Zašto je "civilizovanost" postala prejaka reč, zašto na nju danas uglavnom gledamo samo kao na "biti ljubazan prema drugima", zašto nam je ona više nego ikada potrebna i šta zapravo predstavlja pojam građanskog (civilnog) diskursa?
O svemu tome, govori Eli Pariser, autor knjige "The Filter Bubble: What the Internet is hiding from you"
Brojne teške debate su vođene, ili se još uvek vode, o tome šta je civilizovano, uljudno ponašanje i potrebi za njim na internetu, i ja sam jedan od onih kojima se zapravo ta reč ne dopada jer to često podrazumeva nametanje ljudima poštovanje normi i autoriteta neke grupe koja ima određenu moć (vlast) u svojim rukama. To je čest slučaj u društvu, gde su oni koji glasno negoduju i oni na nižim nivoima spektra moći okarakterisani kao necivilizovani. U stvari, ako se osvrnemo na razvoj pokreta za građanska prava ili većine najznačajnijih pokreta u američkoj istoriji koji su se borili za ljudsko dostojanstvo i ugled, sve je to u svoje vreme na neki način bilo okarakterisano kao nešto nepristojno, necivilizovano. Upravo se u tome krije opasnost da civilizovanost bude protumačena kao nekakav kodeks putem koga stvari treba održati takvim kakve jesu i na vlasti zadržati one koji je već imaju u svojim rukama. Međutim, ja ovde mislim na jedno drugo značenje, koje je po meni zaista važno, a to je pitanje ljudskog dostojanstva i poštovanja. Mislim da je to kritično pitanje, koje je takoreći nestalo iz naše onlajn konverzacije danas.
Po mom skromnom mišljenju, čini mi se da je to samo deo sveukupne istine. Možda grešim, i zato mi je potrebna pomoć drugih ljudi kako bi smo na što bolji način sagledali svet u kome živimo. Ako spojim svoj komadič istine sa vašim, možda ćemo zajedno uspeti da nešto smislimo ili uradimo. Deo toga je, po meni, osećaj da unutar svakog ljudskog bića postoji nešto jedinstveno dragoceno i da je naš zadatak da u kontaktu sa drugima pokušamo da to pronađemo, da ga razumemo i zaštitimo.
To je ono što nas čini ljudima.
Dakle, hajde da komuniciramo tako da nam to bude početna tačka razgovora, umesto da započnemo komunikaciju međusobnim traženjem (pretpostavljenih) najgorih osobina sagovornika. Mislim da je divna stvar upravo taj način, na koji bi smo došli do osećaja međusobnog poštovanja među ljudima i osećaja da je svako od nas jedinstvena ljudska jedinka, da to treba vratiti u sadašnji kontekst komunikacije koji nas zapravo ohrabruje da jedni na druge gledamo kao na sopstvene sićušne ikone i umanjene stereotipe.
Čini mi se da je upravo to onaj kritični prag preko koga treba preći.
Čini mi se da je upravo to onaj kritični prag preko koga treba preći.