Kradikali danas iščekuju dolazak brata Sija gorljivije nego bombardovanje 1999. godine - ali dan pre, 23. marta uveče na Svetog Mošu. Tada su džonjali po krovovima zgrada širom Srbije, uperenih pištolja i baterijskih lampi u nebo, čekajući da vide nevidljivo. Danas, 25 godina kasnije, oni definitivno pretvaraju Srbiju u Zapadnu Koreju, više se ne pretvaraju da je tako. Severna već postoji, hvala na pitanju.
Nekada davno je i brat Enver Hodža od Albanije isto tako...
Evo jednog zanimljivog posta sa FB grupe Milan Charlie Info, ko zna čemu sve može da posluži:
Kada je Zoltan Dani, vojvođanski Mađar u uniformi pukovnika PVO Vojske SRJ tog 27. marta 1999. sa svojom jedinicom pogodio američki F-117A, verovatno nije slutio da će time omogućiti uzlet kineske vojne tehnologije. No, delove ovog aviona koji su bili strogo čuvana vojna tajna SAD (čak ni saveznicima iz NATO u to vreme nije bilo dozvoljeno da poseduju te avione, niti tehnologiju za njihovu izradu) režim Slobodana Miloševića je ustupio - Kini (ne Rusiji!). Među tim delovima, bili su i materijali oplate aviona i boja kojom je premazan da bi imao manji radarski odraz. Amerikanci su, naravno, znali šta se dešava i upozorili Kineze da to ne rade - ali avaj; Kinezi, tradicionalno vešti u obrnutom inženjeringu, su preuzeli ponuđene delove bez obzira na cenu. Reakcija SAD je došla relativno brzo, ali bez većeg efekta; 7. maja je iz "nevidljivog" bombardera B2, bombama vrhunske tehnologije sa ekstremno preciznim navođenjem "greškom" pogođena Kineska ambasada u Beogradu... pa tako pet puta. To nije sprečilo da 12 godina kasnije svoj probni let ima Chengdu J-20, prvi kineski "nevidljivi" lovac, a zahvaljujući tehnologiji koja je sa neba pala na sremske Buđanovce tog marta '99. Fotografiju J-20 možete videti kao ilustraciju ovog posta.
Uglavnom, obzirom na ovu priču, očekivalo bi se da Kina tada i kasnije pokaže odgovarajuću zahvalnost SRJ, pa Srbiji, ili bar Miloševiću. Ništa od toga se nije dogodilo. Miloševićevom režimu je ostalo da im najveća nagrada bude to što su napravili pakost onima koji su im radili o vlasti i o glavi. I ništa više, bar koliko se moglo primetiti. Ni kasnije, kad su nakon 2012. isti razbojnici ponovo zaseli na vlast u Srbiji, nikakve zahvalnosti niti pomoći sa kineske strane nije bilo. Naprotiv, korist je obrnuta: Kina koristi aktuelan režim u Srbiji da širi svoj uticaj i svoje polje državno generisane korupcije. To najčešće radi ekonomskim putem, kroz ono što oni zovu kreditima. Njihovi krediti nisu isti kao kada uzmete kredit na nekoj drugoj strani; više liči na "prodaju cigle" po mračnim ćoškovima u Beogradu sedamdesetih godina. Kinezi daju kredite isključivo za radove koje će oni izvesti, robovskom radnom snagom koju će oni dovući, i to po ceni koju oni odrede. Primer je "Osmeh Vojvodine", budući poluautoput od Sombora preko Vrbasa i Bečeja do Kikinde, čija će izgradnja po kilometru koštati više od izgradnje kilometra autoputa punog profila kroz Alpe, sa sve tunelima i mostovima.
Doduše, u tim aranžmanima svakako ima dosta prostora da se odgovarajuća zahvalnost ipak pokaže i onima koji takve ugovore sa njima sklapaju. Danas u posetu Beogradu stiže Si Đinping sa svojom delegacijom, i za pretpostaviti je da će danas takvih ugovora i odgovarajuće zahvalnosti biti u obilatim količinama.
***
Oskar izgore čekajujući predsednika PRCa, više nego Lečić zbog Tita u "Tri karte za Holivud". Sad samo još da počne da bije i hapsi... wait, to smo već imali. I opet će, ako bude sreće, kako stara pesma kaže - zar ne?