dvojica sa donje slike, koja su uspela da se odupru primamljivoj ponudi za oslobađajućim radom.
Da su fabrike smrti bile efikasne u meri u kojoj su njihovi tvorci to zamišljali u svojim biznis planovima, ne bi smo na istoj fotografiji imali jednog od najpoznatijih glumaca u istoriji kinematografije i možda najvećeg naučnika svog doba:Čaplina i Ajnštajna, pripadnike dva naroda uknjiženapod "napast nesposobna da radi" koju treba nemilosrdno istrebiti upotrebom za pogonsko gorivo. Nažalost, njih dvojica su samo kap u kapi u moru miliona onih čije fotografije nikada neće moći da ostave drugačiji utisak osim mučnine u želucu i očaja.
"Trebali su im samo naša kosa, naši zubi i naš pepeo."
I zlato.
To nikada ne treba zaboraviti kada krene patridiotsko busanje u grudi i prepone, jer nacionalizam i fašizam se još uvek nalaze na samom vrhu najunosnijih poslova na svetu. "Samo sam radio svoj posao", uvek će vam reći zaposleni u tom biznisu, od predradnika do top menadžera.
"Samo"... je previše za tako nešto.
"Marš smrti do Volarija" (2015)
Totalitarna,totalna anihilacija ljudi nepodobnih grupi siledžija i ludaka.
Dve godine kasnije, u odnosu na prvih sedamdeset, grmljavina je postala glasnija dok neka, ne baš sasvim nepoznata, omorina ponovo pritiska Evropu. A i šire.
To nije dobro.
Nikako.
Sećanje ne sme prestati, baš kao ni život.
Potpuna smrt leži u zaboravu.