Društvene mreže su poslednji bastion slobodne misli u Srbiji. Štampani i mediji moćniji od štampe se utrkuju u iskazivanju pravovernosti sadašnjoj vlasti. Ako se baš ne takmiče u ismevanju i dezavuisanju osoba koje su se drznule da kritikuju vladara i poteze vlasti (ideje i argumenti ih ne opterećuju), ako baš i ne potegnu svoj kamen u linču, a ono se svakako ne potrude da stanu u odbranu prava na različito mišljenje. Dnevni list "Danas" jedini za sada opravdava naziv - novine, ostali su na nivou propagandnog letka.
Zašto su kritike i snimci koji se pojavljuju na društvenim mrežama smetnja koju vlast uklanja? Mogu li oni zaista uzdrmati "apsolutnom većinom" od cca 25% birača izabranu vlast?
Ne mogu, naravno.
Ali mogu da umanje efekat brižljivo skrojene medijske strategije. Evo kako.
Za patrijarhalni deo Srbije autoritet vlasti je oličen u liku krupnog čoveka koji energično lupajući šakom o sto i dajući dvosložna naređenja saradnicima, efikasno rešava probleme i tera svoje ne baš vredne sradnike da ta rešenja brzo i bezpogovorno sprovedu. Ako se ubaci crv sumnje da su rešenja bila pogrešna ili kontraproduktivna, slika svemogućeg i sveznajućeg vladara je narušena. Za empatični deo građanstva, čovek koji uprkos snažnom vetru nosi dete iz snežnih smetova ili u nabujalim vodama skoro rizikuje svoj život boreći će za spas svakog građanina, ostaje upamćen kao slika brižnog oca kome je život njegove dece (naroda) preči od svega. Šta u tako idiličnoj slici traži sumnja da bi efekat brige bio daleko bolji da su korišćeni postojeći institucionalni mehanizmi i to blagovremeno?
U takvoj medijskoj konstrukciji lika i dela vladara, ne sme biti pukotina, koliko god da su male i na izgled beznačajne. Zato su intervencije trenutne. Istorija je puna opominjućih posledica jednoumlja.
Na nama svima je da branimo taj poslednji tračak slobodnog izražavanja.
Ljiljana Latinović